To vrlo vrlo čudno malo mače nema preča posla nego da
dobar deo dana provede ležeći u žardinjeri, a sve gnječeći cveće medovinu, na
svoj mali čudan način...
Moj mali pokus ili staza u aleji žutih suncokreta
uprkos suši, oluji i svim mentalnim cimanjima ovog leta 2024, donekle ako ne i u
potpunosti i svoj svojoj apsolutnosti ipak izgleda posve onako, a kako sam u jednom
vedrom i uzvišenom, jasnom času još proletos imala pogled i zrenje, viziju, a možda
malo više od već postignute lepote, možda manje...
Neki su klonuli, ljudi suncokreti, suncokreti ljudi,
a neki su glave svoje okrenuli suprotno od smera sunca, srca, a ti što su pali i
klonuli nisu stasali tu da bi se meni poklonili niti su biće porasli da bi tako
brutalno pali, kao slomljeni, presečeni, kao najtužniji živi stvorovi, kao
večito prokleti...
Na terasi ošišani su svi mali suncokreti, sve
zaliveno, kao što je počupana osušena i prošla noćna frajla, a to malo procvetalih suncokreta dodato je u
jednu od dve već postojeće cvetne ikebana...
U “Hirošimi” večeras, a pre zalivanja crevom, svega večeras
počupan je sav neuspeli prokelj, jer treba umeti i neuspehe ovolike obrati, jalove,
besplodne iako na prokelju beše zametaka, kupuščića, a trebalo ih je lišiti
onog prženja i mučenja, preznojavanja dalje, a i gužve zna se), te iako nije
imalo vremena i prostora da sve uspe nama na hranu, uspelo je da već sutra još
jednom dobrom porcijom zeleniša nahranimo naše ćurane...
Itd., itd., itd…
Нема коментара:
Постави коментар