11 JUL 2024…

Prvo izjutra što jesam uradila jeste farbanje i mazanje u narandžasto i na svu sreću ništa mi danas nije pomutilo moje osunčane i tople boje…

U jednom najsparnijem delu dana izbacila sam posle deceniju celu, svo svoje odelo iz ormara, možda je došlo vreme da razdam sve svoje siromasima, i pođem ko zna u kakve pustinje najpustije...

I sve što se za jednu dekadu, pa i mnogo više očuvalo tako da je sve novo, a beskorisno danas meni samo zbog najmanje 5 kg, ili 10 kg najviše viška, a dobar deo odeće skinula sam sa ofingera i fino složila, složila, odložila, kad se vratim na svoje idealne ideale, jer više ne mogu da to obučem, a među odelom nažalost ima i neponovljenih, nikad obučenih stvari, itd…

Tako je to kad čovek prerno umre još negde u leto 2016, najmanje, ali i mnogo pre, kad ga živog zakopaju, a onda za njim ostane pusto odelo, puni regali od zida do zida, itd…

No, odelo treba čuvati, kao što se sve u životu ovom čuva, jer ko zna kome može jednom zatrebati, ko zna kada će udariti beda i sirotinja negde i nekoga, a verovatno samo moga…

I dobro što je tako, jer dobar deo toga odela nosio je čovek dok je ono nešto malo odlazio na posao, ...

Sada mrtvom, a živom čoveku u njivi ne treba ništa, svega malo prnja, rita, dronja, dronjaka, i to je to...

Prvo sam dakle jutros ofarbala u garaži u svom garažnom getu sve drvene, a novo postavljene elemente, kao i neke stare drvene površine preskočene da sve bude u oranž tonovima…

Onda sam ofarbala i ljuljašku za odrasle...

Nakon toga mama je povadila sav crni, a onda i sav ljubičasti luk iz spoljašnjeg vrta...

Mama je jutros sam sve zalila crevom u “Hirošimi” i priča mi kako je sve bilo sparušeno. I hvala joj mnogo, ja jedino uveče u smiraj dana mogu da zalivam, ali pod uslovom da mi niko izjutra ništa ne zalije, ne pomuti…

Ja sam sav luk dakle otrebila, prečistila nožićem i smestila u gajbice...

Zajedno smo prenele gajbice na sušenje…

Dobile smo 3 gajbice crnog i jednu ljubičastog luka, a sada se sve samo suši, suši, ali ne kao japanski suši...

Luk jeste sitan, meni ne smeta, ja nemam kad da kukam, da se žalim na svoje zdrave plodove čak i kad podbace, tako je kako je u vazduhu, te igramo se dalje, a suša  je biće uzela svoj danak, a luk je na svu sreću zdrav, a to je najvažnije, a kad isečem svoj sitan ili krupan luk neće se nigde videti da li je glavica bila od 100 ili samo 30 g…

Nakontoga uspevam da obiđem svoje suncokrete, čitavu armiju, ili plejadu, da im se zadivim i poklonim, načudim kako svemu odolevaju, baš svemu...

Ispred večere berem povrće da bih napravila jedan delicates…

Berem 3 šilje paprike, sad hvala nebesima na njih niko više nema primedbe, nema prigovor, a kako su zapevali nad mojim paprikama to ja i paprike samo znamo, i “Hirošima” cela...

I konačno uberem prvo samo jedan čeri, te naglašavam i to jeste prvi sazreli čeri dobijen iz one moje rasade čerija...

Ima ga još, ali samo jedan i prvi vredan je svog istorijskog trena prvenstva, jer svemu prvom daje se na pravo, za pravo, posebno kod mene, gde me kao prvenca malo ko smatrao za išta, sem za idiota…

Njega sam posebno večeras izdvojila i posebno pojela kao kakvu svetinju...

To je moj najslađi pokus i moj najslađi zalogaj iz one moje prolećne igre sa čašicama i kesicama, semenima, kompostom, balegom, ili moj pokus koji je uspeo ko od šale, brale, sele..

Uberem još dosta krastavaca, ali i malo ostalog čerija…

Uberem celera lišćara...

Mama nabrala sve kupine, a već 3 prepune velike kese ostavljenih kupina u zamrzivaču...

Mama navadila krompira za sutra, jer sutra je cveno slovo pa se po vrtu ne iskopava čak ni hrana, smešno težak greh…

Kiše nema na pomolu, ne oseća čovek da će je ikad više biti, i ovo je neki baš, baš težak, nemilosrdan, surov period…

A zašto, to niko više ne zna, posebno ne onaj ko ovo sve piše iz dana u dan…

Itd…