6 JUL 2024…

 

 

Kad ustanem 15 minuta ranije nego što bi trebalo jutro može da bude fantastično, bar po prvim zabeleženim foto snimcima...

U to konačno fantastično šestojulsko jutro uhvatim jasno sunce, a nekoliko desetina kilometara, ali tek uzvodno, koje je odagnalo maglu i sabilo je nešto gušće nizvodno da je bilo i jezivo i hladno, na početnoj tački buđenja...

Samo malo uzvdono dalje na 12-om kilometru sunce oduvalo svu onu magluštinu nizvodno i sijalo nikad bolje, nikad jasnije...

Na reci tek po neki alas u daljini zabacuje na skobalje…

A ja privučem moju alasku stoličicu, pa sa jedne uzvišice, rešim da doručkujem svoj malo pre kupljeni vruć burek sa sirom i čašu jogurta sa pogledom na neopevani rečni krajolik...

Oko rečnog krajolika puno neke pritajene pompe, a u tih 12 kilometara jezive, duboke, krnjave, a sve same udarne rupe na veoma brzom i prometnom asfaltu...

Onda se sita, penjem na planinu gde ispijam svoju prvu jutarnju kafu sa pogledom u sinje daljine, koje mi došaptavaju ko zna šta sve ne...

Mama i ja danas na planini nećemo da kopamo, ni kupimo ni jedan jedini đačić zemlje, jer konačno izašle smo samo da prošetamo čistinama i planinom, da se osvežimo i obnovimo…

Usput naberemo buket livadskog cveća i buket kantariona te od njega po povratku poreceptu Marije Treben napravim kantarionovo lekovito ulje, taman uoči Ivanjdana kada se inače i beru lekovite trave...

Šišam žute cvetove ili vrhove kantariona, stavim ih sve u malu teglicu, a onda do vrha napunim maslinovim uljem, poklopim i ostavim tako na sunčano mesto, na najtoplije i najsunčanije mesto u “Hirošimi” na policu i čim ulje pocrveni, vreme će biti da se procedi kantarionovo ulje. I to je sva mudrost kako se najčuveniji melem pravi…

Pređem na planini 6 hiljada koraka očas posla, a u čitavom danu malo više preko 8 hiljada koraka, iako ne nosim telefon posvuda kad se krećem, već ga negde po strani odložim, te ga zbunim jer ne može da izmeri zaista tačan broj mojih današnjih koraka, a bilo ih je mnogo više od onoga što aplikacija prikaže…

Volim da zbunim aplikacije, čak i da ih nadmudrim, a nekad i ubedim da sam u toku dana bila nepomična, i to apsolutno…

Na planini uočim lepe žute cvetove nalik suncokretima, ali danas u mojoj novoj, a tek prvoj cvetnoj ikebani sve u znaku žutih boja i cvetova koje dominiraju posvuda po livadama, a naberem i nekoliko struka ivanjskog cveća...

Sve u svemu oni najlepši i najveći žuti cvetovi ubrani ukraj planinskih puteva liče mi najviše danas samo na Van Gogove tužne suncokrete, one što svenu od sparine i vreline, vrućine, posebno ako ih u transportu osudim na malo toplog prostora, ali u vazi i svežoj vodi već sutra biće oporavljeni i radosni…

Po povratku kući, a u vreme ručka u ”Hirošimi” preko 42 stepena te povrće prvi put berem tek u smiraj dana negde ispred večere, a pre zalivanja...

Večeras sve dobro zaliveno i natopljeno crevom...

Berem pre zalivanja povrće…

Mnogo paradajza…

Malo krastavaca, kojima se liske suše, ali još ima obećavajućih plodova i cvetova, a tamo svaki dan mnogo pčela i bumbara…

Jednu ljutačicu takođe berem…

Nigela se sasušila i nestalo plavih cvetova, i počela sam da skupljam suvee jestive semenke crnog kima, ali ne za jelo već da na više mesta posejem nigelu 2025 godine u rano proleće…

Ubrane su još dve tikvice od 500 g ukupne težine, a obe u velikom tikvištu…

U malom tikvištu dva su suncokreta klonula i oborila se, ali sam ih tako ostavila oborene, pale, klonule, sustale, jer žao mi da ih iščupam u toj plitkosti nekog lošeg ukorenjavanja možda…

Ako po čemu se ističe ova godina 2024 to je neko loše ukorenjavanje svega moj utisak posebno na početku zasada kupljene rasade, a kod paprika recimo uočeno. Sve je površno i svemu se vide mali slabi korenčići pri površini. Nema jakog korenja, nema odlaska i silazka do u same duboke dubine…

Mama i ja punu veliku tepsiju obrale kupina u smiraj dana…

Itd...