Izjutra sam prvo zasadila sve zalihe bele domaće bundeve
iz mog semena koje sam sakupila i osušila preko zime, a od kupovnih nekoliko bundeva...
Ispunila sam dve kućice u spoljašnjem vrtu koje još
nisu iznikle (od 6 zasejanih 4 jesu), po prvim istim tragovima, a onda i
nekoliko kućica po tikvištu i sve ostale nove kućice u bundevištu…
Obeležila sam opet drvenim prutićima te nove zasejane
kućice, neka bude gusto i krcato novim vrežama, pa ako se sve baš razbuja,
imaće mesta da se proteže kuda god žele, a imaće i slobodu, bez sputavanja, i zaklon
pod lišćem voćaka od vrelog sunca u vreme letnjih sparina i vrućina...
Nakon setve bundeva sve proklijale i stasale suncokrete
iz moji 6 kontejnera, inače moju prvu setvu suncokerta, zasadila sam, u super
nakvašenu zemlju, bez dodatnog zalivanja...
Najpre oko belog burenceta sa druge strane, a pri
ulazu u “Hirošimu”…
A onda u kamenom novom krugu…
I na kraju u ružičnjaku, a pored već izniklih suncokreta
koje sam sejala direktno u zemlju…
I opet na kraju svih krajeva, u mali plitki boksić setveni
među salatu i neven nađem očima ima mesta i za poneki suncokretić moj…
Onda sam jedan poslužavnik načupala kadifica, sve preostale,
te sam i to brzo zasadila...
Kadifice sam dodala u malo tikvište, tj. u plavi metalni
limeni boksić, a među tikvice sa užih strana da bude simetrično i da cveće namami
pčele u tikvište...
Plavi makovi samoniklice su nikad krupniji, nikad bujniji,
nikad jači, a šta su sve podneli i ne čudi, a uskoro ću se diviti njihovom
prvom, a najlepšem cvetu koji jako brzo prolazi…
Moje maline gruvaju, a kako misve dobro i baš napredno
ide, ja ću ih ubrzo nabrati...
Danas samu uživala dosta ukraj šeboja, a posmatrajući
neke najko neobične pčele po šeboju. I šeboj je negde već na polovini, a ide ka
svojoj prolaznosti, ka svom kraju…
Ako, ako, tako u prirodi mora, a čim se sasuše šebojski
štapići ili čaurice sakupiću dosta semena da i 2025 pravim svoju rasadu šeboja i
tako pošebojim mnoge avlijske goleti...
U jednom džepu plavih makova uhvatim jutarnju kap
rose ili suzu koja je blistala na današnjem danu lepše od dijamanta...
Na mladarima junske trešnje nađem vrednu bubamaru,
kako već tamani i jede crne lisne vaškice. I tako pozdavrim još jednog svog saveznika…
Jednu kofu nasečenih smetajućih mladar koji su mu i počeli
smetati oko drenjka i nekih drugih voćaka u zoni moga prolaza okolo stazica morala
sam iseći i baciti na kompost...
Onda sam odjendom od nekog umora, od nikad većih herpesa,
od preživljavanja i doživljavanja, a svih nekako čudno izgubila volju i snagu,
apetit, san, i jedva sam sve nekako poradila, sadila, još jedvitije ručala…
Danas je u “Hirošimi” prešlo 32 stepna u plusu…
I morala sam da se u lepom sunčanom, ali još uvek hladnom
danu malo više stropoštam u krevet…
A u kući kao u pećini, hladno…
Morala sam samo malo da odležim i da najpre zagrejem
toplim oblogama od krupne morske soli svoje nazeble sinuse koji od jutros baš glavu
muče...
I kad sam se čudom nekim opet preporodila, vaskrsla
pre svih vaskrsa, a negde oko 16 sati i ustala iz beživotnih i bezvoljnih opet i
opet sam dobro nastavila da radim, diveći se nama dvema šta smo već postigle na
Dan Zemlje Planete, a ravno za puna 2 meseca rada...
Popila sam prvo kafu tursku u svojoj ”Hirošimi”, a onda
sam dobila nove ideje, te prionula na svoje nove poteze…
I opet je došlo da rasterećenja u ”Hirošimi”, a kako
ja volim da kažem, do još jednog neosetnog tumbanja čašica i pomeranja...
Prvo sam primetila dok pijem kafu na stazici kako mi
u susret gegulja jedna mala crna bubica, loptičasta, koju prvi put vidim tako sitnu
i malu…
Samo sam je malo fotografisala, a onda je ona otišla
svojim putevima i stazicama, a svuda po “Hirošimi”, jer ima svu slobodu i lepotu
sveta. Dakle, još jedan moj saveznik...
Tu je već i naš standardni budni čuvar pauk, čeka
žrtvuu zasedi, u svojoj nepomičnosti kamuflaže...
Onda rešim da zasadim sav svoj uspeli plavi patlidžan,
jer u čašicama porast ide sporije, doduše bolje rečno malo više sporije, a sad
iz komposta treba da grune…
I ispunim uz prokelj ono parčence preostale nezasejane
parcelice...
Sve zalijem dobro koprivom, a preostali čeri koji
još gajim u rasadi premestim tamo gde su bile kadifice i tamo gde će doći luk praziluk...
Onda se u toj zoni praziluka otvori jedna krajnja
linija i tu zasadim nešto čerija, a sve po dve stabljike načupam iz žardinjere...
Zalile smo malo papriku ljutačicu koprivom i sve krastavce
samo kišnicom...
Bilo je još malih i manjih zalivanja, ručno kanticama,
sa ono malo nakupljene kišnice uzetih sa dna kačica...
Trebalo bi malo više kiše, jer ubrzo dolazi opet talas
sunčanih dana…
Napolju su još 3 liske kupusa dodate i zamenjeno
tamo gde se nije primio naš rani kupus ditmar…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар