Vreme je da se pozabavim vrežama, a baveći se danas
tikvama sa korenom i njihovim divnim zelenim vrežama porazno spoznam da tikvica
još ima da ima, a imalo ih je i do juče, doduše sa nešto više čekanja da nam pristignu…
No, nažalost na svim uspelim vrežama bundeva ploda
bundeve nema ni za leka, nema nijednog ploda, a danas mi se pokazalo i sve jasno
otvorilo pred očima konačno – propast…
I onda rešim da sve jalove vreže pokidam, zatrem,
uništim, počupam, te njima još danas, ali i stura dobro nahranim ćurane, a sav ostatak nabacim na compost, neka
truli...
Toliko samo zalivali bundeve, a rasle su u samom dobrom
kompostu i ponovo ćorak, ponovo ništa, čak ni 3 komada kao lani…
I tako i bi…
Očas posla sam sve očistila, a majka je nešto malo
krompira našla u velikom najvećem tikvšitu od onih samoniklica koje su takođe
ništavne ispale, a nije nam mnogo dao ni onaj krompir koji smo tu pobole da se ne
baci…
A onda sam pokosila oko boksova travu, te uredila sve
okolo setvenih boksova i ostavila sve čisto, uredno, a ponovo spremno tek za proleće
2025 kada očekujem ponovo mnogo svoga novog truda i ulaganja da bih dočekala
barem dogodine tovar kolica bundeva, a ove godine 2024 totalni i apsolutni naš poraza
po pitanju bundeva u najvećem tikvištu, a tu izuzimam jedino bundevicu hokaido
koja će mi podariti nekoliko malih plodva ili narandžastih preukusnih jestivih
loptica...
U malom tikvištuu takođe počupam bundeve, sve jalove
i bez ploda, gde su ostale samo 3 linijen tikvica, koje obećavaju, jer na njima
ima malih plodova...
Juče sam oko komposta grabila svelo uvelo žuto lišće
što i danas ponovo radim te nema sumnjme da smo sve bliže kraju prolećne setvene
sezone, nekako prebrzo sve otiče, a bliže nekoj lepoj jeseni usred leta 2024, a
sudeći po lišću kako je svelo i opalo to je tako samo u jesen nikako leti…
U velikom tikvištu ostade sam da raste samoniklica čeri
paradajz pun plodova...
Cveće u velikom kamenom krugu ili mojoj orbiti
napravljenoj proletos konačno je živahno i bujno tako da nekome sve ovo jeste
godilo, a nekome i nije...
Onda u ružičnjaku posečem stare raspale pupoljke,
počupam sitne suncokrete te napravim još jednu cvetnu ikebanu, i malo oplevim travu...
I taman utrošim ni sat vremena, a onda prionem da
usred nestale vode na slavini napravim čudo od ručka, te iskupim sve zalihe vode,
te skuvam makarone i začinim ih na dva načina, jer uvek neko traži ono čega
nema ili čemu mesto danas nije na trpezi, te tako doveka ugađaš svima, te umesto
jedan, ja danas pravim dva ručka, nešto slično i isto na dva načina, od toga jedan
da prste poližiš (makarone, tikvica, beli luk, biber, bosiljak balzamiko,
kačkavalj), a drugi da se zapitaš čega tu ima tako omamljujućeg za neka nepca (makarone,
kečap, kačkavalj)…
Itd, itd, itd…
Нема коментара:
Постави коментар