ANTUN GUSTAV MATOŠ (1873-1914) – “NISAM KRIV ŠTO SAM ŽIV”…

 

 

Rodio se 1873 u Tovarniku, u Sremu, a umro 1914, u Zagrebu (poživeo 41 godinu). Bio je “pesnik, pripovedač, esejista, feljtonista, polemičar i pisac”, a kako se dalje navodi u jednoj odrednici “Azbučnika pisaca”, školske čitanke za treći razred gimnaije - “pisac široke kulture i istančanog ukusa i borbenog temperamenta”. Smatar se da je Matoš doneo novi duh unutar hrvatske književnosti. Napisao je sledeća dela: pripovetke “Iverje” 1899, “Novo iverje” 1900, “Umorne priče” 1909, knjigu eseja “Vidici i putevi” 1907, kritike i članke “Naši ljudi i krajevi” 1910, “Ogledi” 1905, a godine 1923 izašle su mu posthumno “Pjesme”, a 9 godina nakon smrti.

Šta Antun Gustav Matoš sve novo donosi i ispoveda u svojoj pesmi pod nazivom “Jesenje veče”?...

Ova pesma ispevana je u sonetskoj formi, a tema pesme jeste jesen kao jedno od 4 godišnje doba. Tu su slike oblaka i reke, kao i stihovi: “Olovne i teške snove snivaju oblaci nad tamnim gorskim stranama”.

Priroda. Oblaci su teški i nepomični. “Olovne i teške” - sinonimska varijanta, koja nastoji da pojača sliku i sugeriše na sivu boju oblaka. “Snivaju” - personifikacija, što ukazuje da su statični, teško padaju i da pritiskaju gore. Gorske strane su tamne. Sivoj boji se pridružuju gole grane. Jedan detalj upotpunjuje drugi detalj. To preseca “žuta rijeka” - kontrastiranje.

Druga slika - njive mokre i obavijene maglom. Opet sivilo, što zavarava, ali i zatvara vidik. Natkriva kućice, “skrivaju kućice” - deminutiv - da istakne siromaštvo, bedu stanovništva što tu živi. “Sunce u ranama mre” - kontrastira se tamna boja. Siva preseca rumenu, crvenu boju sunca. Vrbe su mrke, bez lišća. Jesenji pejzaž. Jato crnih vrana. Vrane daju tamni ton prirode - ovozemljski prostor življenja. “Sve je mračno, hladno”, tamno. Suton je. Ceste nestaju, ne vidi se u kom pravcu vode, nestaju, gube se. Ambijent ostvalja utisak bezizlaza. Detalj slepe doline – “daljine slijepe”, a sve deluje avetinjski, pustinjski. Takva slika izaziva nemir, crne slutnje. Sve je mračno, hladno. I u srcu je hladno. Nema ničeg svetlog i nema onoga što obećava da je svetlo, da će biti svetlost.

On deluje sumorno, izdvojeno, izolovano,  usamljeno. Pokušava da prevaziđe sve to. Atmosfera stvara monotoniju. Osnovni utisak jeste monotonija (ali u bojama) i nagoveštena je u samom naslovu. Jesen, boje, sugeriše i pesnik glasovima i fonemama. Monotonija je u naslovu (upućuje ponavljanje vokala E – “Jesenje veče”). Ima stilsku funkciju. Na monotoniju upućuje i prva strofa - vokali O i E i pomoću velikih ponavljanja. Druga - M i N doprinosi monotoniji. Posebna funkcija R zadnja dva stiha - vrane i vrbe su mirnoćom uvećale mrak (“vrbe crneći se crnim vranama”). R ima ekspresivnu funkciju. Upućuje i sugeriše na graktanje vrana, ima onomatopejsku funkciju. Na početku prve strofe drugog stiha – jeste inverzija kao stilistički postupak.

U prvom planu - sumorna, teška, tamna. Pesma je ispevana u impresionističkom stilu, ali on u svojoj prozi pisanja ima simbolizma. Simbolističko je “gordi jablan” - opire se sivilu života, mraku, tami. Pokušava da svojim prkosom sve to nadiđe, prevaziđe. Impresionističko je - formira utisak o prirodi, o pejzažu. Pokušava da oslika, a formira i kontraste (“žuta rijeka”, “sunce u ranama”). Stih - jedanaesterac. Spor ritam. Jablan simbolizuje samoću. Centralni motiv pesme jeste samoća.

Neizvesnost u njegovom životu, čežnja, duševni nemir, potreba za nekim daljinama. ”Gordi jablan” je “samac usred svemira”. Ovde je druga atmosfera. Ima zvučnih efekata, ali se oni polako gube, nestaju.

Pesmu pod nazivom “Notturno”, napisao je Matoš pred svoju smrt, te se ova pesma smatra njegovom poslednjom pesmom, a reč je o “maloj noćnoj pesmi”, kako piše u školskoj srednjoškolskoj knjizi.

Šta je kazao Matoš o književnom stilu: ”Stil je estetska sugestija reči poređanih po njihovoj plastičnoj i muzičkoj vrednosti”. Na drugom mestu o svojoj poetici Matoš kaže sledeće: ”Pjesnik nije čovjek samo duboka osjećanja i velike fantazije: nije svak pjesnik ko je poetičan. Pjesnik je samo onaj tko posjeduje superiornu moć riječi i izraza. Kao u svijetu sve što je slično, kao savršen duh što bi iz jednog jedincatog atoma mogao vidjeti sve kombinacije i sva čudesa svijeta, tako su i naše senzacije od istih elemenata ili, da se izrazim bodlerski, boje odista zvuče, zvuci mirišu, mirisi sijaju. Razlika između starog i modernog simbolizma je ta što drevni simbolizam bijaše kolektivan, konvencionalan i plastičan, dok je moderni individualan i muzikalan prevodeći u ljduski izraz govor cvijeća i nijemih stvari”.

U pesmi “Notturno”, noć je “mlačna”, a selom odzvanjaju mali noćni zvukovi, najpre  lavež pasa, ali se čuje i noćna pesma ćuka, kao i pokretanje slepog miša. U toj noći cveće ljubavi ispušta svoje jake i strasne mirise i sve se priprema za nekakav tajanstveni i mističan pir. I čuje se tužna cvrčkova pesma, koja je jako setna, ali posve jasna. Pesnik svoje oči zaklapa, zauvek, i tone u svoj najteži i najdublji, večiti san. Kao svoj poslednji celiv nebo mu šalje smirenje rosno. U mraku tom takođe leži visoki toranj, osamljen, i on poput pesnika odbrojava nečije zadnje sate, dok u taj mrak i tešku pospanost višnje nebo ne spusti i ne pošalje malo više svetlosti i blagosti za umiruću dušu. Vreme je samotno, i ničega u toj noći osim muka i huka. Tišina i muzika, čak i daljina koja guta sve posebno železnicu, kao da proždire nečije tračnice života.

Slušajući poeziju Antuna Gustava Matoša, kroz 100 pesama, moglo se čuti sledeće, a zapravo čitav jedan buran život i vek: 

Kao pesnik Matoš uspeva da zapalče istim onim neutešnim suzama kojima je proplakalo i svo njegovo milionsko pleme, a plačući u svojoj duši, u svačijoj duši, mogao je da prepozna muziku i čuje horsku pesmu kojom su proplakali pre njega i najsvetiji bestelesni horovi. A kada ponestane žamora, žubora, obratiće se svojoj dobroj Psihi, ili muzi, i biti jedan od onih čije je svako dalje nadanje samo opustošeno, poharano. Njegova priča biće uvek ista, već negde čuta ili skrita, viđena, a to će značiti da sebe tako mlad ipak doživljava jako starim, umornim, uvelim, usalim, ubogim, jer njegovo srce odjednom spoznaje mrenje i dogorevanje, zgasnuće, poslednje tinjanje na žeravici koja se gasi, nestaje.

Ljubio je dakle i pesnički i ljudski, ali zašto nešto pesnik ljubi, voli,  kazaće da ne zna ni sam. Njegove noći bile su teške, a snovi takođe teški i nekako mnogo olovni, a u takvim noćima njegovo sunce umiralo je u ranama. I zato je bivalo tako hladno, i tako mračno, sa mnogo ljudskog nespokoja i nemira. On je taj samac posred velikog svemira i on je taj gordi jablan. Vreme kada je vladao samo večiti suton, kada nigde nikoga nije bilo tu za njega, i otuda one njegove najtiše suze, ali i najtiše radosti.

Njegovi drugovi bile su ptice, a kad ih nema na vidiku, upitaće se gde li su nestale, odbegle.

I svoje čežnje doživljava kao ostarele i matore, stare, a jedino što mu ostaje u toj oronulosti, prolaznosti,  jeste da sve fino oplače, isplače, ožali, prežali, lamentira. A da može zatražio bi još svetog balzama duše ili još više rose besmrtne večnosti ili neka nova sunca, te pošao nekim novim drumovima. A kad mu ne bude išlo, nazvaće svoje snove belim labudovima i najvećim lakrdijašima.

Poput belog oblaka snevao je pesnik Matoš, i dopustio da satiri zasviraju unutar njegove duše muziku i pesmu najzlatnije arije. I kako je samo umeo da dobro oslušne tu unutrašnju muziku najritmičnijih zvona u svome srcu. Tako su nastale mnoge balade, ali i potreba da se zađe u boemsko.

Zbog ljubavi završiće u mraku, i biti jedan od gubavaca kojima ostade naposletku samo posmrtni ropac. U svojoj duši čuvaće Matoš tajnu, kao i mnoge snove svoga života, a njegova duša upravo jeste onaj njegov pitomi vrt u daljinama, ali i pesma zbog koje zaječi i zajeca, zadrhti  ista ta duša.

Unutar njega zaromorio je život, čak je i sreća u njemu mogla da progovori, da zapeva, a onda je srce uspelo da ispiše mnoge stihove, zatim duša da sve te stihove izdahne svetu, a onda i da sve u njemu zadrhti od zanosa, od čežnji, od slutnji, od ljubavi i na kraju zbog smrti.

Bio je prognanik, sklon suzama i plaču, bio je prosjak, sa iskustvom mnogih groznih dana, ali i slobodan Hrvat što je u tom njegovom rodoljublju bilo najteže ipak biti. I zato je lutao pevajući žalosne svoje sonete, pesme, te poput klovna kad ostane sam tek jecao negde u suzama.

Njegove bajke bile su plave, a jutra žuta. I čekao je neko novo svetlo, i propevao o crvenoj slobodi, te pozivao na ustanak i bunu. Njegovo srce bilo je bolno, ranjeno, i zato je plakao, ali je i sretan bio. Sličan trubaduru počesto, svoju dušu je čak i vragu davao, a njegovo srce je umiralo vazda u tišini. Svojim  očima Matoš zri i bdije kroz daljinu, daljine, a onda zaćuti, nalik belom labudu koji u zanosu stvaranja svoje poslednje, ali ne i lakrdijaške pesme, jako se zanese.

Nisu mogli da ga uteše, jer nisu to nikad ni znali, a nisu mu hteli dati sunca, onog samo njegovog sunašca. Postao je zato prosjak u svetu koji je bio naprosto jedna prava ludnica. Njegovi drugari bili su i cvrčci mali. Njegovom dušom plovili su mnogi valovi, talasi, struje. Spoznao je ne samo sreću, već i muziku, ali i ponos, pa čak i pobožnu molitvu. I spoznao je uzdahe i suze, lepotu božanstvene arije. I bio je ispljuvan i pljuvan, a onda se umorio i kazao da je ovaj svet najsumorniji cinik. I čak su ga i survali, oborili, a on je opet pevao pesmu Životu, čak su ga i ismevali, a on je čuo vazda istu muziku i dozivao svoju muzu.

Pesnik je onaj ko posumnja čak i u svoju slobodu, ali je pesnik i odraz koji se može pronaći u najmutnijim i najuzburkanijim vodama. Matoševe strofe poseduju magiju i čarobnost kojom ne samo da su kadre probuditi, sve razbuditi, već umeju da taknu, da dirnu, dodirnu, ganu. A živeo je u veku u kome su mislioci mnogi bili, kako sam kaže samo najobičnije šuše. I bio je to vek uskih ljudi, šupljih glava, glupih perspektiva. A trebalo je postići viši cilj, neki cilj, ili cilj jedne istančane duše možda. I dosegnuti do poleta duše, zanosa, ushita, vinuća, pregnuća, a kad duša strofa poleti za orlom i kad se vine, onda novo pitanje - čemu sve to, kad je to Matoševo vreme prepuno kukavica, a on sam kao div snažan i kreposan, jak.

Kao Hrvat i rodoljub (domoljub) u to doba osetio je Matoš kako je bilo živeti poput sužnja i roba, ali i kako se živi bez vlasti i bez časti. Najtužnijim očima posmatrao je kako se njegova domovina Kroacija poput sunca gasi, kako pada, zalazi, i spoznade gorko kako im stranci kroje novu pogibeljnu kapu i kako vešto svaki novi stranac ih osudi samo na propast i propadanje, satiranje.

Mučile su ga velike noćne more, a u tom času morenja iskao bi poput bogotražitelja, bogoiskatelja, najpre boga koga bi da voli, ali tog i takvog boga tada nije nigde bilo, a ostali su pesniku Matošu samo snovi o izgubljenim mnogim rajevima.

Njega su kako u jednoj pesmi peva sahranili još dok je bio živ, a nisu osetili ni zrno srama zbog toga. Njegov udes i kob bili su jako grozni. Bilo je to vreme tupih duhova i još tupljih ljudi. Moralo se živeti i bez vere i bez nade. Proći kroz mnoge spirale bola. Životi su miliona tada tonuli na samo dno dna svetskog mračnog okeana. U to vreme rušilo se i survavalo baš sve. Pesnika Matoša tada je drobila i gnječila neka nepoznata ruka, nevidljiva ruka, a on kaže da ništa nije bio kriv za toliko mnogo ispaštanje, te peva: ”Nisam kriv što sam živ”.

U sebi nosio je iskru i klicu i život i pesmu, a na duši i na srcu zapatio se jednom neki jako težak bauk, te poput akrepa stao da vreba na njega, muči, tlači. Njegovi živci spoznali su zato bol. I postao je jedna velika rana i jedna bolna krasta. I postao najgroznija noćna mora. A onda se iz njegove pesničke duše provaliio gnojav čir. Oh, kakva ironija sada. I postade pesnik Matoš smešan samo sam sebi, jer popio je mnoge otrove ovoga sveta, a otrove mnogih sistema.

Spozano je ko su dakle lažovi, a ko prljavi sofisti, a ko su hulje,  a ko trgovci mislima, a atentatori, i gde se sastaju gladni tabori, dakle spoznao je sav ondašnji bedak, kao i svu kulturnu bedu jednog doba i vremena. U to vreme i proroci su bili jako plitki, a mnogi mozgovi samo kretenski i ništa više. Gradski cinici su se krili iza svog kljakavog morala. Sve je bilo tako podlo, a knjige jako suvoparne. Nova slika Matoševog sveta bila je ovakva: pod oblakom stajalo je mnogo sramotnika i bestidnika, a zemlja postade bludište, zatim ludnica. U salonima bilo je zagušljio. Naokolo mnogo greha i jada, pakla, ali i smeha. Naravno, i mnogo tuđeg zla, i mnogo boli, ali i krivice. Podlost je gušila. Bilo je to vreme lažnog Bizanta. Najveći vampiri bili su poreznici. Najveći tlačitelji bili su izdajnici. Svet je ličio na mrtvo more u kome ničeg nema osim mnošta tuposti i gluposti. Naravno, tu su bili i neki veliki demagozi, i svi oni koji novac samo gutaju. To je vreme mlakonja i mekušaca, vreme mešetara, posebno mešetara Matoševe domovine. Nazvaće ih mudrim idiotima, uljezima, koji su ga strpali još živog u grob, jer nije hteo da bude snob te njihove nove mode rob. A mnogo gliba tu ima u blatu licemerstva. I mnogo otrova i prepuna čaša najluđih narodnih poslanika, koji su sve sami demokratski fićfirići, ili umne mule, ili Kajafe, ili plitki novinari, ili sramotnici, ili slavljeni oslići, ili propali aristokrati lakejskoga soja.

Bilo je to vreme jedne posebne velike očajnsoti o kojoj Matoš peva, a trube su pozivale na bune, pobune, ustanke, a sam će imati hajdučko grlo da se odmetne.

U tom mrtvilu ničega osim očajanja. Njegova duša bila je najčarobniji rodni mu kraj, u kome nastaju najblaže pesme, pitomost, a taj njegov raj na zemlji jeste Zagorski kraj. Slušao je jako tužna i bolna, bona zvona što monotono ječe, plaču, i kako stenju kao roblje pod nekim tuđim oblacima i nebesima. Uveče bi osetio kajanje koje tišti i peče, boli, posebno kad se kao samotnik obrete negde u tuđinama. Mnoge gluposti oslabile su njegove živce, a onda kad začuje novi poziv trube i pokret na bunu u njemu će zahučati neustrašivi vihor i biće probuđen.

Znao je da samo nevini stradaju, te kaže da u jednom času da više nema mesta ni plaču, ali ni prkosu – dosta je! Takođe će kazat ida mesta više nema ni za veru, ni za život, a ni za ljubav. Spoznaće veliki pesimizam. Umoran da odgovara na tuđa banalna pitanja, pesnik iščekuje da ga pitaju nešto posve novo.

Svake ponoći kad se svetlost ugasi, nastaju samo one najteže Matoševe noći, jer za njega ljubav nije nikad sreća, već uvek rana, i to najbolnija rana koja mnogo peče, boli. Takav je i život prepun bola i rana. Najteže prolaze samo oni koji jako vole kao Matoš, ne samo kad voli ženu već i svoju domovinu. Najviše po Matošu ljubav izmuči kad se neko osami kao kamen.

U njegovo vreme prestali su stari dobri govori, razgovori, te kaže da je jako teško imati mogo duha, ali je najteže po Matošu kada nemaš kruha. Mesečina bi donosila počesto i spokojstvo, a tuđina je za njega ne samo nešto strano, već je to posebna vrsta rane. U domovini nije imao do čega da živi, jer je u zemlji njegovoj zavladao tiranin stranac, koji je sve potlačio kao svoje roblje. I zato postaje iseljenik, spreman da negde drugde, izvan svega crkne kao štene, kao pas, jer ne može da podnese da da prekolje pas tuđinac. I nije hteo da bude ničiji rob.

Gubio je san zbog mnoštva briga, a sve što je imao naposletku bile su samo mrvice i mrve sunca, sunašca. A bio je Matoš pesnički div i soko sivi, ali i jedna velika buntovnička rana. Bio je sličan belom biblijskom čistom krinu, koji za sobom ipak vuče teški čemer i jad, kao i očaj, zatim jeca, suze, potoke suza, sve dok ne bukne u njemu pobuna i buna, vihor. A najviše nalikuje orlu koji se otima i poleće, i zato svakoj svojoj strofi  Matoš poželi vinuće i kaže strofama svojim da polete baš za onim orlom.

Nije samo hajdukovao, već se i propio, a u jednom času bio nalik i Kazanovi. Njegova lira izlivena je suzama, natopljena tom slanoćom, tom gorkošću, oporošću, tim bolom, čemerom, jadom, a video je ljudsko padanje, propadanje, te opevao mnoge svoje elegije. Spoznao je i novu modu koja je koračala najsitnijim koracima svojim. I okusio karte, i žene i krčme i dugove. I kazao da su sve osvete ipak samo niske, kao i intrige, a takvi su bili i svi zlobni, niski, i svi oni koji lažu. I takva je i nesposobnost. Bilo je to dakle vreme u kome se nije cenila sposobnost, već njena suprotnost, nesposobnost. A trebalo je dati maha više drami i operi, ali ne i operetama.

Da li je samo subda kleta i grozna kriva za sve ovo. Svet u njegovo doba nije bio magičan. Život je bio ropski i udarao je milione bičem i tlačio i metao u jaram. Ljudski krajevi i život bili su tragični. Pa, kad je već tako da li onda poezija biva izlišna, i ima li onda mesta za Matoševu poeziju i junaštvo, hajdučiju. Svet je jedino mogao da zadivi tada cinizam i to cinizam koji sve iskrivljuje. Matoševe misli letele su kao vredne pčele. Nesrećna ljubav i žena delovala je tako razorno i uništava pesnika gore i strašnije čak od rata, a žena je takva često po njega bila samo hijena.

Osetio je i radost i tugu, i život i smrt, i oblak i dugu, i senu i sirenu, i mrak što mori i suze noćne koje guše, i najveće tiranije i tirane, ali i mnoge zle duhove, čak i lepote, koje nestanu, kad iz njega završeno izađe zavrešno najfinije tkanje pesničke duše.

U svom rodu tražio je samo jake, a video je da jakih više nema. U to vreme okužio se čak i zrak. I počeli su da zevaju vampiri mraka i tame. Mnogi su napustili tada svoje domove u mraku i tmini. Jedino on tada nije napustio svoj dom, te kaže za sebe da je domu veran ostao samo pas. Njegova zemlja tonula je u sraman pad. Bilo je to vreme nestajanja, propadanja.

Sve što je ljubio i voleo to je izgubio. Tonuo bi u san sklapajući svoje otežale kapke. Tonuo u muk i osame. Svoje najluđe i najživlje srce dao je voljenoj ženi, ali i domovini, i poklonio obema svoje skromne serenade, pesme, strofe. Za ljubav kaže da nema greha, ali da srce može pući, zbog neuzrvaćenih tajnih uzdaha ili strašne boli, kobi.

Pod suncem nije našao ništa novo, jer uvek su bili isti migrenski problem prisutni. Bilo je to vreme najdubljih glupaka. Živeo je samo za ono što voli i kao pesnik i kao čovek, pisac, a to je bila njegova domovina Kroacija, dom kome je tepao, jezik kojim je pisao, a za koji kaže da je ubav. I živeo je zato što je voleo.

I na kraju pesnik Matoš poziva sve da mu učine bar jedno poslednje dobro delo, da uspomenu na njega i njegovu poeziju ponesu u jedan beskonačniji bolji svet, te da ne zaborave kako ga je jednom tamo u tuđini mučila najstrašinja beda i glad, kako su ga šibali vetrovi, kako ga je jedio jed, kako mu je nestalo sreće, itd.

I pesnik Matoš naposletku postaje samo uspomnea. A reč je o pesniku Matošu koji je kazao da je sloboda u tuđini mnogo teža nego robovanje u domovini, a sve što je ispevao i kazao rekao je kao verni sin Hrvatske, koja je za njega najdivnija majka, njegov topli dom, njegvo krilo, i njegov konačni počinak.

Umoran se vraćao iz lutanja, iz tuđina, iz daljina. I tada mu se učini da ga sve prevari i zavara, zavarava. I znao je da je jako teško živeti, jer je meso skupljalo svaki bogovetni dan. Njegovo vreme bilo je ne samo burno, olujno, već i mnogo mučno. I bio je to mrak u mraku, kako Matoš još peva, a najveći mrak bio je uvek posle završenih narodnih izbora.

Da bi sebe utešio smirivao je svoje vlastito srce govoreći da vrag uvek dolazi po ono svoje. A mučilo ga je i po 100 briga. I patio je od najvećih nevolja. I spoznao je najveću rigoroznost. Svoje pesme je mogao da potpiše kao poslednji paž. A zapravo on je najfiniji pesnik, koji sam za sebe kaže da je ništa.

Ljubio je Matoš silno, ali kako sam priznaje dalje nije znao koga to silno tako ljubi i voli. Osetio je svaku svoju, ali i tuđu suzu. U to vreme svet se vrteo na jednoj rigoroznoj i jako strogoj palici. I sve je polomila i slomila najljuća mržnja. I od svega pesniku Matošu najdraži bili su i bol, ali i nespokoj, nakon kojih dolazi i umor, ali i klonuće. Najteže od svega bilo mu je da se rastane.

I na kraju sreća mu postade i postaje u času rastanka,  a sreća je mrak i prah, ali i muka, kao i mržnja,  kad krv smrtna poteče…