4 APRIL 2024…

 

Jutro u kome sam uspela da pročitam dve različite zbirke poezije, tanke knjižice od po 80-ak listova, a manjeg formata…

Svako jutro sam pročitala bar po jednu zbirku poezije, i na ladici ostale su mi samo još dve najtanje zbirke, koje nameravam ujutru da okončam…

A kad nestane poezije mogu se opet vratiti onom jednom drugom soliteru od knjiga, koje su sve samo ne poezija: romani, priče, itd…

 I nisam imala potrebe pre 10 sati da strčim napolje, jer sam se prtehodnih dana preradila ili ljudski naradila, i treba mi odmor, jer me jutros bole neki mišići…

Pre nego što strčah napolje trebalo je zbrinuti i zaliti sve silne biljke na terasi…

A prilikom zalivanja otkrijem jedna saksija sa ružom  se osušila te sam prvo odstranila i iščupala njen osušeni koren, a umesto ruže u saksiju direktno sam posadila jednu punu šačicu suncokreta...

Mama nije mogla da čeka, a uradila je kako je htela bez mene, ne može nikad da pričeka, kao da se ovaj dan završava u 10 sati izjutra, i kao da kratko traje, a zapravo dug dan tek treba da započne. Svako jutros sam silazila na rad napolje, u avliju, čim pročitam bar nešto poezije, a obično vrlo rano, dakle pre 10 sati, a jutros želim malo da se više odmorim, jer ništa nije hitno, da se neće opet postići…

Ali, treba nešto meni i da jednom prisedne, posebno kad sve završim, treba nešto da mi svu lepotu postignuća pokvari, po dobrim starim adetima i običajima, a uvek mi neko nešto uradi iza leđa...

Ja sam je samo zamolila da nakvasi vodom liniju dok ja ne siđem u koju ćemo zasaditi kupus…

I tako je bez mene načupala kupusa i zasadila u zoni drvare iza linije blitve, jer sam u toj liniji odustala od sađenja bundeve hokaido, a te jedna linija mogla je da se napuni i zasadi jedino kupusom…

U zon idrvare spremam i blitvu i kupus za moje ovogodišnje ćurane (ove sezone tovim samo ćurane)…

Onda sam uradila ono što sam već danima blago odlagala, zbog svih prečih i jačih radova, a to je šišanje i to veliko šišanje blitve…

Najveća berba možda ikada blitve, a dve pune kačice, a od toga 2 pune kofe bačeno kokama nosiljama, a nama spakovano kesica od po 200 g svaka, a ukupno 5 kg i 800 g sveže ostavljene blitve, sva čista, nigde nema vaškica. Ali, zato po blitvi mnošto paukova živi...

Negde ispred druge užine u “Hirošimi” pobedeno 70 kočića i zavezano 140 čvorova, i postavljeno 70 kanapa uz koje ćemo privezivati našu visokorodnu i jako visoku papriku...

Danas se kuvao i sirup od domaće marele, a onda se ispekao žuti kolač sa meralama (višnjama), i potrošeno je 5 kesa višanja za sve, a svako od pola kilograma ostavljenih plodova…

Polagano trošim zalihe svoje višnje, koje imam još punu jednu veliku kesu (mnogo je ideja kako sve potrošiti svoju zdravu neprskanu ostavljenu hranu, i lako je kad se svega ima, a užasno je kad se ništa nema, ili kad sve mora zaprskano da se kupi)…

U “Hirošimi”opazim jednog pauka, koji se ubrzo sakrio u jednom drvenom procepu, jer nije bio oran da se danas fotografiše...

Ljubičasti luk napreduje najbolje u zoni drvare...

Jedna ružan na terasi već procvetala, ali su je napale vaškice i mravi, ja tu ništa ne mogu, mora se sama doviti kako da se odbrani i preživi, opstane ili zauvek nestane…

Poslova svaki dan ima, čak i kad izgledaju sitni i beznačajni, mali, nebitni, te ne treba unapred otkrivati ili misliti šta te sve do Mitrovdana čeka, već malo pomalo, mrvu po mrvu, postizati, povazdan, svaki dan, a naradiće se čovek i previše, nikad premalo…

Itd…