Naizgled lep, svetli, sveti dan, ali ko bi kazao da iza
jedne ušminkane idile, a iz nekih veričastih razloga mogao ovaj veliki sveti i
svetli dan postati tako naporan, tako težak, tako ohol, tako dosadan, a upravo onakav
kao najmanje jedan od ljubazno nasrtljivih članova obitelji, koji se u julu
2024 setio neke dece, meni da ih natrlja na nos, ili pod nos, da im budem
večita luda, sluga bez ajluka turski rečeno i nema poslušna sluškinja, robinja,
a nikad se nije recimo setio svoje dece, jer za njega je živo biće kamen koji
može i nerođen još u majčinoj utrobi da tuče, da gazi, da tlači, da ne bi bilo
rođeno...
Ali, treba krenuti divna Majko, od našeg današnjeg
sedmojulskog jutra, od našeg prvog dobrog koraka, od prvog živog nam ushita i
poleta, od prve lepote uhvaćenog cveta žutog suncokreta...
Mnogo pčela i bumbara kojima se ćutke divim i pred kojima
se stidim što nisam insekt poput vrednih njih...
Kakao je danas, a jutros, sada i ovde jako bolno i
bedno i žalosno, a tegobno biti Čovek osuđen da trpi svoje ljubazne dželate...
Kad se rastanem samo na tren od lepote suncokreta i
njihovih posetitelja pčela i bumbara, onda nabasam na ona dva mačeta. Gle, jedno
jurca ispod jabuke zemljom, a drugo nemo blene u vazduhu, pa me gleda da ne
trepne sa visine, na jabuci kao vešti mali akrobata koga je tako malo sludio
ovaj opaki i loši, mnogo podli svet. To malo nestašno mače u vazduhu osećam da
je prvenče. I svašta je pokušavalo da mi kaže, ali ja kao da nisam imala još
istančanog sluha da osetim zlo i nevreme ili oluju koju mi ponovo spremaju oni najrođeniji,
kao i oni najtuđiji, koji mi ništa osim krvavih dušmana nisu, a koji bi se i
vragovima zakleli kako me obožavaju i vole, a bog zna kako me doista vole, a
obično me “vole” kad me treba vampirski isisati i iskoristiti, pregaziti, a gde
su bili unazad u erama mojih patnji i bolova, užasa, strahova, sve te moje jako
krvave i bedne godine, i to oni bar ono dvoje koji su me najviše nipodaštavali,
vređali, i lomili...
To malo mače prvenče kao da mi nečujno reče da sam i
dalje naivna i luda ako verujem da me ništa više na ovom bednom i jadnom svetu
može zaštiti, unapred upozoriti, svako crno zlo od mene ukloniti, posebno
svakog ološa s puta mi skloniti od njega me zakloniti, i konačno pustiti me da živim
svoje, na svome, a svoj bedni i mali i jadni život na kome mi kažu zavide, na
svom parčetu uklete zemlje pradedovske ili zemljice razgrađene, otete,
raskućene, umanjene, ali nije tako...
Da li se neko očinski zeznuo što me mnogo opravio
ovde, jer nekog bi drugog sada očito njemu boljeg i podlijeg koristoljubivijeg
lišio obespravljenja, pa bi sada da mene makne s puta im birićetnog ili ne daj bože
negde da me po ko zna koji put očinski i sestrinski živu ili mrtvu sahrane, jer
ko zna kakvi su im podli nacrti i planovi, prljavi dlanovi, što u mene upiru i
optužuju me za mržnju...
Teško onome koga ikada njihova ljubav i ljubi i grli
i voli, takne…
Onda sam morala da zabeležim one moje ne slabo ukorenjene
sunockrete, već one moje samo odjednom klonule i polomljene od nekog čuda juče, a moje
sve one juče slomljene sunockete i kao da su mi još juče nemo pokazali da su upravo
i mene ovako namerili pokositi, slomiti, prelomiti danas. A ja budala nisam
verovala kako tako mogu posle svega, da mi ponovo naškode i naude, da me
potresu, da me naredbama ili željama, pitanjima svojim zaprepaste, kad nemaju srama ni
obraza...
Žalostan prizor danas, pa ipak neka ih neka tako stoje,
neka tako leže, bespomoćni, neka strule, neka usahnu, ja ih dakle vidim i dalje
lepo uspravne, gorde, stamene, ponosite, jake, hrabre, snažne, nesalomive,
neuništive, itd...
Tako vidi majku i sebe u ovim mećavama koje nam u
našem lepom julu ponovo nanose i šalju…
Samo ih ja vidim, samo nas ja tako vidim, a onako kako
ih nikad niko živ ili mrtav videti više nikad neće. A ja ih večito vidim uspravne
i žive, jer imali su se rašta i roditi i rašta tako divno poniknuti...
Bili su previše lepi, previše živi. I zato ih je
neka sila neka zla i opaka sila slomila, prelomila, oborila...
Nakon svega posedimo pod svetom trešnjom dobar deo svoga i lepog i
tužnog i užasnog, ali svetog i svetlog dana kao dva idiota shvativši posle pola
veka da se barem danas mogu iznova diviti onoj juče ubranoj lepoti planinskog
cveća i samo zamišljati kako bar u mislima hodamo bezbrižno, srećno, a blizu
onoliko koraka kao juče, kao nekada, kao više nikada…
Onda sam ispred ručka ostavljena da se snađem i pronađem
čak i na novosklepanom roštilju ravne nedimljujuće plotne i tako dokažem da za mene
nema prepreke i izazova koji neću pljunuti i preskočiti, a svojim napadačima, smaračima
i dušmanima da sam eto sposobna da ispečem baš danas svoju najbolju i najukusniju
pastrmku na roštilju...
Mogu da me zatrpaju kakvim god skalamerijama i tupostima,
poslovima, ja ću isplivati i živa i čista i pobedonosna čak i danas čak i sutra
čak i juče, oče i sestrice veričice, i ostala niska podla gamadi...
Čak zauvek tako...
Ali im nikad neću oprostiti ni zaboraviti sav onaj bol
i užas i strah koji mi neprestano salivaju kao teško lovo po mojoj pametnoj i bistro
živoj glavi, sa svakim udahom i uzdahom svog nepodnošljivog vazduha, a donose mi
naopake i zle nanose, vršeći pritiske na majku i mene, ali neće im se više nikad
ponoviti leto 2023 ili 2022, ili 2020, ili mnogo jošte unazad, neće im uspeti
taman dozivali u pomoć sve amajlije i loše vradžbine ovoga sveta…
Može ceo svet da me kune, da me mrzi, da me ubija,
da me sprečava, ali ja nikad svoje najveće neprijatelje i dušmane ma ko da su
oni, sve one koji su me najmanje samo jednom ujeli za moje dobro i čovečno
srce, neću prihvatiti ni živa, ni mrtva, daleko im lepa kućerina, niti sve one
koji su mi i nama obema Majko nanosili toliko bola, a još od majčine čiste
utrobe, pa sve do danas. Onaj ko je za mene mrtav i ko za mene više nigde, pa ni
u krvi ovoj ne postoji ne može se samo svakog jula i avgusta pozivati na srodstvo
sa mnom, jer mu to malo u mom dobro ograđenom svetu pomaže. Trebali su i kurve i
kurvari, svi naši dželati, da misle unapred, a pre nego me kao bebu u majčinoj utrobi
ponize, zgaze i za ceo život ovako unakaze. I neka im oprašta ko god hoće, ja
neću nikada, a neće ni Majka...
Moj mali i krtaki bol i velika bol od pola veka moje
Majke nema cenu i njime se ne može ratovati, a ni trgovati, a naši dželati znaju se po imenu i prezimenu, znaju se po
ljubaznom osmehu, itd...
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар