Samo posle 16 dana, a već drugo košenje avlije…
Doduše trava je dosta ređa, nije ništa lepilo za nož
kosačice, a nisam morala da čekam da spadne jutarnja rosa i za divno čudo nije
kaljavo za košenje…
I odmah od prve užine, pa do ručka, po divnom prošaranom
danu, a jako prijatnom za rad, nikad lakše i brže, a u jednom cugu pokosim čitavu
avliju, bez zamora…
Prvo košenje 2024, od 8 aprila, još pamtim po velikoj
težini i zamoru, naporu, jer bila je i velika trava, a lepilo je za nož i mnogo
topao dan plus, vrućina...
A danas samo mi se javilo kako sam ustala da prvo i jedino
šta treba da uradim danas jeste da sve divno pokosim, i praznici će me lepo
sačekati odmornije, jer treba se posvetiti trpezi, a stižu mi i ćurani, itd...
Onda kad sam sve sredila, pokosila, pretile su kiše,
ali su nas kao i uvek mimoišle, a kako su
se mrčili i stamili oblaci vidim negde je ipak bilo kiše, ali nama nije bilo, osim
onih nekoliko nevažnih kapljica, nakon kojih je granulo sunce i izazvalo efekat
zvani tonja, u istom trenu kiša sipi i greje sunce, divota...
Na terasi mojoj sam isprskala koprivom sve moje ruže,
konačno mi je i to palo na pamet danas...
Saksiiju sa nigelom spustila sam u avliju, da malo
rasteretim cveće na svojoj terasi...
Za ručak načupam svu rukolu iz bundevišta, a sebi
uzmem najlepše za salatu, korenje bacim na kompost, a ostalo sitnije lišće
bacim kokama nosiljama...
Pojela sam prvu majsku trešnju, a već trešnje počinju
da zriju i da rude. Dakle, majska trešnja na koncu aprila da će se jesti, ta moja
prognoze bila je jako tačna...
I posle druge užine rešim da završim još jednu ispuštenu
malu sitnicu koju smo nešto sve odlagale…
Pre toga zalijem kanticom rasadu čerija, krastavca i
saksije paprika ljutačica u “Hirošimi”…
Dakle, macolom sam zakucala 2 kočića ispod plastične
cevi ili luka i kanapom napravila žutoj boraniji pritkari mesto da se uspinje i
penje, stremi ka suncu i nebesima plavim, oblacima belim…
Zelena boranija je nikla na samo jednom mestu i to
jako slabo izgleda, ali pustiću sve do 15 maja, jer tek tada mogu ponovo da zasejem
ili presejem bpraniju. I presejaću opet dve kese zelene čučavice i ubaciti još
jednu kesu žute pritkare, jer za boraniju neće biti kasno…
Već dva dana sve je manje fotografija, i sve je
manje priča i zapisa iz “Hirošime”, jer sve je završeno, a tek kad počnu prva lepa
iznenađenja, bujanja, i zametanja plodova, pa zatim faza zrenja, trebljenja, biće
više svega, posebno priče ili teksta...
I priče iz “Hirošime” postanu kao i ova kiša, te prokapa
po nekoliko vrednih kapljica samo…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар