22 APRIL 2024…

 

 

 

Izjutra sam prvo zasadila sve zalihe bele domaće bundeve iz mog semena koje sam sakupila i osušila preko zime, a od kupovnih nekoliko bundeva...

Ispunila sam dve kućice u spoljašnjem vrtu koje još nisu iznikle (od 6 zasejanih 4 jesu), po prvim istim tragovima, a onda i nekoliko kućica po tikvištu i sve ostale nove kućice u bundevištu…

Obeležila sam opet drvenim prutićima te nove zasejane kućice, neka bude gusto i krcato novim vrežama, pa ako se sve baš razbuja, imaće mesta da se proteže kuda god žele, a imaće i slobodu, bez sputavanja, i zaklon pod lišćem voćaka od vrelog sunca u vreme letnjih sparina i vrućina...

Nakon setve bundeva sve proklijale i stasale suncokrete iz moji 6 kontejnera, inače moju prvu setvu suncokerta, zasadila sam, u super nakvašenu zemlju, bez dodatnog zalivanja...

Najpre oko belog burenceta sa druge strane, a pri ulazu u “Hirošimu”…

A onda u kamenom novom krugu…

I na kraju u ružičnjaku, a pored već izniklih suncokreta koje sam sejala direktno u zemlju…

I opet na kraju svih krajeva, u mali plitki boksić setveni među salatu i neven nađem očima ima mesta i za poneki suncokretić moj…

Onda sam jedan poslužavnik načupala kadifica, sve preostale, te sam i to brzo zasadila...

Kadifice sam dodala u malo tikvište, tj. u plavi metalni limeni boksić, a među tikvice sa užih strana da bude simetrično i da cveće namami pčele u tikvište...

Plavi makovi samoniklice su nikad krupniji, nikad bujniji, nikad jači, a šta su sve podneli i ne čudi, a uskoro ću se diviti njihovom prvom, a najlepšem cvetu koji jako brzo prolazi…

Moje maline gruvaju, a kako misve dobro i baš napredno ide, ja ću ih ubrzo nabrati...

Danas samu uživala dosta ukraj šeboja, a posmatrajući neke najko neobične pčele po šeboju. I šeboj je negde već na polovini, a ide ka svojoj prolaznosti, ka svom kraju…

Ako, ako, tako u prirodi mora, a čim se sasuše šebojski štapići ili čaurice sakupiću dosta semena da i 2025 pravim svoju rasadu šeboja i tako pošebojim mnoge avlijske goleti...

U jednom džepu plavih makova uhvatim jutarnju kap rose ili suzu koja je blistala na današnjem danu lepše od dijamanta...

Na mladarima junske trešnje nađem vrednu bubamaru, kako već tamani i jede crne lisne vaškice. I tako pozdavrim još jednog svog saveznika…

Jednu kofu nasečenih smetajućih mladar koji su mu i počeli smetati oko drenjka i nekih drugih voćaka u zoni moga prolaza okolo stazica morala sam iseći i baciti na kompost...

Onda sam odjendom od nekog umora, od nikad većih herpesa, od preživljavanja i doživljavanja, a svih nekako čudno izgubila volju i snagu, apetit, san, i jedva sam sve nekako poradila, sadila, još jedvitije ručala…

Danas je u “Hirošimi” prešlo 32 stepna u plusu…

I morala sam da se u lepom sunčanom, ali još uvek hladnom danu malo više stropoštam u krevet…

A u kući kao u pećini, hladno…

Morala sam samo malo da odležim i da najpre zagrejem toplim oblogama od krupne morske soli svoje nazeble sinuse koji od jutros baš glavu muče...

I kad sam se čudom nekim opet preporodila, vaskrsla pre svih vaskrsa, a negde oko 16 sati i ustala iz beživotnih i bezvoljnih opet i opet sam dobro nastavila da radim, diveći se nama dvema šta smo već postigle na Dan Zemlje Planete, a ravno za puna 2 meseca rada...

Popila sam prvo kafu tursku u svojoj ”Hirošimi”, a onda sam dobila nove ideje, te prionula na svoje nove poteze…

I opet je došlo da rasterećenja u ”Hirošimi”, a kako ja volim da kažem, do još jednog neosetnog tumbanja čašica i pomeranja...

Prvo sam primetila dok pijem kafu na stazici kako mi u susret gegulja jedna mala crna bubica, loptičasta, koju prvi put vidim tako sitnu i malu…

Samo sam je malo fotografisala, a onda je ona otišla svojim putevima i stazicama, a svuda po “Hirošimi”, jer ima svu slobodu i lepotu sveta. Dakle, još jedan moj saveznik...

Tu je već i naš standardni budni čuvar pauk, čeka žrtvuu zasedi, u svojoj nepomičnosti kamuflaže...

Onda rešim da zasadim sav svoj uspeli plavi patlidžan, jer u čašicama porast ide sporije, doduše bolje rečno malo više sporije, a sad iz komposta treba da grune…

I ispunim uz prokelj ono parčence preostale nezasejane parcelice...

Sve zalijem dobro koprivom, a preostali čeri koji još gajim u rasadi premestim tamo gde su bile kadifice i tamo gde će doći luk praziluk...

Onda se u toj zoni praziluka otvori jedna krajnja linija i tu zasadim nešto čerija, a sve po dve stabljike načupam iz žardinjere...

Zalile smo malo papriku ljutačicu koprivom i sve krastavce samo kišnicom...

Bilo je još malih i manjih zalivanja, ručno kanticama, sa ono malo nakupljene kišnice uzetih sa dna kačica...

Trebalo bi malo više kiše, jer ubrzo dolazi opet talas sunčanih dana…

Napolju su još 3 liske kupusa dodate i zamenjeno tamo gde se nije primio naš rani kupus ditmar…

Itd…