8 APRIL 2024…

 

 

Kakav neverovatan radan i preradan dan, a toliko toga urađeno, možda najteži radni dan do sada, u kome se jedva malo imalo predaha, a čitav dan pomračenja od silnog tempa i posla kao da se ovaj rad plaća u zlatu (a teško da bih ga ikad radila da se plaća i zlatom), kao da  više dana nema, pa sve mora baš danas i tako uvek, sve da se sastavi u jednom danu, ali neko ne ume drugačije...

Mnoštvo zavrzlama i obaveza, po najvrelijem danu, ali za divno čudo mnogo se dobro podnosi, a tek počinje rad, rintanje, još kad stignu pilići, a posebno kad više nema kiše, a sve žedno previše, a treb ami jedan dobar neočekivani pljusak kiše da mi malo olakša da ono napolju ili izvan “Hirošime” ne moram da natapam i zalivam...

Svaki dan u “Hirošimi” sve preko 40 stepeni u pluus, a šta će onda biti letos. Možda nisu bili u pravu oni koji su govorili da živimo do 2030 i neke neko mini ledeno doba, jer izgleda da mi tek ulazimo u neko novo toplotno doba…

Da li ćemo onda sve ove 2024 jseti mnogo brže i ranije nego ikada…

Jutros sam otvorila dva džaka bukovača, treći i prvi, jer su najviše ili skroz pobeleli ne od muke već od uspeha, a onaj u sredini čeka još neki dan i od danas na pečurke treba misliti, paziti i treba džakove prskati vodom i pomno čekati prvo pojavljivanje sitnih plodova, a onda i krupnih plodova, i berbu prvog kola...

Uspela sam da pročitam u divnoj jutarnjo atmosferi, bez prekidanja i cimanja, jednu dužu Grinovu priču i već malo posle 9 sati, sam sišla na rad, a ušla sam uveče ispred 20 sati u kuću…

Sad počinje ludilo, od obaveza, trčanje na sve frontove, raspinjanje, onaj ludački letnji tempo, kada do kasno uveče ne može da se zalije ništa u “Hirošimi”. I opet čitav dan obaveze i iščekivanja šta još može i treba da se uradi...

Naravno uz sve ovo skuvale smo i ručak, sarmicu do zelenih liski…

A danas sve nekako pretumbano, te još uvek nisam uradila dans ono što sam mislila uraditi baš danas, a uradila sam opet i nešto što sam recimo mislila sutra, a sutra sigurno ću opet rintati, a šta ne znam, verovatno ono što nisam postigla danas...

Danas je ispikovan čeri, a u 47 čašica, a ostalo je sve ostavljeno da raste u žardinjeri. Srećom sve je urađeno izjutra pre vrućine, a ispod trešnje u hladovini...

Inače u “Hirošimi” je danas najtopliji dan i ovo je rekord za ovu godinu, a za sada najviših 43,8 i tako je danas oboren prošlogodišnji najtopliji zapamćeni dan od 43,1 stepeni po Celzijusu…

Čašice salate zasađene u najmanju setvenu plitku parcelicu u kojoj je ostalo još nešto nevena…

Noćna frajala na mojoj terasi iznikla, majka ne veruje, kako tako brzo, a iznikao je i suncokret na mojoj terasi u saksiji. Rekordno brzo, a najbrže nicanje, jer je tamo najosunčanije i najtoplije, a malo se umešalo i čudo nicanja...

Lepi čovek raste, a lepa kata nešto čeka te još se ne pomilja na svetlost dana...

Onda sam 19 najlepših čašica moje rasade celera lišćara posadila. Ostalo je malo čašica, svega 5, još nezasađenih neka još porastu, a meni je ovih 19 taman dovoljno, ali kao i uvek ne mogu da bacim biljke...

Dosta gajbica danas izneto iz “Hirošime”...

Onda posadim macu (juče sam imala samo jedno rešenje koje mi se i nije dopadalo), a samo što sam pošla ka mestu gde je meni lično manje dopadljivo rešenje (pored moga bora, a ja njemu neću da utrpavam ništa, jer on mora imati svoj prostor samo za sebe), tačnije ne znajući možda kuda idem, kad brzo samo mi se ukazalo, samo po sebi bljesnulo, te kao da se sve meni lično razmračilo, a ne pomračilo, a gde treba da posadim i ta 3 prutića, a da sam planirala bolje mesto ne bih odabrala...

I to je ravno čudu…

Onda odem iza “Hirošime” u dno dvorišta u moj bunker ili poljoprivrednu ostavu od dve spojene palete, a i tamo sve pretumbam, napravim haos, sebi još posla, a onda uspostavim harmoniju, te očistim sve i ponovo posložim (tako žive zaludni i promašeni ljudi, uvek sebi naprave posla)…

Iako je sve bilo uredno, sve po jusu, ovoga puta sam preko paleta stavila najlon (sad imam hrpe starog najlona, te ga treba negd eutrošiti), a da mi palete duže potraju (drvo jednom istruli)…

I sada je sve opet sređeno, cakum-pakum, i sve na svom mestu. Srećom tu mi je debela hladovina, pa po najvećoj vrućini mogu da radim, kad nema drugo šta, ali danas baš ima svega u dugom nizu, svega i svačega, samo rada, te kao da posao sam po sebi odnekud vaskrsava...

A 3 saksije sa orlovim noktima, skinem sa drveta bivše dunje (a krive skulpture) i zasadim ih okolo posečene dunje ili naše krive skulpture , a u te 3 saksije prazne odmah zasadim čuvarkuću i sada je skulptura sva u čuvarkućama, a olrove nokte ne moram tako često zalivati u zemlji kao u saksijama, da malo negde nešto rasteretim ako je moguće, a nije...

A onda je taman opala rosa, a trebalo je pokositi (opadajuća mena je dakle jako slaba i neutralna, i ne važi više u mom polju rada, jer na snagu stupa mladina, možda malo pre nego što to kaže kalendar)…

Jer  sutra je možda oblačno, pa ne mogu čitav dan da čekam da  spadne rosa, a drži bogme rosa zadugo, a trava je taman sazrela za prvo obilato ovogodišnje košenje...

Ostavila sam jednu dužnicu pod detelinom da imamo za koke nosilje...

Po najvećoj vrućini kosim olako, a nikad lakše, a nikad brže i napravim neverovatan broj koraka, čak više nego juče u šumi…

Spašava me što kosim po hladovini koju mi pravi silno moje rastinje i drveće, te se ne oseti ni umor, a ni zamor, ali zato više vode u svom životu nisam popila, i dobro sam se oznojila, i napregla mišiće baš...

Ali, jedinu osunčanu svoju livadu ispred “Hirošime” počnem kositi tek kasnije iza ručka ili iza 15 sati kada je malo više bilo sveže, te imalo čak i vetra i svežine i to završim brzo sve u krug, dužinama brzo, hitro...

Skupim u mali prazan boks u kompostištu samo travu, jer trebaće mi kad raširim podlogu za novo komostište da je stavim na svo ono suvo granje...

U pauzi zasadim iz druge tegle one 4 grančice ruzmarina napolju, u kamenu lekovitu kocku, gde ima i ruzmarina i žalfije i nane (poterala je, oživela) i lavande, a dakle u kamenu lekovitu manju kocku...

Sada kada sve je pokošeno lepota još više dolazi do izražaja, sve je pregledno da ne bude gmazova, iz svih uglova i širina i visina…

U zoni drvare neke liske nisu uspele kupusa,  te su danas zamenjene, 8 komada, a ta zona pod blitvom i kupusom biće hrana za ćurane. I dobro je zaliveno crevom, jer nema kapi kišnice u kačicama. Blitva izrasta i biće je…

Šeboj privlači bumbare, a danas ugledah najkrupnijeg bumbara ili bumbaricu, ne znam, u čemu je razika...

Plavi makovi su prelepi, one samoniklice, a kako gruvaju biće ih uskoro u prvom cvetu...

I kad se smirio dan u “Hirošimi” je sve zaliveno crevom (sve krupne biljke), ali pre toga sve čašice zalivene kanticama...

Jedino nisam uspela da zalijem grašak, jer me uhvatio mrak, a da nije bilo mraka ne bih izgleda još umela da prestanem da ovako efikasno radim čitav bogovetni dan...

Ali, sve je moralo hitno, baš hitno, da se zalije večeras, jer su danas biljke doživele dakle stres  u najtoplijem danu ikada (samo ljudi nezabušanti i radnici ne znaju šta je stres)…

I nije više važno kad smo šta zalivale (zar da pamtim i te dane), jer sve se brzo isušilo, pa iako su nam rekli kad posadimo rasadu da bar 10 dana ništa ne zalivamo, nije moglo da se uvaži, jer da jeste bilo bi ravno katastrofi. Sutra je sedam dana kako smo zasadile paradajz i naše krastavce...

A da sam imala još snage i ideje, pameti unpared, da sinoć sve zalijem, a danas bi mi tobož bilo malo lakše (iako i ne bi), ali juče sam htela i da se odmorim. I uvek ista priča, a sve se sastavi u jedan isti zahtevan, jako zahtevan dan...

Peršun nisam stigla da oberem, tj. pošišam, ta neće propasti, kao ni grašak što nisam zalila večeras, jer te neke sitnice mogu da se odlože za sutra bar...

Ali, mučiti paprike, paradajz, krastavce, čeri i ostalo bez vode bila bi prava katastrofa večeras...

Danas nisam mogla da čistim travu ni oko kamena, ni trotoara, ni tamo gde nije mogla da je pokosi kosačica, a bilo bi i nenormalno apsurdno još i to tereta staviti sam sebi, pod obavezno, a nema se više ni tela, a ni snage, pa ipak samo se radi, radi, radi, valjda samo sebi...

Da li ću sutra imati snage ne znam mada smetaju mi neke progutane celine u travi i želim da ih oslobodim svih gušenja, gnušanja, ali ako ne stigem to sutra, onda ću prekosutra. I za to bi bilo lepo imati malo oblačnosti…

Ali, danas mi se u času košenja javila nova grandiozna ideja da vratim jednu cvetnu celinu koja je uništena, uklonjena, a jednom je postojala ispod jabuke. No, za moj poduhvat treba mi da nabavim nešto kamena te da napravim tu još jednu, a divnu divnu cvetnu celinu. I jedva čekam da se malo zaigram kamenom i zemljo, a onda da sve to oživim i zasejem nečim lepim...

To bih volela da postignem prvo sutra (to mi je novi veliki prioritet i jako nešto važno, te sve može da sačeka), ali ne zavisi to od mene (ako nemam kamena, ne mogu da se realizujem sutra). I moram još to da napravim i tako sebe usrećim, do neke nove ideje ili projekta...

Itd…