26 JUL 2024…

 

 

Od danas počelo iskopavanje naše prolećne šargarepe u spoljašnjem vrtu…

Nabrano i drugo kolo rotkvica...

Onda nakon prve užine prionem na klanje ćurana, jer im je nestalo hrane, i sve gotovo mjačinim i mojim požrtvovanjem  negde do ispred večere, ali baš, baš sve...

Teret je kao i uvek pao na dvoja nejaka ženska pleća…

Nikad uspešniji tov ćurana, od naša 3 ukupna tova, a koliko je ravno iza mene, ali i vreme da se povučem iz satirućih i jako teških poslova, jer iskreno rečeno sebe nikad nisam, ali baš nikad videla, a ni zamislila baš ponizno ovako, a u nekom večitom smradu, satiranju, zajebavanju, iskorišćavanju, i mukama...

Dakle, od ukupno 5 ćurana dobijeno je ukupno 55,5 kg čistog mesa bez iznutrica, ali 7,5 kg više mesa nego prošle godine kada je od 5 ćurana dobijeno 48 kg čistog mesa!...

Najteži ćuran iznosi 13 kg, a najlakši 10 kg, a u proseku svaki dođe 11,1 kg. I nikad bolji i nikad krupniji, a tovljeni su ravno 3 meseca, dakle nikad duže, a pošto nam uvek dođu od starosti mesec dana (i to se ubraja u njihovu ukupnu starost, a ćurani ne treba da premaše 5 meseci ako čovek misli na kvalitet i lepotu svoga mesa koje jede), a njima je brojano od 26 aprila, kad su i stigli u tovni boks, do danas ravno 4 meseca (3 meseca na našoj hrani)...

Trebalo je naložiti vatru, zagrejati pune lonce i šerpe vrele vode, pa tek onda pohvatati jednog po jednog i preklati, očupati, urediti, srediti...

Onda je trebalo očupati, rasporiti, povaditi utrobe, pokupiti iznutrice, odbaciti nejestiv drob i žuč, odlepiti želudačne kese, išpušati grkljane, očistiti bubala, itd…

Ćurani su bli teški ovako: jedan od 13 kg, jedan od 10,5 kg, jedan od 10 kg i dva od 11 kg...

Onda je trebalo iseći meso i odvojiti sve posebno, a krilca, batake i karabatake, čitave butove, vratove, belo meso, itd., te etapno ubacivati u zamrzivače, te i sutra prevrnuti i ispratiti da li se sve dobro zaledilo, i tek onda odahnuti, i imati svoje zdrave zalihe za 10 meseci najviše, a dakle do maja 2025 godine...

I na kraju, na panju satarom iseći treba koske, ali ovoga puta sve završavam sama satarom, ne treba mi pomoć onoga ko je jedva preklao 5 ćurećih glava okrenuo se i odjezdio prečim poslovima, te koske ostavljam ove goidne u krupnijim komadima. I to sam napredovala od prošle godine te uz nož, baratam i satarom sa najvećim uspehom, ili  tačnije rečeno dobro posečim, derem, šurim, itd...

To što me bole ruke, prsti, zglobovi, mozak, nije mnogo važno, bila je ovo još jedna pustolovina do totalnog sagorevanja svega lepog u tebi, kao ni to što me je samo jedan od ćurana krilima dobro istukao po ruci, kao batinama, da sam jaukala od muka i bolova, jer neko neće da pritisne krila, već pusti da se njima razmaše, i mene lepo istuče u svaki pojam, ali srećom bar ove godine vezane su im noge onako kako sam predlagala i prošle godine, no tada me niko nije poslušao te ove godine ni jedan ćuran nikoga nije ogrebao...

A onda je trebalo spremiti večeru, ispržiti ćurećih džigerica i malo belog mesa...

I na sve ovo trebalo je skuvati punjene divne paprike, koje su se srećom kuvale same, dok su se klali ćurani. Na svoj dakle nikad zasluženi prijatan ručak kasnila sam oko pola sata, malo više, jer je trebalo sve zaklati, očupati, zbrinuti, i tek onda kako tako ručati, a večito na brzinu, jer nekome se jako žuri da ne mogu ništa polagano da odradim, posebno ne svoj ručak, posebno ne kad treba ispiti bar jednu šolju kafe…

I trebalo je opsluživati kraljeve i princeze, dvoriti, dubiti na trepavicama, a za sebe ne uzeti ni gutlja vode čak ni u trku stojeći...

I naravno manisalo se Vesninim punjenim paprikama, i na kraju manisalo se i večeri, a šta god čovek da napravi većina zameri, da jelu ili jelima fali ovo ili ono, nikad ničim zadovoljni, a tako je kad dođeš pod ukus samo onih koji jedu sendviče ili malo toga šta na kašiku, itd...

Na kraju majka je sama očistila u grubo tovni ćureći boks, onaj drugi, središnji, najlepši koji se pokazao kao najidealniji za 5 ćurana...

Itd, itd, itd…