PRIČA JEDNOG MALOG ČOVEKA – BIRKOVA…

 

Da li je reč o posve neverovatnom čoveku koji negira život ili pak nešto posve drugačije, a u Grinovoj priči pod nazivom “Birkova priča”.

Naime, sam Birk poče govoriti o svom bolu, na koji je dakle lepo svikao, navikao, tvrdeći da je iza njega jedna složena operacija i to ona psihička. Dalje, tvdi da njegova priča, a koju namerava da svima prisutnima ispriča, i nije puka priča nastala radi pažnje ili sluha slušalaca, već naprosto njegova priča treba da nastane samo zato da bi u nju svi posumnjali.

Za sebe će kazati da je jedan od ljudi koji su lišeni svakog dara mašte, a u stanju je da svojim slušaocima ispriča samo ono štoje doista video i doživeo, dakle kao jedan od svedoka. Po njemu sve priče su ubedljive samo ako poseduju mnoštvo onih “sitnih činjenica”, detalja, jer po njemu, Birku svi detalji su upravo ti i oni koji imaju veliku moć da ubede nekoga u istinitost ternutnog pričanja, čak u mnogome više nego što bi u neku priču trebala da nas pre ubedi samo ličnost onoga koji tu priču priča ili koji pripoveda.

Zatim je rešio da pred svima, a kako sam lepo kaže, otvori svoju dušu, uz napomenu da njegovo pričanje možda i neće biti tako privlačne sile, tako zanimljive prirode, kako slušaoci uvek unapred očekuju.

I poče Birk od svoje mladosti u kojoj, a kako dalje kaže bi mnogo zgađen prema svemu što bejaše jednoliko. Odvratnost prema svakoj jednoličnosti dovela ga je do toga da je njegovo telo i dalje bilo živahno i mlado, ali duh se zatvorio unutar njegovog sopstvenog osmaljenog bića.

Obuzela ga je melanholija i počeo je da se što više osamljuje. I zapao je u veliku tugu, a imao je sve - i zdravo telo i mnogo novca. Zapao je zatim u mrtvilo svoje sopstvene potištenosti, i počeo je d aživi slično automatu, a posve mahinalno, ne osećajući više ni radosti, a ni patnje, ništa. Njegovo življenje bilo je zapravo nalik življenju izvan prostora i vremena, i često bi pomešao dane. Postao je čak i rasejan. I počeo je da gubi svoje pamćenje. Postao je nalik mrtvacu.

Jednoga, pak dana na ulici bio je svedok strašnog događaja. Teretna kolai konji pregazila su nedužno biće, a devojka beše na smrt pregažena. U tom užasu njegovi živci nisu reagovali i bio je smiren, te je pošao u prvu modnu radnju i tamo kupio mažetne. Jedino što jeste tada video bili su oblici koji podrhtavaju ili mašu rukama, jer nije video ljude.

Odlazi sa mesta zločina i te iste večeri počinje mnogo više da se zanima pitanjima života, tačnije želi da utvrdi kakav je njegov odnos prema životu uopšte.

U svojim dosadama Birk jedino oseća razdraženost i tugu. Više nije imao nigde svoga mesta, a izgubio je apetit. Rodbina  ga samo promatra, posmatra. Smučio mu se odjednom život u svakoj zajednici, čak i u porodici., jer za njega sve beše u popriličnoj disharmoničnosti.

Mnogo razmišlja Birk i još više zaključuje tada Birk. Njegovi putevi su odjendom mračni i slabo obasjani. Kao da se u mrak pogruzio i sav njegov duh. Voleo je Birk da šeta izvan grada, a daleko od svega. Muzika koju je nekada voleo odjednom kod njega budi samo neprijatnosti. U gradu više Birk ne nalazi ništa, dok u prirodi, u šumi, pored reke, odjednom pronalazi baš sve. U gradu je tamno, a u prirodi, u šumi, pored reke, jeste svetlost i mnoge boje.  I za razliku od grada, u prirodi, u šumi, pored reke, sve se kreće, a posebno mnoge boje. U svemu je video samo geometrijske oblike.

Udubio se Birk u samoga sebe. I tako je otkrio onu jednoličnost o kojoj je počeo prisutnima da govori, a zbog koje je zapao u veliku tugu i potišteno stanje, a što je dalje uslovilo da Birk počne da prekopava po svojoj prošlosti.

Odjednom je svoj život rastavio Birk na mnoštvo sitnih delova,  ali svaki deo bilo je moguće jednom sastaviti. Doživeo je Birk poraz, jer sve što je našao svelo se na puku oskudnu vrstu, onog pukog preživljavanja, malo osećanja, malo utoljavanja gladi, malo ljubavi i malo radoznalosti. Ali, tu se našla i Birkova velika strast prema sticanju znanja.

Tada mu je bilo samo 24 godine, i tada je odlučio da sam sebe kazni. Uzeo je pištolj jedne kobne noći, a nije za sobom ili iza sebe ostavio oproštajnu poruku i sa 7 revolverskih metaka pošao u smrt. No, kucanje na vratim prekida njegov pokušaj samoubistva, a revolver završava panično ispod astala. Tada ga je posetila sobarica koja mu je donela kafu, a kojoj je pričao o nesanicama. Nakon toga shvatio je Birk da je zaplovio iz mraka u nešto posve nepoznato, te da on više nije on, već samo ono nešto, a što mu servira njegovih 5 čula.

Zapao je Birk u veliki očaj, te se 6 narednih dana izolovao i zatvorio u svojoj kući. I počeo je da pije mnogo vina, jer nečim je trebalo spaliti svoj sopstveni mozak, svu svoju bol. I video je  tada mnoga priviđenja i sam sa sobom zaplesao neku vrstu šarenog plesa u nekakvoj magli. Sam sa sobom Birk razmišlja. I to što jedino čuje sam svoj glas predstavlja Birku najveće moguće zadovoljstvo. Izležavao se Birk satima, a počinje da komponuje takve melodije koje se ne mogu uporediti ni sa čim lepim po svojoj krasoti. Nakon toga potonuo bi Birk u plač. Zahvaljujući svojoj svesti on je u isti mah i ptica, ali i kralj, prosjak, ali i mistični Liliputanac, itd.

Nakon 6 dana od tada, nešto ga je poput trzaja probudilo usred noći, a nalik napadu panike, da mu se kosa na glavi nakostrešila. I nakon toga upalio je Birk brzo svetlo u svojoj sobi. I nije bilo nikoga u toj sobi. Jedino što je Birk video bilo je da ga neko posmatra iz ogledala. Bilo je to jedno prestrašeno i ojađeno pijano lice. I tada još nije Birk prepoznao u ogledalu svoj sopstveni lik i odraz. Nakon toga pošao je na ulicu.

Lutao je besciljno i okrenuo ka mostu, te prešao neke četvrti i predgrađe, sve dok nije našao mesto gde je zaseo. I tu pripalio cigaretu. Živci su mu bili prenapeti, zategnuti kao strune, a osetio je da mu se telo tada raspada na hiljade sitnih komadića. Onda su ispred njega iskrsla dva čoveka, za koje odmah pomisli da su lopovi. I stade ih radoznalo uhoditi. A lopovi su počeli da razvaljuju najpre jednu bravu. U tom času poželeo je i sam Birk da postane njihov saučesnik. I onda im se pridružio i kazao im da je samo radoznao čovek, koji za sebe želi ukrasti samo jednu malu sitnicu koja bi bila uspomena na ovu zanimljivu noć.

Zatim ga lopovi ostaviše samog, a na njegovo čuđenje vrata su se zatim olako pred njim otvorila. I srce mu je tuklo jako od uzbuđenja. Ali, kad se Birk obreo pred prvim vratima već, shvatio je da nema potrebnog alata za obijanje tuđih vrata. I tada je shvatio Birk da je bio samo naivna budala. I počeo je da se smeje sam sebi. I bio je eto smešan “lopov” koji ne želi ništa tuđe za sebe, jer njime nije upravljala strast koristoljublja.

Onda je pripalio Birk još jednu cigaretu i počeo da mašta kakav li je recimo enterijer iza onih zatvorenih vrata, a u tih nekoliko minuta u njemu, u Birku se svašta sukobljavalo i javljalo, vaskrsavalo, komešalo, bunilo. A da bi se na kraju osetio kao posve pregažen i zgažen čovek. I više ničega nije bilo osim one neke samo njegove, a Birkove neizvesnosti. I obreo se Birk tada na pragu čuda, ali i na pragu smisla, na kome se pak oseća samo svoje sopstveno prisustvo.

Odjednom počeo je Birk da dobija mnoge vizuelne predstave, a njegove misli odjednom su se nečim čak i zapalile. A njegovu svest opet je obuzela dobro poznata muzička simfonija, u kojoj su molekuli pokretni, oni se kreću, idu. Bila je to njegova lepota spajanja. U krvi se njegovoj našlo tako mnogo svetlosti. Unutar samog sebe našao je Birk jezero u koje se odjednom pogruzio.

U rukama držao je ključ, od nekih drugih vrata, ključ zahvaljujući kome i ovoga puta ima ulazak, prolaz. Uspeva Birk, te pravi svoj prvi korak iza ovih otvorenih vrata, a tamo iza, gde ga dočeka vazduh i mrak, a nekakva zagrejanost, i više ne može da se seti šta je sve tu preživeo. Ali, zna Birk da je tamo postojao jedan hodnik, u kome je osetio svu teskobu. A kretao se po svom instinktu kroz taj mrak, i zastao je Birk, a nakon 10 pređenih koraka. I onda je Birk hodao na vrhovima svojih prstiju. A rukama je opipavao i žudeo da skrene u desnu stranu. Oseća Birk sada i strah i očaj. A znao je da će se desiti nešto apsurdno, nešto nemoguće, nešto nezamislivo dakle. I drhtavim rukama zapalio je Birk šibicu, koja se ugasi, a iza nje ostade samo jedna mala iskra, što bi dovoljno da Birk opazi vrata, da vidi čak i teskobni hodnik, da opet otvori vrata i zakorači u svetlost.

Bio je to košmar u njegovoj, u Birkovoj sobi, u njegovoj kući. I kada je strgao zastor ugledao je samoga sebe kako leži u svom krevetu. Onda je Birk otišao po nastojnika one zgrade i pozvao ga da zajedno pođu u njegovu sobu. Nastojnik nije našao nikoga u sobi Birkovoj, jer je bila posve prazna.

Nakon povratka nastojnik je vikao da su lopovi razvalili vrata, a psovao je lopove. Posle toga Birk je osećao samo umor. I više se ništa nije događalo sa Birkom.

Nako ovog pričanja više nije bilo ni novih pitanja za pripovedača Birka. Ostalo je samo ćutanje između Birka i njegovih slušalaca. I ostalo je ono nešto što se uvek iščekuje, a što je po svojoj prirodi posve nejasno.

Na kraju slušaoci su mu priznali da je ipak bilo reči o jako interesantnoj priči, o zanimljivoj priči, a jedni su u toj priči videli samo tugu, drugi eksrpesiju, treći napregnutos, itd. I samo je jedna žena tražila da se Birkova priča završi strašno.

Birkova priča je jednom zapisana, a ona žena koja je u priči Birkovj našla samo tugu, mnogo se prevarila, jer Birk beše jako bogat zemljoposednik, veliki gurman i putnik, čovek koji nikada nije lagao, a njegova priča je upravo pokazala da je to čovek jako bogate mašte. A dok je pričao ovu svoju priču Birk ni jednom nije ispustio svoj osmeh.