недеља, 30. јун 2024.

NASTANAK KLODOVE “MESEČINE”…

 



 

Druga knjiga “Mjesečine” ili romana o životu Kloda Debisija počinje sedmom glavom i jednom Šekspirovom rečenicom, koja je moto pričanaj u nastavku, a ta rečenica kaže ovako:

“Ljubav je đavo: nema drugog zlog anđela do ljubavi”.

Klod Debisi počeo je da obilazi pariške knjižare i tako se sprijateljio sa jednim knjižarom čudakom i ekscentrikom, okultistom, ezoterikom  zvanim čiča Bailly koji se u svojim vizijama družio i narazgovarao sa sve samim velikanima sveta počev od Voltera, Montenja, Molijera, pa tako dalje, od Platona, Dantea, Getea, Šekspira. Bio je prijatelj sa svim mrtvim posetiocima iz prošlosti.

Čiča Bailly je uveo Kloda u neke književne krugove, među ostale umetnike. Na tim sastancima doticali su se mnogih tema, pa jedne prilike i Vagnera, na čije hvalitelje je naišao tada.Tada je upoznao i pesnika Malarmea, a upoznao je i simboliste.

Klod je svima tada dao obećanje da će ubrzo napisati jednu  operu.Već posle slušanja jednog koncerta i Vagnerove muzike imao je utisak da to može i da je spreman. Umesto opere okončao je svoju “Fantaziju za klavir i orkestar”. Nakon toga trebala je da nastane opera pod nazivom “Rodrigo i Himena” u 3 čina, čija radnja je smeštena u Španiji.

Ali, odmah na početku stvaranja naišao je Klod na teškoće pisanja. Prošle su 3 nedelje, a nije se pomerio s početka. Postao je ogorčen i mračan. Da bi mogao da piše non-stop samo sluša Vagnerovu muziku, ali u stvaralački zanos još nije upao.

U tom času dolazi mu jedan gospodin osobenjak samo da bi mu kazao da je Akademija oduševljena njegovim delom “Blažena djevica”, ali mu saopštava da Akademija očekuje da napiše najmanje i još jednu  uvertiru. No, Klod je neljubazno oterao ovog gospodina osobenjaka rekavši da upravo radi na nečem važnijem, a na svojoj operi. Profesor ga zbog toga srdito ukoreva. Akademija je ljuta na Kloda, a on sam jeste odbio održavanje svog koncerta, odbacivši tako priliku koja se ne odbacuje.

Profesor mu je našao novo zaposlenje, a pri Nacionalnom društvu za muziku, gde je postao aktivan, i ponovo je radio kao klavirski pratilac. Onda su izvedene Klodove “Verlenove pesme, ali ih je publika ravnodušno dočekala. Operu nije mogao da nastavi, te još uvek nema napretka. Pisati operu za Kloda je odveć prava muka.

Zatim je otišao na Ajfelov toranj i posetio izložbu, i tako je operu ostavio negde po strani predavši je zaboravu. A pošto je divno proleće, vreme Klod provodi u šetnjama, a tada he sreo jednu gataru koja mu proriče da će kroz 3 godine jedna žena ući u njegov život.

Voleo je Klod da sluša obredne afričke pesme  i zalazio je upravo na takva mesta.

(u prepričavanju i čitanjim nedostaje stranica 243 i 244)…

Klod Debisi se odjednom okreće ženama. I počinju njegovi mnogi i mogi ljubavni doživljaji. Upadao je u nerazumne i neobuzdane veze, u veze koje su jedino mogle da se okončaju propašću. Najgluplje moguće mogao je Klod Debisi da se zaljubi.

Životario je besciljno i pričao sa svojom mačkom Linom. Upoznao je potom jednog pesnika koji ga uvodu u kabare “Crna mačka”. Kod žena je i dalje tražen i omiljen. Potom je posećivao i “Mulen ruž”. Ali, ubrzo Klod se ponovo povlači u svoju osamu, jer prijatelj pesnik se ženi, a on ostaje sam.

Znao je Klod Debisi da ne pripada krugovima sa Monmartra. Da bi pobedio dosadu ponovo se odaje ženama. U jesen počinje ponovo svoj rad na operi. U zimu je odlazio na dobrotvorne plesove. A onda jedne čarobne večeri ponovo može da čuje muziku sfera. I ponovo je bio sposoban za stvaranje. I tako je nastala danas najčuvenija Klodova “Mesečina”.

I dalje muče ga stari problemi nemaštine, gladi, siromaštva, neplaćenih stanarina. A oživeo je sa muzikom koju je napokon začuo. I završio je i operu. Od kneza Ponjatovskog dobija poziv za Ameriku, a onda je odbacio i tu viziju, jer je od gospodina Fromonta dobio narudžbinu da napiše transkripciju.

Upravo tada pokuljala je sva ona predivna melodija koja se mogla čuti u “Mesečini”, te je napustio pisanje transkripcije, za koju je uzeo nešto novca unapred. I vratila se Klodova neizmerna sreća stvaranja u čitavo biće. A onda je poželeo da napiše i jedan kvartet.

Njegov profesor iznenada umire te Klod pada  u veliko zaprepašćenje. A kroz glavu mu proleću svi njihovi nedavni, a poslednji razgovori. I počeo je da radi ponovo na transkripciji. Stanarinu još nije platio te kućevlasnik namerava da ga izbaci još te iste večri. I odnosi skoro pa gotovu transkripciju izdavaču, da bi uzeo ostatak novca i kako bi reši svoje stanarske probleme, tako što umesto još malo pa završene transkripcije nudi “Mesečinu” prvi svoj komad koji je napisao za klavir.

Kada je dobio novac prvo je pojurio u jednu od kafana da utoli svoju tešku glad, a onda je ugledao nju, Gaby.

 

(nastaviće se)

 

 

 

 


DUŠA SUNCOKRETA…

 



Svetovi stari i novi

Kao zavet biblijski

Svetovi sveopšti

Kao bačena misao

Biljni i životinjski svetovi

Kao sveprisutni smisao

A misao kao pogled bacim

U bele polarne svetove bacam

I kiša svemudrosti inja sipa

Nova misao ubačena u sanduče Vasione

Učeni svetovi svemoćni

I polja bele rade

Svetovi polarne svetlosti

Prosti i fini svetovi

Svesrdne brige su neizbrojive

Misleći čitavog dana o svetovima

Ništa da naučiš o smislu bukvalnom

Tankoća znanja

I mnogo prijatnih časova cvetova

Toplo i studeno

Raščepi usta smislu

Šta je stih cvete

Bez učestalosti čitkosti svete

I kako se piše pesma čuvstvena

Čitaj knjigu izbrisanu vetrom

Zamesi 300 novih čuda dete

Zeleni i žuti suncokreti

Čuvari stražari mojih svetova

Spartanci

Branitelji žive vode duše

Igraju se u neredu svetova rata

Kao tvoje bezazlene naravi

Ratoborče

I sve tvrde suprotno od očekivanog

Odlazi tiho bez okršaja

I ne kaži da izvlačiš

Deblje krajeve u svetovima

I mnogo radi ćutanjem

Disciplina

Hodeći po brokatnom plaštu njiva plodnih

I brini se o svemu

U neko srećno doba

I budi srećan sam

U razna doba

Vreme je gluvo

Te treba brektati

Pod naletom misli

Pre nego dogori jutarnja svetlost

Videlo današnjeg sunca smisla

Pre nego uspeš da dopešačiš

Na obale zlatnog jezera

Na čist odsjaj

Svoje dopadljive duše suncokreta…

 

 

30 JUN 2024…



 

Tu prvo jutarnju uhvaćenu i u pokušaj baš shvaćenu kao tek uhvaćenu lepotu svih sunockerta, a čak i onih novorođenih ne može da opiše ni jedna današnja reč, čak ni pesma koja ponovo nastade suncokretima u slavu i čast...




Prvo oberem mnoštvo čerija, jednu ljutačicu papričicu i krastavce i na kraju paradajz u “Hirošimi”...




Danas su najdominantnije boje i ukusi na astalu ili na trpezi letnje kuhinjice paradajaz, te sve zadivljue kao naš pomidore...




Ne samo veliki, već i najmanji, pa i oni jedva vidljivi, skriti sunockreti meta su bumbara i pčela, a sve zbog sokova i nektara, polena, praha...




I tako, dan je bio nekako posebno statičan i žilav, da ne bih kazla sama sebi nikakav i kilav…




A onda u suton u avliji zateknem prizor zbog koga je valjda trebalo preživeti…





Zateknem majku mačku sa svoja dva razigrana mačeta, ali se zbunim, jer njen pratilac neki novi mačor vidim, a jedan šareni dasa koji se nije video prošli put uz njene bokove i tokove. I sada taj neki drugi mačak, a pre toga, pre neki dan to beše onaj crni mačor. Ko je otac ovim nejakim mačićima - pitam se ja,  te zaključim možda su može biti kod mačaka i obojica, jer možda je  mama mačka sa obojicom nešto uporedo petljala, ili joj je ovo prvi, a ono neki novi, a drugi izabranik...







Sve u svem pozabavim se mačićima koji tako razigrano trčkaraju tamo amo, i vidim ona (majka mačka) sa one slične distance pusti ih da mi prilaze i da ih fotografišem…






No, moj nemačji njuh mi kaže da više obratim pažnju na ovo dvoje matorih, mamu mačku i njenog mačora, a ne znam zašto mi intuicija tako prošaputa...

A onda primetim kako se ona majka mačka sve vreme distancira mrgodno do tog svog novog ili starog mačora - ko sad zna njene ljubavne stvari…






I vidim okrenula mu mačka majka ponosno leđa i pružila svoj rep kao prepreku, kao da mu poručuje ovde je linija preko koje ne bi smeo mačoru da pređeš...

Onda opazim njega, nekako muški narogušenog i nekako blesavo strašnog, i vidim vreba je, čeka čas da izvrši atakovanje na nju, kukavički s leđa…





Ali, nije to ono ljubavno vrebanje, već nešto posve drugo što liči na porodično nasilje ili svađu, čak i kod mačaka ako niste znali postoji…

I nisam ni trepnula kad nešto mučki, muški skoči, a to on nju ubilački zaskoči i mučki nasrnu sa leđa, na njena leđa i kičmu, a ja pomislim otkinuće joj ludak glavu. Ali, ona ga okrete i zbaci svojim šapama ispred svoga nosa i onda ga u 2-3 poteza na metar od sbe otera…






Izašla je kao pobednica, u 2-3 poteza kun-fua, a onda je nastavila da smotri na na plodove utrobe svoje, na onu svoju malu dečicu za koju joj on očito više i ne treba, a ne treba joj ni za novi ljubavni zanos, kako sve izgleda...

Nema sumnje on je bio veoma ljubomoran na njenu decu, jer je ona uživala da majčinski posmatra igru svoja dva razigrana mačeta...

Nakon svega mačići su nastavili bezrbižno da trče, da se okreću u krug oko svoje male ose, kao svi inteligentni mali živi stvorovi, a on je sateran u jedan krajnji i donji ćošak, na margine, daleko od njih kojima možda i nije biološki otac (mačići neće očuha takođe), ali bogme daleko i od nje od koje je nešto ipak hteo, zato je i nasrtao, sve ono pokušavao...

Kakvu lepu poučnu i životu lekciju ispriča mi večaras u sutonu dana majka mačka i njena dva razigrana mačeta...

Mnogo im hvala za ovu lekciu iz morala…

Itd…

 

 

LJILJAN…

 



 

Neko je o ljiljanima kazao ovako:

“Samo napred, rugajte mi se, ali ja volim ovu biljku!  Kada vidim cveće, pomislim na (otporne) izdržljive pretke, održivost i letnje salate.  Hemerocallis fulva, poznat je i kao jarak ljiljan, vanjski ljiljan, narandžasti ljiljan, dnevni ljiljan ili ljiljan.  To je vrsta ljiljana poreklom iz Azije uvedena u američke vrtove u XVIII veku. Još uvek se često nalazi oko starih imanja i podrumskih rupa gde nas podseća na vrtove i baštovane iz prošlosti. One su među prvim zelenilom koje lomi (probija) tlo u proleće, a cvetne latice i pupoljci isečeni na diskove daju pobibereni (papreni) ukus i boju letnjim salatama.

Mogu da postanu agresivni pa ih ne bih sadila, ali ako ih imate, ljiljan je višegodišnji, ne zahteva zalivanje, a i ukusan je!  Izgledaju posebno prelepo u onome što uvek mislim o staroj mešavini Kejp Koda raskošnih ruža, pojedinačnih božika, čipke kraljice Ane, lavande i plavog zvončića”...

 

(prevod sa engleskog)

 

 

субота, 29. јун 2024.

KLODOVI NAJTEŽI DANI I SIROMAŠTVO…

 



 

Na kraju šeste glave ili na kraju prve knjige romana “Mjesečina” život Kloda Debisija teka o je ovako:

Svuda je tražio Alix, sav očajan, ali nje nigde nema. Kuća u kojoj je živela bila je već prodata. Klodu je od svega ostao samo nalet velikog bola. Počeo je da mnogo boluje i pati. Ućutao se, osamio, i nije imao prave odgovore na mnoga svoja pitanja. I smatrao je tu ženu ipak okrutnom i nemilosrdnom.

Onda je Klod Debisi zapao u jako teške jade. Živeo je svoj lični užas i pakao, siromaštvo. Nagradu je odbacio, novca više nije imao, kao ni cilja. Zapao je u golemi strah, bedu i jad. Obijao je pragove izdavača, ali niko nije hteo da otkupi ni jednu jedinu njegovu kompoziciju. Onda je neke stvari odneo u zalagonicu. I život mu se odjednom pretvorio u košmar. I nije imao hranu, nije imao ni zaposlenje. Pao je u duboki očaj. I više nije mogao da čuje u sferama onu predivnu muziku kao jednom, kao više puta, kao nekada.

Otišao je očajan roditeljima i tamo dobio jednu porciju hrane. I tu je prenoćio, a ubrzo odlazi da poseti svoga profesora Guirauda, kome je pokazao svoje novo delo u rukopisu koje je nazvao ” Blažena djevica”, a koje je ovaj dakle pohhvalio, i kome je ispričao sve svoje dalje zamisli i planove.

Tada mu je profesor kazao između ostalog i sledeće reči:

“Glazba je, u najbolju ruku, nezahvalan poziv, a kompozitori su siročad glazbe. Sjećate se da su Bach, Mozart, Schubert i Chopin umrli bez prebijene pare…”, i onda obeća da bi mu mogao pomoći da se zaposli kao učitelj muzike ili pri nekoj izdavačkoj kući. Ali, Klod Debisi nije voleo takvo nameštenje, pa ipak profesor ga ubeđuje da prihvati kako ga ne bi pojelo siromaštvo u kom se trenutno nalazi. Na kraju daje mu nešto novca i govori mu da kupi kišobran (Klod je uvek hodao pokisao i mokar).

Klod Debisi postaje zatim srećan, jer počinje po narudžbini da radi na uvertiri “Ukleti Holandez”. I odlazi u zalagaonicu i vraća nazad svoje založene stvari. Počeo je da sebi traži ubogi stan i nalazi ga kod gazdarice po imenu Senegal. Krov je prokišnjavao, ali je neke rupe Klod svojom rukpm uspeo da zapuši. Zatim je uredio stan i upristojio ga, i konačno imao je svoju radnu sobicu.

Hteo je da napiše jedan libretto, isto kao što je sanjao i želeo da jednog dana napiše operu. No, došla je zima, nemaština, a nije imao novca da kupi dovoljno ogreva, jer sve pare potrošio je na uređenje tog ubogog stana ili sobička. U hladnoći nije mogao da radi i stvara. Zatim je nešto para zaradio i tako se malo prikrpio.

Potom je našao žućkasto belu mačku, svoju cimerku, svog sagovornika, sapatnika, a kojo je nadenuo ime Lina i koja je počela sa njim da živi i deli svaku tugu i muku. Ubrzo je Klod napisao svoje novo delo i nazvao ga “Arabeske”. I dalje je nastavio da potražuje posao. Ponovo je obijao pragove raznih izdavača. Niko od njih u njegovoj muzici nije video ništa dobro ni komercijalno, ništa unosno. Klodu se nije osmehivalo tržište.

I činilo se da je Klod Debisi uprkos svemu tome ipak na dobrom putu, a kako je tvrdio i njegov profesor. Čitao je Bodlerove pesme, kasnije i Verlenove, i pokušavao da uradi nešto novo. Profesor je i dalje čekao da najtalenotvaniji i nagenijalniji Klod Debisi napiše ono jedno muzičko delo koje ipak duguje Akademiji, i njemu koji ga je toliko štitio.

No, i dalje nije nalazio Klod posla. Brinuo se kako će da preživi i plati onaj ubogi stan. Šta će jesti. Da bi preživeo jeo je kuvani krompir, ali na slaboj hrani bilo je nemoguće stvoriti nešto vrhunsko i dobro. I snašla ga je slabost zbog loše ishrane. I ponovo je glad utihnula onu muziku sfera. Ni u kafanama Pariza nije mogao da se zaposli Klod Debisi kao pijanista. I nije bio potreban ni u jednoj plesnoj školi.

Noću bi lutao sam bez ikakvog cilja. Dobio je prehladu i preležao napad bronhitisa. A posle bolesti ponovo je pokušao da stvara i radi. I došlo je proleće. Uspeo je tada jednom izdavaču da proda svoju muziku, a onda je još nekim izdavačima prodoa neke svoje komade. I dobio je dosta novca, ali je znao da mora štedeti, te da se ne sme rasipati. I počeo je da štedi, čak toliko da sebi nije kupio kišobran. Platio je sva dugovanje za stan i povratio neke založene predmete iz zalagaonice. Onda je profesora častio skupom večerom.

Potom je prodao svoju ”Malu svitu”, a za dobijene pare se raskošnije obukao. I kupio je šešir, svilene kravate i jedan plavi štap. I čak je tada promenio i frizure. A onda na Anžujskoj obali sasvim slučajno srete Alix. Bila je oronula,  ostarela, posve drugačija, obična. I  tada mu je kazala da živi u blizini.

Tada mu je ispričala sve - da je njen muž saznao da ga vara, a onda mu ispriča koliko je bola progutala kad su se rastali, koliko mu je napisanih pisama pocepala i odbila da pošalje, itd. I na kraju kazala mu je da je ona vratarica znala gde živi Alix, ali je po njenim uputstvima to morala da prećuti. I sada mu još reče da živi srećno sa svojim mužem i decom, povučenije, skromnije, i reče mu da je njegova najveća ljubav ne ona i ne nijedna žena, već muzika.

Otišla je zauvek Alix od njega i samo ga na rastanku poljubila oproštajno u obraz.

 

(nastaviće se)

 

 

 

BEZ ŽMIRKANJA OČIMA…

 



 

Lagati u oči mrgodno ili lucidno

Kao ispred višnjeg ogledala duše

Tog naoblačenog modrog nerva neba

Potom kolutati i prevrtati slova

U pravcu nečega ili ničega

Što manje napadački, bez ofanzive

A onda izgubiti sluh

Ispuštanjem iz vida nanose boja

Suočavanje ili novo kazivanje namesto bola

I na kraju iskorak kolačenja

Kao kod kuglanja

Zar u očima sve se vidi

Mnogo toga ima duša

Dan je smešna kerefeka

Oči zatvaraš

Ili ti oči zavezuju

I onda brundaš ili buncaš

Upadaš u oči kao prašina

Tako nabrušeno i nabusito ili ponosito

Smeš li da izađeš na svoje oči jednom

Ili da se otvoriš nekome kao oči brijave

Ili ti puca pogled pred očima praočevine

Posmatraš i zriš u nešto očima pradedovskim

Udaljen od oka, još udaljeniji od srca pejzaža

Velikih očiju i praznog trbuha

Prožet si slaganjem slogova

Upireš oči u bregove

Pod slamnatim šeširom

Vetar ti sasipa i baca

Pesak u oči kao praznina

Polećeš u nečije oči

U oči suncokreta

Ljušteći luk zaplačeš

Stojeći u stablu srži kao stoik

Bez namigivanja

Bez nadmudrivanja

Bez žmirkanja očima…

 

 

29 JUN 2024…

 



 

Leto je u ratarstvu možda zato mnogo dosadno, što ničega drugog nema u poljoprivredi osim svakodnevnog podbiranja i ubiranja plodova sunca, a dakle samo branje plodova ili samo žetva, tu ne računam zalivanje...




Nema sejanja, nema svih onih zanimljiivh radova kao u proleće ili jesen, ali zato ima na pretek odmora, dokolice, dosade, pa opet u neko lepo doba dana, čak i danas dobro dođe da se sroči još jedna nova pesma, pesma, pesma...




Sada je na svu onu vlagu i kišu od 4-5 najmanje vezanih dana padanja udarila sva razna isparenja i neka otužna sparina, dosada, te neka mala tegoba, umor, a ništa čovek nije uradio malo ili veliko, svejedno, ali preživi čovek i to, dosadu...





Sada će da uždi malo, oko 3 dana ako je verovati aplikacijama, pa posle će da ponovo nas fisne, a sve ispod 20-ak stepeni, i opet nova vlaga, oblačnost, kiša, dosada, itd...






Ali, treba to sve dočekati, pa videti koliko je zahvalno predviđati unapred, ili koliko je sve tačno ili pak i nije...




Teško je zamisliti da ovo može biti jedno pravo kišno i sparno leto 2024...




No, jutros u “Hirošimi” ponovo branje i tako prvo poberem sav sazreli paradajaz, sve krastavce i to je sve, jer ništa mi drugo otuda jutros nije trebalo...

Ćurane sam uredno nahranila, punom kofom isečenih jabuka, i dodala im granula. Hvala mami koja im sve lepo počisti svakog jutra, iznese svu balegu, i što mi promeni punu pojilicu vode koju ja ne mogu zbog težine ni da uprtim, ni da prevrnem…






Sa gnezda uzela sam jutros jedno jaje…

Konačno uberem u velikom tikvištu jednu tikvicu od 400 g i od pola tikvice napravim potaž za večeru, a od druge polovine uštipke za večeru i sutra za ručak ostatak...





Divno osučano jutro iskoristim da se pozdravim sa mojim suncokretima, kao i da se poklonim njihovoj lepoti nedostižnoj, i da tamo na tim pametnim glavama ponovo zateknem mnogo pčela, bumbara, drugih insekata...

Moje prelepo cveće koje treba da cveta u julu ove godine 2024 napolju cveta na koncu juna, ono cveće što sam zaboravila kako se zove (znaću možda 21 jula ove godine na dan Svetog Prokopija), a jednom ga kupih na vašaru 21 jula, a ovog proleća prenesem ga iz saksije u avliju, u ružičnjak, i sada sam iz tih lukovica dobila predivne ljubičaste cvetove, koji su danas prepuni pčela, a to cveće jeste specifično jer njegovi prelepi cvetovi cvetaju neuobičajeno od vrha ka dnu ili odzgo na dole…





Nešto sasušenih makova plavih nađem u ružičnjaku i onda ih isečem, očistim i odnesem u vazu među one druge plave makove...

Mama primeti u spoljašnjem vrtu da je jedna glavica ranog kupusa počela da truli te smo je ubrale i sutra ću da je nasečem u salati, te neće propasti…

Tako da junskoj žetvi, onom pozamašnom spisku našeg branja treba dodati i rani kupus u glavici, a ne samo u liskama mladim ako nisam pomenula u nekom od svojih zapisa iz “Hirošime”, a ako se odlično sećam – mislim da jesam već rekla...

Itd…

 

ELIE WIESEL…

 



 

“U svakom društvu,

fanatici koji mrze

ne mrze samo mene - 

oni mrze i tebe, takođe.

Oni mrze svakoga”…

 

(prevod sa engleskog)

 

 

петак, 28. јун 2024.

VERDIJEV SAVET KLODU DEBISIJU…

 



 

 

Na putu za Pariz Klod Debisi je presreaćn, posebno što misli da je sve ostale nadmudrio u toj igri istine i laži.

Čim je stigao odmah je pojurio kod Alix, što je nju kao udar groma pogodilo. I dočekuje ga hladno, čak mu nije poletela ni u naručje. No, Klod na nju navali goreći od najveće moguće želje i strasti.

Potom se Klod nastanio u jednom hotelu blizu njene kuće, i tamo su se sastajali svakodnevno. Klodova sreća trajala je ukupno15 dana ili dve nedelje odsustva.

Za Alix njegovi potezi bili su detinjasti, nezreli, a na kraju i veoma neodgovorni. Klod joj je izricao ljubav, kleo se na vernost, a onda joj nudi zajednički život. Čak joj saopšti da namerava da odbaci tu dobijenu nagradu samo zbog njihove ljubavi.

No, trezvena Alix ne može da mu dozvoli da se baš toliko upropasti i doziva ga pameti, i traži od  njega da se vrati u Rim. Zatim mu je kazala da će prestati da ga viđa ako se ne vrati nazad u Rim, a on joj lukavije preti da će dati ostavku, te ona nije imala kud nego da svaki dan dolazi na njihove ljubavne sastanke.

Počele su i velike ljubavničke svađe između njih. I na kraju Klod pristaje da se vrati nazad u Rim, ali pod uslovom da mu ona piše što više pisama, makar jedno pismo u mesec dana. I ona mu obećava da će pisati svakodnevno.

Klod se dakle vraća u Rim. Pozvan je u direktorovu kancelariju koji mu je odmah obznanio da je doznao za sve njegove laži i  prevare, da je tražen preko policije, a zatim mu zapreti izbacivanjem iz vile Mediči, a onda mu saopštava da je odustao od toga, jer je sve ovo oprostio zbog njegove mladosti i gluposti. Takođe, iza svega stajala je molba dobrog profesora Guirauda . Konačno kazao mu je da je zbog ljubavi i slične gluposti pravio i veliki Berlioz, te je obojici dakle oprošteno.

Direktor mu još reče da rad mora završiti za najmanje mesec narednih dana. Nekako je skrpio Klod i napisao “Simfonijsk uodou”. I dok je na klaviru svirao Vagnerova dela obećava sam sebi da će jednom napisati čak i operu na temu nesrećne ljubavi.

Mogao je Klod Debisi da putuje, da se kreće, ali samo po Italiji, te pođe na jedan takav put i proputovanje, jer mogao je to da priušti sebi sa mesečnom stipendijom u iznosu od 116 franaka. Putovanje mu je trebalo a kako bi makar malo pobegao od mnoštva misli koje su ga skolile, gonile. I uzeo je unapred stipendiju za 3 meseca i krenuo na put po Italiji.

Najpre dolazi u Napulj. Obilazi ostvro Kapri, itd. Stiže do Firence, zatim u Milano. I onda je stigao na Verdijevo imanje. U razgovoru Verdi kome beše 74 godine kazuje mu sledeće:

”Jedino što čovjek može očekivati kad napiše operu, jeste neprilika… kompozitori i pisci libreta su prirodni neprijatelji… Pisci su krvoločni. Uvijek žele nekoga ubiti, osobito kompozitora. Onda imate neprilike s orkestrom, počevši od dirigenta koji smatra da zna više od vas i ne drži se vaših uputa. Svirač na maloj flauti kaže da vi ne znate komponirati za njegov instrument i da se vaša glazba ne može svirati. Zatim su tu pjevačice. One su vrlo osjetljive, i to je izvrsno, ali gotovo sve pjevaju pogrešno… Onda je tu problem vlasti i crkve. U svakoj operi ima nešto što se ne sviđa vladi ili sveštenstvu. Dva dana prije moje premijere opere “Nabucco”, milanski kardinal ju je prokleo kao nemoralnu, bogohulnu i revolucionarnu. Pazite, nije je ni video, ali takvi su kardinali. Onda imate kritičare, koji vas mrze zato što im ne date da spavaju i što ne zarađuju više nego što zarađuju. Poslušajte moj savjet, nemojte pisati operu”.

Na jesen Klod i dalje stoji u mestu, samo zatrpan poslovima, listajući knjige, te opet zapada u veliku turobnost. I počeo je da se karta, čita knjige, ali jako malo spava. Proteklo je 2 godine od boravka u Rimu, a treba izdržati još malo, a više od godinu dana.

Pisma koja razmenjuje sa Alix puna su čežnje za što skorijim viđenjem, suretom. Imao je Klod Debisi nameru da napiše veliko simfonijsko delo i da ga nazove “Proljeće”,  a napisavši to delo u njemu se osetio više dah i duh jeseni nego proleća.

Alix je odjednom počela sve ređe da piše, a njemu Klodu upravo fale ta njena pisma i zato je postao ponovo veoma nesrećan mlad čovek. I bio je uznemiren mnogo. Njegove verterovske muke su sve više narastale, ali ne i njegov radni elan. Samo je mislio na ženu koju voli, na Alix. I pošto je bio u bezizlaznom stanju ponovo počinje da razmišlja o davanju ostavke.

Vest o napuštanju svega stigla je do direktora koji ga ponovo poziva na razgovor. I krenuo je oslobođen svega put Pariza rešen da više ga nikad i ništa ne rastavi od Alix, pošto je bolno spoznao kako je gadno živeti bez nje.

No, kada je došao u Pariz, iznajmio je sobu, a onda pošao na njenu staru adresu, ali tamo nije zatekao Alix, jer ona više nije živela na toj staroj adresi. A gde je živela Alix niko više nije znao da mu kaže.

 

(nastaviće se)