10 JUL 2024…

 

 

Juče su nabrane predivne smokve, ali džaba, ja smokve sirove i ne volim, niti ih okušam (volim suve ili pečene smokve jedino), a obožavam plave šljive kontinentalna klimo, ako te ima još među nama…

Šljiva koje nažalost zbog nekih vragova ovog leta mnogo opadaju, plave, nedozrele, a nikako da opstanu do branja, ali i dalje verujem da će nešto od silnih šljiva naših opstati, te zamišljam kako bi bilo lepo da imam punu vanglu šljiva, a ne mediteranskih smokava, gle u izobilju...

Sinoć je nebo bilo baš crveno, rumeno, krvavo, a nekako rozikasto, ali to ipak nije značilo da će danas kapnuti barem jedna kap kiše, i danas smo bili svi znaci nebeski baš daleko od svake kapi kiše, pa i one najmanje, takoda ne treba počesto ni slepo verovati u znake ili znamenja nebeska...

Priroda počesto pokaže nešto i drugačije – jeste nebo je crveno, ali još zadugo vam neću podariti kiše…

Jutros u “Hirošimi” berem bosiljak balzamiko, jer na pomolu za ručak jedan gastronomski, a italijanski novitet - minestrone supa, koju sam ako se baš lepo sećam, baš dobro sećam, a jednom kušala na Siciliji, leta 2015...

Takođe, u “Hirošimi”, iz 3 puta berem, čas ovo, a čas ono, a sve govoreći neću brati danas više ništa, a onda mi odjednom treba najmanje 1001 biljčica...

Berem ponovo podosta paradajza i dosta dobrih krastavaca, tako da sutra neću morati da berem paradajz, jer ću njime biti pokrivena čak i sutra...

Odaberem prvu čili crvenu papričicu, znači baš spremna da ujeda, da leči, da krepi, i baš mi je produvala nepce, i nozdrve, i oči, i sinuse, i kosinuse, a neka je, baš mi je dobro pasovalo da se oljutim tako otrovnolekovito ljutom čili papričicom, jer i to mogu da podnesem muški...

Berem i nekoliko struka celera lišćara, a samo zbog minestrone supe...

A prošli put sam testirala naš izum, naš roštilj koji je savršen, ali baš tada primetih a kad stavih ribu pastrmku i povrće, šilje paprike, da roštilj ima samo jednu manu – a fali mu malo bočnih stranica,  bar 3 ivice od lima, da mi ništa ne spadne sa viljuške ili hvatajke kad okrećem, kad prevrćem, kad vešto baratam, kad pravim gastronomske vratolomije, kad svega natrpam, da sa što većom lakoćom sve okrećem i pomeram...

I sada je to savršenstvo postignuto i zato sam prošli put na roštilju sve okretala sa strahom i grčom, naporom, a od sada ću da prevrćem, obrćem, okrećem, a ništa neće da mi spadne na beton ili travu, čak ni slučajno...

Dan je inače turbo, dan je inače fin, dobar, solidan, vreo, ali ne turbo folk, ne daj bože, već prava turbo mašina u pokretu, huka, buka, trka, frka, da sam jedva čekala smiraj, da se ovaj ovako turbulentan dan od šopinga dopinga, ipak samo okonča, a ja povučem daleko od vreve celog sveta…

Na kraju sve ove lepo okončane turbulencije umesim jedan kolač od onih iz verzije čips kolačića za nečiju ljubav, za nečiju dušu, te i taj podvig da napravim danas...

Između svega toga stalo je mnogo ličnog poraza, još više neverice, mnogo novih razočaranja, koji kilogram viška, koji kilogram raznih teškim stanja, itd…

Lepa vest iz “Hirošime” - moja rasada čerija i moji plodovi na njemu počeli da zriju, a kad uskoro uberem prvi plod čerija iz moje rasade naglasiću…

Radujem se sutrašnjem danu, jer ću okončati još jedan važan poslić farbanja u narandžasto, što zaista nisam postigla danas, a kako od trke, frke, ali je lepo da me nenačeta konzerva uljane farbe čeka…

Sutra svoj dan bojim u boje sunca, i valjda mi ništa više te boje neće pomutiti…

Itd…