Konačno na završetku prvog trojičnog dana malo blage
kiše, a pre kiše i malo osveženja u vazduhu…
Jutros u “Hirošimi” divim se lepoti suncokreta samoniklica,
koji su sami poželeli da baš na tim mestima, a slučajnim ispadanjem iz čašica
niknu i opstanu i izrastu do vrha najlona…
I tako sam jutros najviši suncokret provukla kroz
drvene gredice i oborila mu malo tu gordu predivnu glavu koju je zalepio negde
gore za nebesa te misli možda da izađe i izvan najlona okrećući se za Suncem...
Morala sam da ga sputam i oborim, te povučem malo da
se nama nižim od sebe pokloni…
Ne mogu da odolim te i jutros sa najvećom radošću berem
naše sveže plodove sunca, a punu vanglu svežih krastavca, da tako ostavim ostatak
nove snage onim najmanjim da izgruvaju i izrastu, te da biljka smanji svoju nosivost
opterećenja...
Uberem i ljutačicu papričicu, prvo samo jednu, a onda
nešto kasnije i još jednu, drugu...
Prvo jutros još sa svog kupatilskog prozora primetim
da je zametnuo prvi suncokret svoj predivni žuti cvet i to u malom plavom tikvištu,
a za taj najlepši žuti cvet živi čovek skoro godinu dana u iščekivanju...
Nešto jalovih muških cvetova sa bundeva i tikvica naberem
te sutra treba da uhvatim još koji dok su otvoreni, a onda da ih ispohujem...
Juče u velikom tikvištu promakla mi je jedna dosta solidna
tikvica, a nisam je juče videla, te dobro dođe da se ubere čak i danas…
Najlepši prozori jutros na cvetovima ehinacea…
Vidim dva
najlepša leptira…
Takvu lepotu krila još nisam videla uživo u životu, a
dva predivna leptira, oba različitih šara
i ornamenata, boja...
Prvi je stajao dugo tako sklopljen i skupljao je nektar
koji mu treba, a zaogrnuo se prostim crnim plaštom spolja te je delovao spolja neinteresantno
i neugledno, rekao bi čovek nekakav monotoni leptir vampir...
Onda sam čekala da napravi kratki pomak krila te da
pokaže sve te boje, krugove, šare, ornamente, jer takvog prelepog i šarenog
leptira još nisam videla...
Samo ehinacea privlači ovakve leptiriće i to samo one
najlepše…
Onda na drugom cvetu jedan drugačiji takođe šaren i ne
mnogo manje predivan leptir, u sivo belim kombinacijama, tonovima, sa primesama
crne, trikoloričan, trojičan, koji je sve vreme sa ponosom pokazivao svoju
ornamentiku i šarolikost krila, odvažniji i manje plašljiviji, ničim ga nisam mogla
oterati, čak ni svojom senkom...
I dok posmatram ta dva leptira na jedan drugi cvet
ehinacee doleti zlatna pčela, a takvu još nisam videla, sva žuta, ali ne od polena,
već kao da je sva od nekakvih zlatnih listića i iglica...
Potom pri novom ulasku u “Hirošimu” naberem još jednu
ljutačicu papričicu, onu drugu...
Naberem paprike šilje...
Naberem peršuna i celera lišćara, malo blitve...
Jutros nisam počela ni jednu novu knjigu, a možda je
neću početi čak ni sutra…
Večeras ništa nisam morala da zalivam, jer ono malo
trojične kiše i svežine ide mi definitivno na ruku…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар