Kad ustanem 15 minuta ranije nego što bi trebalo jutro
može da bude fantastično, bar po prvim zabeleženim foto snimcima...
U to konačno fantastično šestojulsko jutro uhvatim jasno
sunce, a nekoliko desetina kilometara, ali tek uzvodno, koje je odagnalo maglu i
sabilo je nešto gušće nizvodno da je bilo i jezivo i hladno, na početnoj tački
buđenja...
Samo malo uzvdono dalje na 12-om kilometru sunce
oduvalo svu onu magluštinu nizvodno i sijalo nikad bolje, nikad jasnije...
Na reci tek po neki alas u daljini zabacuje na
skobalje…
A ja privučem moju alasku stoličicu, pa sa jedne
uzvišice, rešim da doručkujem svoj malo pre kupljeni vruć burek sa sirom i čašu
jogurta sa pogledom na neopevani rečni krajolik...
Oko rečnog krajolika puno neke pritajene pompe, a u
tih 12 kilometara jezive, duboke, krnjave, a sve same udarne rupe na veoma
brzom i prometnom asfaltu...
Onda se sita, penjem na planinu gde ispijam svoju
prvu jutarnju kafu sa pogledom u sinje daljine, koje mi došaptavaju ko zna šta sve
ne...
Mama i ja danas na planini nećemo da kopamo, ni kupimo
ni jedan jedini đačić zemlje, jer konačno izašle smo samo da prošetamo čistinama
i planinom, da se osvežimo i obnovimo…
Usput naberemo buket livadskog cveća i buket kantariona
te od njega po povratku poreceptu Marije Treben napravim kantarionovo lekovito
ulje, taman uoči Ivanjdana kada se inače i beru lekovite trave...
Šišam žute cvetove ili vrhove kantariona, stavim ih
sve u malu teglicu, a onda do vrha napunim maslinovim uljem, poklopim i ostavim
tako na sunčano mesto, na najtoplije i najsunčanije mesto u “Hirošimi” na
policu i čim ulje pocrveni, vreme će biti da se procedi kantarionovo ulje. I to
je sva mudrost kako se najčuveniji melem pravi…
Pređem na planini 6 hiljada koraka očas posla, a u
čitavom danu malo više preko 8 hiljada koraka, iako ne nosim telefon posvuda kad
se krećem, već ga negde po strani odložim, te ga zbunim jer ne može da izmeri
zaista tačan broj mojih današnjih koraka, a bilo ih je mnogo više od onoga što aplikacija
prikaže…
Volim da zbunim aplikacije, čak i da ih nadmudrim, a
nekad i ubedim da sam u toku dana bila nepomična, i to apsolutno…
Na planini uočim lepe žute cvetove nalik suncokretima,
ali danas u mojoj novoj, a tek prvoj cvetnoj ikebani sve u znaku žutih boja i cvetova
koje dominiraju posvuda po livadama, a naberem i nekoliko struka ivanjskog
cveća...
Sve u svemu oni najlepši i najveći žuti cvetovi
ubrani ukraj planinskih puteva liče mi najviše danas samo na Van Gogove tužne suncokrete,
one što svenu od sparine i vreline, vrućine, posebno ako ih u transportu osudim
na malo toplog prostora, ali u vazi i svežoj vodi već sutra biće oporavljeni i radosni…
Po povratku kući, a u vreme ručka u ”Hirošimi” preko
42 stepena te povrće prvi put berem tek u smiraj dana negde ispred večere, a
pre zalivanja...
Večeras sve dobro zaliveno i natopljeno crevom...
Berem pre zalivanja povrće…
Mnogo paradajza…
Malo krastavaca, kojima se liske suše, ali još ima
obećavajućih plodova i cvetova, a tamo svaki dan mnogo pčela i bumbara…
Jednu ljutačicu takođe berem…
Nigela se sasušila i nestalo plavih cvetova, i počela
sam da skupljam suvee jestive semenke crnog kima, ali ne za jelo već da na više
mesta posejem nigelu 2025 godine u rano proleće…
Ubrane su još dve tikvice od 500 g ukupne težine, a
obe u velikom tikvištu…
U malom tikvištu dva su suncokreta klonula i oborila
se, ali sam ih tako ostavila oborene, pale, klonule, sustale, jer žao mi da ih
iščupam u toj plitkosti nekog lošeg ukorenjavanja možda…
Ako po čemu se ističe ova godina 2024 to je neko
loše ukorenjavanje svega moj utisak posebno na početku zasada kupljene rasade,
a kod paprika recimo uočeno. Sve je površno i svemu se vide mali slabi korenčići
pri površini. Nema jakog korenja, nema odlaska i silazka do u same duboke
dubine…
Mama i ja punu veliku tepsiju obrale kupina u smiraj
dana…
Itd...
Нема коментара:
Постави коментар