Videla sam, osetila, a odmah po silasku u avliju da
će dan biti za nekoliko stepni topliji, vreliji, nego onaj od juče, a treba
raditi, a na pomolu je peto košenje u 2024-oj ili tek prvo u vrelom mesecu junu,
a nakon 18 dana ponovo...
Juče nisam imala snage za teške fizičke radove, ali danas
pre najveće vrućine, a ipak po divnom suncu, kad izađoh iz hladovine pokosih jako
brzo svu svoju avliju u jednom cugu uz dve samo kratke minutne pauze ili zastajkivanja...
Prelepo kao da gazim po tepihu, tako da mogu i bosa da
gazim po svojoj travi...
Trebalo bi da sada budem nešto duže bez hobija
košenja, jer očekujem sledeće kosešenje tek nekad u julu…
Za ručak uz čureći špikovani batak (sve zalihe
potrošene za 10 meseci, a zalihe prošlogodišnje ćuretine, i sada mogu da pređem
na svežu piletinu), a treba mi krompirića, te mama navaidi, a u tom iskopavanju
imamo svoj najveći krompir ikada uzgajan…
Najveći naš krompir ove 202, ali samo onaj jedan, a
vredan dostiže težinu od čak 320 g, a nema ničega u zemlji od veštačkog
đubrenja, osim ono malo bačene balege u kućice, ako se dobro setimo proleća 2024
i kako smo sejele krompir…
Jutros naberem punu činiju svežih krastavaca i za
ručak nasečem prepun najveći tanjir, da preliva na sve strane, da ima u
izobilju, dok ima (da kupujem kastavac ili nešto drugo od povrća, zar bih ikada
ovoliko mogla sebi da nakupujem, priuštim, i to svaki dan, naravno da ne, a
svaki dan treba živeti i jestiraznovrsno, a često se nema ni za jednolično)...
Između nikad boljeg ručka i večere vreme provedem
kraj vode, da testiram soju ribolovačku opremu (ali od svega najbolje me danas
služi moje koferče i mnogo mi znači, jer u njemu imam zaliha, pa i kad nešto
polomim, kao recimo dva plovka, koji su mogli trajati jedno dugo dobro vreme, i
nije tragedija ili jeste akd čovek pokušava da napravi podvig usred plitkosti i
plićaka), i svoje veštine, ali nažalost ukraj jako plitke reke, plićak vode,
nema čovek uspeha, a jedino voli dubine...
No, trebalo je i sa plitkih kamenjara, plitkih
suvoparnih obalica danas zabaciti plovak, i pored smanjenog nivoa svoga plovka,
srozati se skoro pri samo dno, uspela sam jedino da polomim čak dva najlepša i najnovija
plovka. A za 18 godina koliko sam zabacivala plovke, sa puazama većim i manjim,
nikad mi se ovo nije dogodilo, te nisam ni sanjala da može da se u vodi polomi
plovak…
Verovatno zato, jer nikad nisam u plitkosti i
pustoši ovolikoj lovila. Ako sam šta
lomila u svom životu onda su to bili samo moji divni dugi nokti, ali i zubne
plombe…
Kako rečno dno, čak i malo, plitko pravi štetu i sve
guta, grabi. Jeziva je to neka reka, kad nemilosrdno sve ždere, sa dna dere…
A pošto ja
već dva dana nosim dobre opekotine, čitav dana moram da nosim dugačke rukave i kačetk,
te da se štitim, jer opekotina na opekotinu ne bi valjala. Više nas je bilo na
istom suncu pre dva dana, a samo sam ja sebi dokazala po ko zna koji put da sam
najosetljviije kože i da nagrabusim dok svi oko mene ne plate baš ničim. I tako
dupla muka, jer trpim znoj i vrućinu, a dođem na mesto plitko, kao da dođem u
ćorsokak, u kome je promašaj i pomisliti da treba plovak zabaciti...
Dubine nema ni na vidiku, sve je plitkoća samo…
U plitkim vodvama nema ničega, nema ni sitne ribe,
ničega, samo dno puno kamenja, ali važno mi je bilo da isprobam taj osećaj, a
svoj novi štap koji je bez premca, i da zamenim tanki najlon ispod svog suncobrana
i privežem ponovo deblji najlon, ali zato sam zbog lomljenja plovka čak 3 puta
danas privezivala jednu te istu udicu…
Ali, zato posmatram mnoge leptiriće koji lete po osunčanoj porvšini vode, čak i jata rečnih mušica, mnoge sitne i krupne vodene bubice (jedan drugačiji živi svet koji ne vidim u šumi kad šetam), a preko puta na drugoj obali čitava jata kormorana, i samo odzvanja dolinom lepet njihovih krila u niskom letu...
Ponela sam i dvogled, ali ne za sebe, već za one
koji neće zabacivati štapove svoje danas. I tako ne mogu da posmatram ptice, jer
moram da pazim kako se ponaša plovak, a kad shvatih da se plovak kao pijan
nakrivio u stranu, onda imam šta i da vidim – ta on se polomio, preko pola kao
srce…
Ali, ond ami pažnju privlači odsjaj malog sunca, te
male blistave kugle koja sjaji kao saj u vodi, i to me odjednom mogo viš zanima
danas, nego onaj, ovaj štap što sada sa najvećom lakoćom zabacim daleko, ali
džaba – voda plitka samo se vidi kamenje i nigde ribe na vidiku, a one krupne
neuhvatljive bućnu tamo, a bliže drugoj obali…
Da nije tu ovaj plićak, dok posmatram sve kroz
pejzaž pun oslikanih palmi na platnu suncobrana, pomislila bih da sam negde u dubokom
modrom moru. I zato nikad nisam volela reku…
I zato ja i daljene volim plitke reke, čak ni kad su
u punoj hidro snazi i kad sve nose brzom bujicom, a ni onda ih ne volim, jer brze
su za moje smirene plovke, za moje ukus...
A posle fijasko riblova, dobro dođe svo moje malo biljno
i životinjsko cartsvo lepše od čitave te reke, koja sve tobož ima, samo nikad
nema pristupačne i lepo uređene obale, i plus malo fizičke rekreacije za mamu i
mene. I pošto imamo jako mnogo kišnice dogovaramo se da malo šetamo i lagano sve
kanticama u smiraj dana zalijemo, posle večere…
Ona nosi jednu ili dve veće kante od po 10-ak
litara, a ja po dve male, a u svakoj ruci po 3 litra, ukupno 6 litara (od toga
teže ne smem i ne mogu, ali moram i sa 6 litara da ojačam sebe). I tako uspemo
olako, a relativno brzo, čak brže i lakše i lepše nego crevom i sve zalijemo
samo kišnicom. Od tog posla mi se još više preporodimo, jer trebalo je nečim nadomestiti
loš osećaj plitkosti i plićaka, tog poraza i plus mnogo nedaća...
Čeri moja rasada već se trebi, a izgleda da će biti
krupnih plodova...
Paradajz je dobro sazreo i tek sutra, a ujutru, ću
sve što ima zrelo da poberem sa najvećim apetitom…
Skoro sve biljke su i napolju zalivene kišnicom, neke
saksije, neke setvene parcelice, gume, itd. I tako je sutra sve zrbinuto pod
vrelim danom i vrućinom, a u ponedeljak ili kroz 2 dana u suton doliće se po
neka kap gde gbude zatrebalo. Sutra neću da misili da li je moje išta žedno, jer
nije...
Ćuranima sam u smiraj načupala kupusa i blitve, jer sada
ih hranim zelenišom predveče, letnji bio ritam, meni tako lakše, malo promene, malo
sam izmenila ritam svojih svakodnevnih radova, da ne bude jednolično i monotono...
Svako jutro pročitam po jednu glavu početog romana, i
prešla sam malo više od polovine knjige...
Nebo je večaras čisto, nema prepreka, nema oblačića,
nema ničega, nema oblačnosti, te sigurno sutra nema ni kiše, a nema vlage, nema
magle, tako da će naredih dana pržiti i grejati junsko sunce. Nikad se žito nije
želo polovinom juna mesca već večito u julu, a ove naopako prerane ili prestupne
2024 žetva je već u jeku, a videh to rođenim očima danas. Kombajni rade punom parom…
Eto tako piše na mom čistom parčetu neba, a ja se počela
od večeras učti da nekako pročitam šta tamo nevidljivo sve piše...
Itd...
Нема коментара:
Постави коментар