NA KONCU 23 JULA 2024…

 

 

U drugom delu dana kročih u “Hirošimu” te konačno berem odjednom 3 kg čeri paradajza, i svu tu količinu ostavljam u 10 paketića od po 300 g u zamrzivač...

Nađem jedan struk paprika slomio se, od roda polomio kao višnjičica u pesmici nam dragoj, i na njemu 4 svele paprike koje iskoristim da napravim omlet sebi ujutru za doručak...

Zatim berem krastavce i na kraju sav sazreli paradajz te zaključim da zrelog paradajza više “nema”. Doduše ima, ima jako puno, ali još nedozrelog kao i zelenog paradajza, kome treba dakle nekoliko dana do zrenja, do ponovnog branja...

Ne može se večito nešto brati, mora se malo i čekati…

 Zaista, iznela se sila paradajz iz “Hirošime” i sada mali “zastoj”, ali to i nije “zastoj”, to je samo dobar prirodni tok. Bilo bi šok ili strašno da je sazrelo sve odjednom, a ovako svaki dan ili najmanje svaki drugi dan bralo se do mile volje svega...

Zato je ostavljeno ono nešto, a bogme podosta, najkrupnijeg čeri paradajza da nas hrani dok čekamo prve sazrele plodove paradajza…

Paukovi i to više njih, veliki i mali, i sitni i kurpni, svi razapeli mreže i čuvaju naše paprike...

Na paradajzu baš zasmrde krupne bube i sitne bubice, a sve one iste smrdibube, i zelene i crne…

Paprike gruvaju dosta dobro da ih ne ureknem...

Od svog paradajza najkrupniji su plodovi volujskog srca te jedva čekam da uskoro svaki sazreli izmerim na vagi ako ne zaboravim, a nadmašiće jedan plod pola kilograma, ako ne i mnogo više...

Kiše jeste bilo, kratko, slatko, ali ponovo ne previše…

Itd…