ZEN PRIČA O LIČNOM PORASTU…

 

 

Ne tako davno u zemlji gde procvetale trešnje plešu na povetarcu, a planine šapuću drevne tajne živeo je samuraj po imenu Heroj. Heroj beše poznat širom carstva po svojoj hrabrosti i svojoj nepokolebljivoj posvećenosti pravdi. Međutim uprkos njegovim  plemenitim delima  zadržala se senka sumnje preko njegovog srca. Jednoga dana Heroj je odlučio da potraži duhovno rukovođenje od mudrog zen monaha koji je obitavao u spokojnom hramu smeštenom usred izmaglice prekrivene brdima. Čim je prišao hramu vazduh beše ispunjen mirisom tamjana, a zvuk molitve ispuni njegove uši.  Na ulazu Heroj ugleda monahe u dubokoj meditaciji, njihova spokojna lica okupana u mekom odsjaju plamena sveće. U tom času Heroj oseti osećaj neadekvatnosti kako ga obuzima kao talas koji se razbija o obalu. Uprkos svim podvizima hrabrosti nije mogao sebi pomoći da se ne oseti malim i beznačajnim u poređenju sa trenutnim smirenjem monaha. Skupivši svoju hrabrost Heroj priđe starešini i otvori svoje srce priznajući mu osećanja o svojoj beznačajnosti.

“Učestvovao sam u mnogim bitkama, branio slabe, i podržavao pravdu sa svakim tkivom svoga bića” – reče Heroj i dodade: ”Ali, kad sam video tebe i tvoju sabraću monahe u molitvi, nisam mogao pomoći sebi osim da osetim da su svi moji napori bledi u poređenju sa svim tim”.

Monah je pažljivo saslušao Herojeve reči, pre nego mu je ponudio nežan osmeh:

“Odgovoriću na tvoje piatnje” reče, te nastavi: “Ali prvo dopusti mi da prisustvujem ispred onih koji iskaju moje rukovoditeljstvo”.

I tako je Heroj sačekao u tišini dok je monah poželeo dobrodošlicu posetiocima sa ljubaznošću i saosećanjem nudeći reči mudrosti svakome ko traži njegove savete. Tokom dana Heroj je posmatrao monahovo nepokolebljivo strpljenje i njegovu sposobnost da donese udonbnost svima koji to trebaju. Kako je noć padala a  poslednji posetilac otišao Heroj potraži monaha još jednom. Njegovo srce beše otežano od iščekivanja.

“Možeš li me naučiti sada” – upitao je. Njegov glas beše hrabriji od šaputanja.

Monah klimnu glavom i pozva Heroja u svoje skromno obitavalište, a kroz papirni prozor pun Mesec ubacivao je nežnu svetlost  kupajući odaju nežnim odsjajem. Monah pokaza prema Mesecu i upita Heroja:

“Da li vidiš kako Mesec sija sjajno na nebesima?”.

Heroj pokaza, klimnu glavom i njegove oči fiksiraše svetlosnu kuglu što je visila na nebesima.

“Sada”, reče monah - “Razmotri Sunce. Čija blistavost osvetljava svet. I otkriva zamršene detalje prirode. Da li Mesec ikada poredi sebe sa Suncem i oseća se beznačajnim?”.

Heroj je razmišljao o monahovim rečima na čas, a pre nego je zavrteo glavom:

“Ne” - odgovorio je, i dodao: “Mesec i Sunce su različiti, svaki poseduje svoju jedinstvenu lepotu i svrhu”.

“Tačno” – reče monah sa osmehom. “Kao što su Mesec i Sunce različiti ipak jednako su vredni takođe kao i mi. Ti si ratnik, koji se hrabro bori za pravdu i mir, dok sam ja monah koji traži prosvetljenje koz meditaciju i molitvu. Naši putevi možda se razilaze, ali svaki doprinosi većem dobru na svoj poseban način”.

Sa ovim rečima Heroj je osetio težinu na svojim ramenima a novopronađeni smisao jasnoće oprao ga je kao nežni povetarac. Shvatio je da se prava vrednost ne meri u poređenju sa drugima već sa grešnošću nečijih dela i dubine nečijeg uverenja.

 

(prevod sa engleskog)