12 APRIL 2024…

 

Dok čekam da stignu pilići oko 11 sati prošetam pijacom i nabasam na divno cveće, a obično na sve ono što još nemamo u našim cvetnim alejama i našoj maloj botaničkoj bašti…

Prvo kupim kalu, belu, od 300 dinara, jer je srećom višegodišnja biljka, pa se isplati, jednom zasaditi i imati...

Onda otkrijem da je simbol svega pozitivnog, a nas dve dobre uvek takvo dobro cveće i privuče…

Onda je mama nakupovala po 3 čašice za svaku žardinjeru, a ukupno 9 čašica za 3 žardinjere, a 3 različite vrste cveća, raznog cveća...

Zasadile smo prvo nešto što se zove medovina, a miriše na pravi med, a prelepo, sa mnoštvom sitnih belih cvetića...

Onda i još 3 petunije, a u 3 različite boje...

Svaka čašica cveća po 60 dinara (9 čašica po 60 dinara to je 540 dinara)...

Onda kupimo i 3 jabučice u crvenoj boji...

Kupim zatim i dve patuljaste ruže belu i crvenu i zasadim ih na mojoj terasi u jednoj praznoj žardinjeri, a svaka ruža po 200 dinara (dve ruže 400 dinara)...

Mi smo sebi danas jako ulepšale dan ovim predivnim cvećem, te napravile mini samo naš “8 mart” i nakupovale skoro za 1900 dinara samo cveća (tačnije za 1840 dinara), a od toga dve višegodišnje biljke…

Moj račun ovogodišnjih trudova i radova, ulaganja, a bez početka računanja tova, iznosi 51060 dinara. Dakle prešli smo 51 hiljadu, te možda više nije vredno računati…

Za piliće uloženo već preko 3600 dinara, a treba dodati i 5000 dinara za već upsiane ćurane, i još oko hiljadu i ko zna koji još dinar, a za prve granule. I tako se samo počinje, a sve nikad ranije ove 2024…  

Onda kupim nešto skupo, od 600 dinara,  a zove se gaura, i jedva čekam da procveta...

Onda zasadim i moju rasadu, a one 4 uspele hrizanteme, dve u zoni drvare, a dve u ružičnjaku...

Gaura i kala jedna pored druge u ružičnjaku, a samo te dve biljke višegodišnje staju 900 dinara mašala. Gaura je kažu za romantiku, a kala da privuče pozitivizam, te nismo ništa slučajno kupile danas, izgleda...

Vidim na istom mestu saksiju sa gotonijom koju ja već imam onau razraslu i prekrasnu (a nisam je skupo platila jednom na vašaru), a sada ili danas taj mali pelcer košta jako mnogo čak 700 dinara…

Pre dručak treća breba naših rotkvica...

Stigli su pilići, 25 komada, a svako po 80 dinara, a za dve nedelje dobijam i 5 ćurana lepotana, cene kao i prošle godine svaki ćuran hiljadu dinara...

I konačno, skupim snage, posve slučajno, jer osetih da danas opet sve mogu, i da mi treba veliki posao, težak posao, da se dobro zamorim i tako lepo pročistim, jer zamor i rad i plevljene trave čiste bolje čitav organizam, pa i dušu, čak i um bolje od najstrožijeg posta…

I danas uradim ono što danima smao planiram, a uzmem nož, rukavie, kantu, kolica, i svaku cvetnu i setvenu zonu drvenu i kamenu i drugu, ostalu, dobro očistim od trave, svako drvo rukama oplevim tamo gde nije mogla da priđe blizu kosačica, i sve u savršenstvo dovedem i nakupim 2 puna tovara kolica, a trave, i nabacam na kompost, te zaradim vodeni plih ili žulj od čupanja na srednjem prstu desne ruke…

Pukle su mi ruke, svi mišići bole, sve sam počupala klečanjem (bolje od svake velikoposne metanije), išla tako četvoronoške, i na kolenima se pomicala i sada su mi poderana i crvena kolena, ali u neka sam…

A jesam se baš tako i oznojila i umorila, od rada, od čišćenja trave, i ni o čemu glupom i niskom nisam  mislila, jer načisto sam se zadubila, od sveta celog i svega podlog isključila, u nešto neobjašnjivo lepo i predivno, a prazno, lako iznutra, glatko, tamo gde me ništa ne dotiče, ne boli, u neki svoj unutrašnji lepi svet, a možda je to neki zen...

Majka mi kaže da to ne voli da radi, i meni se divi kako ja mogu toliko i uporno čitav dan da sve to plevim i čistim na kolenima, čučeći, jer ona misli da se ja tako mučim, a ja joj upravo zen pojašnjavam da mi to pomaže da se od svega lepo isključim i kažem joj i da nema ove trave treba nosati kofu i uvek nešto čeprkati, jer bolje je i tako nego živeti promašeno, lažno i nisko…

Eto, ja ne volim ususivač, svu tu buku, brujanje, zujanje, prašinu, ne volim ni peglanje, i radije bih plevila svaki dan ovako samo da ne moram da usisavam i peglam, ali moram usisati kuću uskoro, a samo ako budem mogla, eto recimo osunčano sutra…

Naredna dva dana planiram da debelo uživam i praznujem, posebno nedelju, da plandujem, a samo sutra malo ručak da bude sav naš umor i razonoda…

Večeras smo sve dobro zalile u “Hirošimi” i crevom i kanticama  tako da smo spremile biljke za dva jako osunčana dana…

Danas sam htela da prepričam onu jednu Grinovu priču, a pod trešnjom, a priču koju danima pokušavam, ali ne ide, jer sam umorna da se fokusiram na lepotu teksta, te planiram eto neko sutra, a pod trešnjom da je rukom napišem u svesku, ako dopuste umorne od rada i napora natečene ruke, a onda tek uveče samo prekucam...

Odsekla sam jednu jako trnatu malu šljivicu koja me je ubola jako u  glavu i malo sam iskrčila tu jednu zapuštenu i jedinu zabrloženu zonu kod Džonijeve kućice, da mi se tu zmije ne zapate, a svako tuda ko prođe baci smeće na moje voće, u moju travu, praznu netruležnu ambalažu, namerno mi zagađuju moju čistinu (vidim onima svima preko puta niko nikad ništa ne ubaci u avliju, možda zato, jer svi imaju lepe i nove ograde, a ja nemam više ništa, i zato meni u avliju bacaju i kamenje, pa mi strada kosačica kad kosim travu). I tako nađem bacili na moju divlju višnju na jednu granu i koru od banane kao da znaju da mi treba da napravim kompost za dogodine. I tako strada moje razgrađeno dvorište…

Isekla sam neke suve graničice na višnji divljoj. I sada me baš boli ubod u glavi, ali sam pod dozom tetanus uredno primljenog te me sve štiti bar još 8 godina ili 9 ne znam više ni kada sam jednom iskela svoju glavu makazama, valjda one nikad napornije 2022…

Onda lepa vest naša mušmula tako mlad i mali kalem, već ima prve plodove ove godine. Kakva lepota uspelosti zasađivanja nas konačno hoće...

Lepa vest jeste da naša boranija žuta pritkara prva već iznikla, mašala, nije šala…

Nestalo je struje, samo na kratko, pa su mi mali pilići pijukali, jer su se uplašili mraka. Inače, sam jutros svako pile, svaku mekanu lopticu ubacila u boks, sipala im hranu i vodu, a večeras sam samo virnula, neću svaki čas da im ulazim i smetam, jer imaju svu zgodu sveta, samo neka rastu zdravi i neka napreduju kako treba...

Ali, od svega najviše volim kad mi stignu ćurani lepotani…

Itd…