24 APRIL 2024…

 

 

Samo posle 16 dana, a već drugo košenje avlije…

Doduše trava je dosta ređa, nije ništa lepilo za nož kosačice, a nisam morala da čekam da spadne jutarnja rosa i za divno čudo nije kaljavo za košenje…

I odmah od prve užine, pa do ručka, po divnom prošaranom danu, a jako prijatnom za rad, nikad lakše i brže, a u jednom cugu pokosim čitavu avliju, bez zamora…

Prvo košenje 2024, od 8 aprila, još pamtim po velikoj težini i zamoru, naporu, jer bila je i velika trava, a lepilo je za nož i mnogo topao dan plus, vrućina...

A danas samo mi se javilo kako sam ustala da prvo i jedino šta treba da uradim danas jeste da sve divno pokosim, i praznici će me lepo sačekati odmornije, jer treba se posvetiti trpezi, a stižu mi i ćurani, itd...

Onda kad sam sve sredila, pokosila, pretile su kiše, ali su nas kao i  uvek mimoišle, a kako su se mrčili i stamili oblaci vidim negde je ipak bilo kiše, ali nama nije bilo, osim onih nekoliko nevažnih kapljica, nakon kojih je granulo sunce i izazvalo efekat zvani tonja, u istom trenu kiša sipi i greje sunce, divota...

Na terasi mojoj sam isprskala koprivom sve moje ruže, konačno mi je i to palo na pamet danas...

Saksiiju sa nigelom spustila sam u avliju, da malo rasteretim cveće na svojoj terasi...

Za ručak načupam svu rukolu iz bundevišta, a sebi uzmem najlepše za salatu, korenje bacim na kompost, a ostalo sitnije lišće bacim kokama nosiljama...

Pojela sam prvu majsku trešnju, a već trešnje počinju da zriju i da rude. Dakle, majska trešnja na koncu aprila da će se jesti, ta moja prognoze bila je jako tačna...

I posle druge užine rešim da završim još jednu ispuštenu malu sitnicu koju smo nešto sve odlagale…

Pre toga zalijem kanticom rasadu čerija, krastavca i saksije paprika ljutačica u “Hirošimi”…

Dakle, macolom sam zakucala 2 kočića ispod plastične cevi ili luka i kanapom napravila žutoj boraniji pritkari mesto da se uspinje i penje, stremi ka suncu i nebesima plavim, oblacima belim…

Zelena boranija je nikla na samo jednom mestu i to jako slabo izgleda, ali pustiću sve do 15 maja, jer tek tada mogu ponovo da zasejem ili presejem bpraniju. I presejaću opet dve kese zelene čučavice i ubaciti još jednu kesu žute pritkare, jer za boraniju neće biti kasno…

Već dva dana sve je manje fotografija, i sve je manje priča i zapisa iz “Hirošime”, jer sve je završeno, a tek kad počnu prva lepa iznenađenja, bujanja, i zametanja plodova, pa zatim faza zrenja, trebljenja, biće više svega, posebno priče ili teksta...

I priče iz “Hirošime” postanu kao i ova kiša, te prokapa po nekoliko vrednih kapljica samo…

Itd…