Jutro u kome sam uspela da pročitam dve različite zbirke
poezije, tanke knjižice od po 80-ak listova, a manjeg formata…
Svako jutro sam pročitala bar po jednu zbirku
poezije, i na ladici ostale su mi samo još dve najtanje zbirke, koje nameravam
ujutru da okončam…
A kad nestane poezije mogu se opet vratiti onom jednom
drugom soliteru od knjiga, koje su sve samo ne poezija: romani, priče, itd…
I nisam imala
potrebe pre 10 sati da strčim napolje, jer sam se prtehodnih dana preradila ili
ljudski naradila, i treba mi odmor, jer me jutros bole neki mišići…
Pre nego što strčah napolje trebalo je zbrinuti i zaliti
sve silne biljke na terasi…
A prilikom zalivanja otkrijem jedna saksija sa ružom se osušila te sam prvo odstranila i iščupala njen
osušeni koren, a umesto ruže u saksiju direktno sam posadila jednu punu šačicu
suncokreta...
Mama nije mogla da čeka, a uradila je kako je htela
bez mene, ne može nikad da pričeka, kao da se ovaj dan završava u 10 sati izjutra,
i kao da kratko traje, a zapravo dug dan tek treba da započne. Svako jutros sam
silazila na rad napolje, u avliju, čim pročitam bar nešto poezije, a obično
vrlo rano, dakle pre 10 sati, a jutros želim malo da se više odmorim, jer ništa
nije hitno, da se neće opet postići…
Ali, treba nešto meni i da jednom prisedne, posebno kad
sve završim, treba nešto da mi svu lepotu postignuća pokvari, po dobrim starim adetima
i običajima, a uvek mi neko nešto uradi iza leđa...
Ja sam je samo zamolila da nakvasi vodom liniju dok
ja ne siđem u koju ćemo zasaditi kupus…
I tako je bez mene načupala kupusa i zasadila u zoni
drvare iza linije blitve, jer sam u toj liniji odustala od sađenja bundeve
hokaido, a te jedna linija mogla je da se napuni i zasadi jedino kupusom…
U zon idrvare spremam i blitvu i kupus za moje ovogodišnje
ćurane (ove sezone tovim samo ćurane)…
Onda sam uradila ono što sam već danima blago odlagala,
zbog svih prečih i jačih radova, a to je šišanje i to veliko šišanje blitve…
Najveća berba možda ikada blitve, a dve pune kačice,
a od toga 2 pune kofe bačeno kokama nosiljama, a nama spakovano kesica od po 200
g svaka, a ukupno 5 kg i 800 g sveže ostavljene blitve, sva čista, nigde nema
vaškica. Ali, zato po blitvi mnošto paukova živi...
Negde ispred druge užine u “Hirošimi” pobedeno 70
kočića i zavezano 140 čvorova, i postavljeno 70 kanapa uz koje ćemo privezivati
našu visokorodnu i jako visoku papriku...
Danas se kuvao i sirup od domaće marele, a onda se
ispekao žuti kolač sa meralama (višnjama), i potrošeno je 5 kesa višanja za
sve, a svako od pola kilograma ostavljenih plodova…
Polagano trošim zalihe svoje višnje, koje imam još
punu jednu veliku kesu (mnogo je ideja kako sve potrošiti svoju zdravu neprskanu
ostavljenu hranu, i lako je kad se svega ima, a užasno je kad se ništa nema,
ili kad sve mora zaprskano da se kupi)…
U “Hirošimi”opazim jednog pauka, koji se ubrzo sakrio
u jednom drvenom procepu, jer nije bio oran da se danas fotografiše...
Ljubičasti luk napreduje najbolje u zoni drvare...
Jedna ružan na terasi već procvetala, ali su je
napale vaškice i mravi, ja tu ništa ne mogu, mora se sama doviti kako da se odbrani
i preživi, opstane ili zauvek nestane…
Poslova svaki dan ima, čak i kad izgledaju sitni i beznačajni,
mali, nebitni, te ne treba unapred otkrivati ili misliti šta te sve do Mitrovdana
čeka, već malo pomalo, mrvu po mrvu, postizati, povazdan, svaki dan, a naradiće
se čovek i previše, nikad premalo…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар