Plodovi ko plodovi, plodovi svakodnevni, ali i dalje
berem izjutra paradajz, čeri i krastavce, ali ovoga jutra oberem i prvi sazreli
paradajz volujsko srce…
Mama mi se jutros ponovo hvali kako je ponovo jutros
sama sve zalila, a onda sam joj ja lepo rekla da od sada ili kao i do sada,
zapravo ja želim da zalivam svoju “Hirošimi”, sve svoje biljke, ali uveče, tačnije
želim da delimo poslove zalivanja kao i do sada, a prethodnih 5 setvenih godina. I zamolila sam je dakle da mi ne otima i
poslednje moje ovozemaljsko blago i zadovoljstvo, moj životni poduhvat, moj zadnji
pokušaj, jer ovakom mi tuđe prevredne ruke svežu moje prazne slabe ruke, te ja
nemam više šta da radim, a kad nemam šta da radim teško da i živim, mislim, jer
čak iz to malo zalivanja, nege i brige oko biljaka, nekako sam potisnuta i isključena
sama iz sebe...
Onda sam napravila u jako teškim jutarnjim oklnostima,
kao da je neko sav užas sveta ulio ili dolio kao vrelo ulje na razbuktali plamen
moga doma, a napravila uz sva silna
ometanja i viku jedan rođendanski kolač za sutra, ali na svu sreću uspelo mi, iako
mi ništa uspešno ovog teškog izrazito teškog i napetog dana nije uspelo, pošto
me je sve porazilo...
Ali, preživeh...
Ubrana je i jedna crvena paprika šilja, a ovako crvene
paprike nisam brala prethodnih setvenih sezona čak ni u poznu jesen...
Skuvala sam jednu minestrone supu, ali na malo
drugačiji neki svoj način, izostavljajući neko povrće, i uvodeći novo i to me
fino pokrilo, okrepilo za ručak i večeru…
Dakle nema sumnje jako teška i ekstremna godina, posebno
ovo leto 2024...
Sve druge stvari treba da preskočim, otočim, natočim,
jednom sama sebi predočim, itd., jer čak ovaj dan me skupo koštao jednog
izlivanja slanih suza...
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар