Juče su nabrane predivne smokve, ali džaba, ja
smokve sirove i ne volim, niti ih okušam (volim suve ili pečene smokve jedino),
a obožavam plave šljive kontinentalna klimo, ako te ima još među nama…
Šljiva koje nažalost zbog nekih vragova ovog leta
mnogo opadaju, plave, nedozrele, a nikako da opstanu do branja, ali i dalje
verujem da će nešto od silnih šljiva naših opstati, te zamišljam kako bi bilo
lepo da imam punu vanglu šljiva, a ne mediteranskih smokava, gle u izobilju...
Sinoć je nebo bilo baš crveno, rumeno, krvavo, a nekako
rozikasto, ali to ipak nije značilo da će danas kapnuti barem jedna kap kiše, i
danas smo bili svi znaci nebeski baš daleko od svake kapi kiše, pa i one
najmanje, takoda ne treba počesto ni slepo verovati u znake ili znamenja
nebeska...
Priroda počesto pokaže nešto i drugačije – jeste nebo
je crveno, ali još zadugo vam neću podariti kiše…
Jutros u “Hirošimi” berem bosiljak balzamiko, jer na
pomolu za ručak jedan gastronomski, a italijanski novitet - minestrone supa,
koju sam ako se baš lepo sećam, baš dobro sećam, a jednom kušala na Siciliji, leta
2015...
Takođe, u “Hirošimi”, iz 3 puta berem, čas ovo, a čas
ono, a sve govoreći neću brati danas više ništa, a onda mi odjednom treba
najmanje 1001 biljčica...
Berem ponovo podosta paradajza i dosta dobrih krastavaca,
tako da sutra neću morati da berem paradajz, jer ću njime biti pokrivena čak i sutra...
Odaberem prvu čili crvenu papričicu, znači baš spremna
da ujeda, da leči, da krepi, i baš mi je produvala nepce, i nozdrve, i oči, i sinuse,
i kosinuse, a neka je, baš mi je dobro pasovalo da se oljutim tako otrovnolekovito
ljutom čili papričicom, jer i to mogu da podnesem muški...
Berem i nekoliko struka celera lišćara, a samo zbog
minestrone supe...
A prošli put sam
testirala naš izum, naš roštilj koji je savršen, ali baš tada primetih a kad
stavih ribu pastrmku i povrće, šilje paprike, da roštilj ima samo jednu manu –
a fali mu malo bočnih stranica, bar 3
ivice od lima, da mi ništa ne spadne sa viljuške ili hvatajke kad okrećem, kad
prevrćem, kad vešto baratam, kad pravim gastronomske vratolomije, kad svega
natrpam, da sa što većom lakoćom sve okrećem i pomeram...
I sada je to
savršenstvo postignuto i zato sam prošli put na roštilju sve okretala sa
strahom i grčom, naporom, a od sada ću da prevrćem, obrćem, okrećem, a ništa
neće da mi spadne na beton ili travu, čak ni slučajno...
Dan je inače turbo, dan je inače fin, dobar,
solidan, vreo, ali ne turbo folk, ne daj bože, već prava turbo mašina u
pokretu, huka, buka, trka, frka, da sam jedva čekala smiraj, da se ovaj ovako
turbulentan dan od šopinga dopinga, ipak samo okonča, a ja povučem daleko od vreve
celog sveta…
Na kraju sve ove lepo okončane turbulencije umesim
jedan kolač od onih iz verzije čips kolačića za nečiju ljubav, za nečiju dušu,
te i taj podvig da napravim danas...
Između svega toga stalo je mnogo ličnog poraza, još više
neverice, mnogo novih razočaranja, koji kilogram viška, koji kilogram raznih teškim
stanja, itd…
Lepa vest iz “Hirošime” - moja rasada čerija i moji
plodovi na njemu počeli da zriju, a kad uskoro uberem prvi plod čerija iz moje
rasade naglasiću…
Radujem se sutrašnjem danu, jer ću okončati još
jedan važan poslić farbanja u narandžasto, što zaista nisam postigla danas, a
kako od trke, frke, ali je lepo da me nenačeta konzerva uljane farbe čeka…
Sutra svoj dan bojim u boje sunca, i valjda mi ništa
više te boje neće pomutiti…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар