7 JUL 2024…

 

Naizgled lep, svetli, sveti dan, ali ko bi kazao da iza jedne ušminkane idile, a iz nekih veričastih razloga mogao ovaj veliki sveti i svetli dan postati tako naporan, tako težak, tako ohol, tako dosadan, a upravo onakav kao najmanje jedan od ljubazno nasrtljivih članova obitelji, koji se u julu 2024 setio neke dece, meni da ih natrlja na nos, ili pod nos, da im budem večita luda, sluga bez ajluka turski rečeno i nema poslušna sluškinja, robinja, a nikad se nije recimo setio svoje dece, jer za njega je živo biće kamen koji može i nerođen još u majčinoj utrobi da tuče, da gazi, da tlači, da ne bi bilo rođeno...

Ali, treba krenuti divna Majko, od našeg današnjeg sedmojulskog jutra, od našeg prvog dobrog koraka, od prvog živog nam ushita i poleta, od prve lepote uhvaćenog cveta žutog suncokreta...

Mnogo pčela i bumbara kojima se ćutke divim i pred kojima se stidim što nisam insekt poput vrednih njih...

Kakao je danas, a jutros, sada i ovde jako bolno i bedno i žalosno, a tegobno biti Čovek osuđen da trpi svoje ljubazne dželate...

Kad se rastanem samo na tren od lepote suncokreta i njihovih posetitelja pčela i bumbara, onda nabasam na ona dva mačeta. Gle, jedno jurca ispod jabuke zemljom, a drugo nemo blene u vazduhu, pa me gleda da ne trepne sa visine, na jabuci kao vešti mali akrobata koga je tako malo sludio ovaj opaki i loši, mnogo podli svet. To malo nestašno mače u vazduhu osećam da je prvenče. I svašta je pokušavalo da mi kaže, ali ja kao da nisam imala još istančanog sluha da osetim zlo i nevreme ili oluju koju mi ponovo spremaju oni najrođeniji, kao i oni najtuđiji, koji mi ništa osim krvavih dušmana nisu, a koji bi se i vragovima zakleli kako me obožavaju i vole, a bog zna kako me doista vole, a obično me “vole” kad me treba vampirski isisati i iskoristiti, pregaziti, a gde su bili unazad u erama mojih patnji i bolova, užasa, strahova, sve te moje jako krvave i bedne godine, i to oni bar ono dvoje koji su me najviše nipodaštavali, vređali, i lomili...

To malo mače prvenče kao da mi nečujno reče da sam i dalje naivna i luda ako verujem da me ništa više na ovom bednom i jadnom svetu može zaštiti, unapred upozoriti, svako crno zlo od mene ukloniti, posebno svakog ološa s puta mi skloniti od njega me zakloniti, i konačno pustiti me da živim svoje, na svome, a svoj bedni i mali i jadni život na kome mi kažu zavide, na svom parčetu uklete zemlje pradedovske ili zemljice razgrađene, otete, raskućene, umanjene, ali nije tako...

Da li se neko očinski zeznuo što me mnogo opravio ovde, jer nekog bi drugog sada očito njemu boljeg i podlijeg koristoljubivijeg lišio obespravljenja, pa bi sada da mene makne s puta im birićetnog ili ne daj bože negde da me po ko zna koji put očinski i sestrinski živu ili mrtvu sahrane, jer ko zna kakvi su im podli nacrti i planovi, prljavi dlanovi, što u mene upiru i optužuju me za mržnju...

Teško onome koga ikada njihova ljubav i ljubi i grli i voli, takne…

Onda sam morala da zabeležim one moje ne slabo ukorenjene sunockrete, već one moje samo odjednom klonule i polomljene od nekog čuda juče, a moje sve one juče slomljene sunockete i kao da su mi još juče nemo pokazali da su upravo i mene ovako namerili pokositi, slomiti, prelomiti danas. A ja budala nisam verovala kako tako mogu posle svega, da mi ponovo naškode i naude, da me potresu, da me naredbama ili željama, pitanjima svojim zaprepaste, kad nemaju srama ni obraza...

Žalostan prizor danas, pa ipak neka ih neka tako stoje, neka tako leže, bespomoćni, neka strule, neka usahnu, ja ih dakle vidim i dalje lepo uspravne, gorde, stamene, ponosite, jake, hrabre, snažne, nesalomive, neuništive, itd...

Tako vidi majku i sebe u ovim mećavama koje nam u našem lepom julu ponovo nanose i šalju…

Samo ih ja vidim, samo nas ja tako vidim, a onako kako ih nikad niko živ ili mrtav videti više nikad neće. A ja ih večito vidim uspravne i žive, jer imali su se rašta i roditi i rašta tako divno poniknuti...

Bili su previše lepi, previše živi. I zato ih je neka sila neka zla i opaka sila slomila, prelomila, oborila...

Nakon svega posedimo pod svetom trešnjom dobar deo svoga i lepog i tužnog i užasnog, ali svetog i svetlog dana kao dva idiota shvativši posle pola veka da se barem danas mogu iznova diviti onoj juče ubranoj lepoti planinskog cveća i samo zamišljati kako bar u mislima hodamo bezbrižno, srećno, a blizu onoliko koraka kao juče, kao nekada, kao više nikada…

Onda sam ispred ručka ostavljena da se snađem i pronađem čak i na novosklepanom roštilju ravne nedimljujuće plotne i tako dokažem da za mene nema prepreke i izazova koji neću pljunuti i preskočiti, a svojim napadačima, smaračima i dušmanima da sam eto sposobna da ispečem baš danas svoju najbolju i najukusniju pastrmku na roštilju...

Mogu da me zatrpaju kakvim god skalamerijama i tupostima, poslovima, ja ću isplivati i živa i čista i pobedonosna čak i danas čak i sutra čak i juče, oče i sestrice veričice, i ostala niska podla gamadi...

Čak zauvek tako...

Ali im nikad neću oprostiti ni zaboraviti sav onaj bol i užas i strah koji mi neprestano salivaju kao teško lovo po mojoj pametnoj i bistro živoj glavi, sa svakim udahom i uzdahom svog nepodnošljivog vazduha, a donose mi naopake i zle nanose, vršeći pritiske na majku i mene, ali neće im se više nikad ponoviti leto 2023 ili 2022, ili 2020, ili mnogo jošte unazad, neće im uspeti taman dozivali u pomoć sve amajlije i loše vradžbine ovoga sveta…

Može ceo svet da me kune, da me mrzi, da me ubija, da me sprečava, ali ja nikad svoje najveće neprijatelje i dušmane ma ko da su oni, sve one koji su me najmanje samo jednom ujeli za moje dobro i čovečno srce, neću prihvatiti ni živa, ni mrtva, daleko im lepa kućerina, niti sve one koji su mi i nama obema Majko nanosili toliko bola, a još od majčine čiste utrobe, pa sve do danas. Onaj ko je za mene mrtav i ko za mene više nigde, pa ni u krvi ovoj ne postoji ne može se samo svakog jula i avgusta pozivati na srodstvo sa mnom, jer mu to malo u mom dobro ograđenom svetu pomaže. Trebali su i kurve i kurvari, svi naši dželati, da misle unapred, a pre nego me kao bebu u majčinoj utrobi ponize, zgaze i za ceo život ovako unakaze. I neka im oprašta ko god hoće, ja neću nikada, a neće ni Majka...

Moj mali i krtaki bol i velika bol od pola veka moje Majke nema cenu i njime se ne može ratovati, a ni trgovati, a naši dželati znaju se po imenu i prezimenu, znaju se po ljubaznom osmehu, itd...

Itd…