2 APRIL 2024…

 

 

Sinoć je nestalo vode u 23 sata i 34 minuta, a stigla je voda tek negde oko pola 3 izjutra, tačnije u 2 sata i 5 minuta, da budem načisto tačna, kad mi sve suđeno da uhvatim kao svedok kad se nešto događa, a da u to doba noći nestane voda, to još nisam ni čula, a ni doživela, te trebao je i nešto takvo apsurdno još doživeti. Mnogi su prespavali to gluvo doba noći, te nisu sve do jutra ili prvog puštanja vode na wc kazančetu otkrili da je bila nestašica ili zavrtanje vode…

Dan u kome se promenilo kao na svakih pola sata, a najmanje 3 godišnja doba, sva osim snežne zime. Dan u kome ima i hladnoće, i vetra, i neke potmule oluje, ali i sunca, i pljuska kiše, i sevanja munja, i praska ljutih gromova, i na kraju razvedravanja, taman kad sve treba da zasadim u “Hirošimi”...

Neverovatno mnogo toga urađeno, da sam prvi put od početka šeste setvene sezone osetila veliki zamor, umor, muku, “krizu”, i konačno i meni malo pade neki mrak na oči, kad shvatim koliko čitavog svog života u nešto svoje ulažem i tako čučim čitav dan (užasan položaj za moju bolnu kičmu), i mučim se i sadim i radim i plus se mnogo odričem, i nosim, i prtim, premeštam, smišljam, razmišljam, preživljavam, a neko ima obraza da dođe da mi traži nešto (lešnika, višanja, beza, itd.) - eto tako za džabe kao da  ovo rade dve zaludne i odmorne budale za sve druge, osim za sebe i svoje...

Ali, da ne kvarim večerašnjim umorom i zamorom ovu svoju divnu priču koja je trajala sve do 18 sati, ali koja pre svega treba od svog početka dana i da počne…

Dan je počeo lepo, radno, poletno, olako, a spoljašnjom setvom, i tako da napunim spoljašnji vrti lil našu bašticu kako nas kiša ne bi omela. I po hladnom vetru uz dosta sunca posejale smo prvo 2 velike kese zelene boranije. Majka mi iskopa jamice ili kućice, a ja u svaku ubacim balege, a onda i po 7 zrnaca boranije zelene u svaku…

Potom ispod našeg plastičnog luka, ili plastične cevi posejana je jedna veća kesa žute boranije pritkare. Isto majka iskopa jamice, kućice, a ja nađubrim balegom i u svaku ubacim po 7 zrnaca boranije…

Dok sejem  boraniju primetim, mašala, naš krpmpir je već počeo vidno da izniče (a jedva se setih, jer sam to propustila da zapišem u svoj dnevnik radova i setve, verovatno od zamora, da je posejan 5 marta 2024), i tek će da se više vidi i primeti...

Pošto ispod plastičnog luka ili cevi nije stala sva žuta boranija, mi smo još jednu liniju zasejale u dnu spoljašnje baštice, tamo gde je i prošle godine onako dobro gruvala i rasla, sva naša boranija…

Onda sam na 3 mesta zasejala direktno seme suncokreta u spoljašnju bašticu (mesto setve obeležila prutićem, da znam gde treba nešto divno očekivati) i već zamišljam kako će tu biti sa svake strane cevi i oko smokve mnogo, mnogo suncokreta i pčela, a pored smokve i sa obe strane plastičnog luka ili cevi...

Onda sam odsekla smetajuće 2-3 velike niske grane koje su štrčale pravo u oči naše, a sa strane, na smokvi, a kako bi lakše mogle da ulazimo u našu spoljašnju bašticu…

Napolju izniče i keleraba, a niče i nešto belog korenja, cvekla dobro gruva, kao i šargarepa, luk, a dakle sve niče, a ostalo je još prostora da se ispuni rasadom ranog kupusa ditmar, a naš kupus je inače taman pristigao za sadnju (posejan je 22 februara, a tako je sve naše počelo i započelo, a po 6-ti put)...

Posejem u onaj levi ćošak još 2 kesice mirođije pored one prve setve, od 11 marta, gde vrlo slabo i vidno slabo sve izniče, nekako niče...

U kadicu posejane su još 2 kesice krastavaca, za moje donje krastavište u dnu “Hirošime” koje sada leži pod graškom…

Samo je 6 malih čašica krastavaca odstranjeno, danas izostavljeno, iz one 4 uspele kesice i ostalo danas ne zasađeno iz naše rasade, a presađeno je u onu liniju od 8 metara dužine ukupno 51 čašica krastavaca naše rasade...

Svaka prazna i već napunjena čašica u kojoj ništa nije izniklo danas je zasejana sa suncokretima te po levoj strani na polici iznad graška uzgajam novu turu suncokreta (prva tura u kontejnerima već klija), jer tu mogu i dalje zalivati čašice, a sa gornje desne strane ne mogu više da koristim policu te da zalivam, jer ispod dole posađeni su krastavci...

Obran je sav spanać danas i spakovano je ukupno 1kg. Počelo je lišće na spanaću da žuti, ali iskoristila sam bar još jedan kilogram da naberem i ostavim. Ostalo je još spanaća da raste, i rekla bih nikad manje spanaća, ali meni neće zafaliti, jer imam svoje dobre zalihe. Ove godine možda spanaću vreme nije naklonjeno, ali zato znam da jeste nečem drugom, a čemu saznaću do konca svoje šeste setvene sezone. Spanać je prošle godine “rasturio” po količini, po kvalitetu, po svemu, pa ne mora eto ove godine više od ovoga...

Sutra treba obrati blitvu, a sve stiže na rad i berbu, i sve se sastavlja tako da je april pregust mesec poslovima, jer uvek neki veliki špic u poljoprivredi, a mesec koji ne štedi vredne ruke već zahteva mnogo, mnogo rada i snage, truda, ulaganja, zalivanja, posmatranja, opažanja, itd...

U pauzi mora da se ima vremena i za kuvanje čaja, kafe, spremanje ručka, i poslastice kao što je recimo sultanova sarma ili paša lokum...

Posle 16 sati trebalo je ići u kupovinu rasade, a utrošeno je novih 3900 dinara, a moj ukupan bilans ovogodišnjih setvenih i drugih repro ulaganja i razmatranja oko raznih materijala iznosi 44130 dinara (jeftina moja igra, nema šta!)...

Večeras je kupljeno 40 paradajza i 15 ljutačica papričica. Rasada je stigla svima rano i ima već svega, čak i paprika i čerija u prodaji od danas. Svaka biljka, stara prošlogodišnja cena, a po 70 dinara...

Od 40 paradajza uzela sam za “Hirošimu” i 2 struka volujskog srca, a rečeno mi je da budu na ulazu i tako sam sa njima počela svečano dve linije paradajza i oni će rasti na ulazu kraj svih otvorenih vrata i promaja i protoka vazduha, a ostlih 38 struka su sve druge vrste i sorte koje postoje kod onih kod kojih kupujem, a nisam se raspitila kako se zovu sorte (nije mi važno uopšte, samo mi je važno da imam paradajza na tone), ali znam da su svi strukovi iste visine, to sam jedino pitala, i to je važno da mi u estetici pogleda ništa ne štrči i važno da su visokorodni. Za paradajz otišlo je 2800 dinara…

Muke radova su gorki i muke mnogih poslova, ali verovatno će zato svi mnogi plodovi i sva branja biti slatka, možda nikad slađa…

Onda sam se odjednom našla u nespremnosti, zatečenosti, odjednom sve može da se kupi, a prostora trenutno nema, jer kući je čekalo samo iskopanih 40 jamica ili kućica za paradajz. Ali, paprike su ogromne već sada, a što su manje biće bolje da se prime. I presečem olako i brzo, hitro, te kupim 15 ljutačica i dam 1100 dinara, a umesto kusura od 50 dinara, koji nisam htela, na poklon dobijem još jedan struk više i tako zasadim 16 ljutačica...

U dve linije je stalo 38 paradajza, a sve po desnoj polovini “Hirošime”, a sa leve strane u jedinom slobodnom parčetu “Hirošime” došla su po strani bočnoj, još dva paradajza, sa svake po jedan, a u sredini ta dva paradajza smestila sam tih 16 ljutačica papričica, u zoni gde raste moja kopriva samoniklica (zvaću ga koprivište), koja će ih znam jako zaštititi...

Onda sam počela da dumam, te da prvo u mislima premeštam zasejane gajbice i čašice, a samo sam dve brzo eleminisala, te našla malo mesta za neke isklijale čašice cveća (na polici najdonjoj i u boksu gde rastu kadifice; i kad ovo ili dok sve ovo slažem u današnju priču, dođem na great ideju da ću neke stvari izneti napolje, ali samo cveće, u najmanji setveni boksić gde već raste neven)…

Idući utorak tek, a 9 aprila, ili za 7 dana, na mladinu mogu konačno da rasadim prvu salatu iz čašica i zasadim mnogo više kupusa, ali do tada moram smisliti neko genijalnije rešenje o rasterećenju setvenog prostora…

Sutra do predveče moram kako znam i umem da sve premestim sa leve polovine (šteta na svodove ili plafone “Hirošime” ne može), jer i to parče sutra treba pripremiti i zasaditi paprikama baburama i šiljama. Konačno ima i nova sorta crvene paprike u ponudi zvana crveni dlan, ali ima i nova sorta čerija, tako da ovoga puta imaću drugačiji čeri koji raste u vidu grozdova, a prošle godine nisam bila oduševljena čerijem, jer je podbacio prilično, no bilo ga je, ali ne previše, na tone...

Sutra moram da izbrojim tačno, te da iskopam kućice, da ih nađubrim balegom, a koliko može stati paprika po levoj polovini “Hirošime”. I sutra ko zna šta će mi sve u toj slatkoj zavrzlami padati na pamet i šta ću sve raditi, uraditi postići, no znam da ću opet mnogo toga uraditi, postići, nosati, tumbati, itd…

Onda smo sa užih strana sredine, a kojih ima u dve polovine “Hirošime” po 2, na svakom kraju, gornjem i donjem, a dakle ukupno 4 - zakucale macolom i naslonile daščice da malo drže kompost, iako se on sam po sebi dobro drži…

Posle sađenja sve je zaliveno organskim đubrivom od koprive i potrošeno je svih juče pripremljenih 150 litara, a zaliven je njime i raštan...

Sutra treba pripremiti, tj. razblažiti još 3 balona ili još 15 litara koprive usuti u bure, te napraviti 150 litara za novu rasadu koja sutra pristiže, a sutra treba naći i malo mesta za neki čeri. I sada čitavu noć moram da smišljam i dumam kako ću sve upakovati, rešiti, postići, itd…

Grašak je pun cveta, te neće da još neko duže vreme napusti “Hirošimu”, te dalje stvara mahune i nikad veći i nikad bolji. I on zaista neće još da se počupa i zato smo ove godine donele odluku da više preko jeseni ničim neću zauzimati “Hirošimu”, iako možda dogodine sigurno neće sve krenuti prerano kao ove godine rane, jer svaka godina nova jeste priča i priča za sebe, ali ni to se više ne zna. Mora o svemu da se misli unapred. Grašak na jesen moram zasejati napolju, u nekom setvenom bar onom manjem boksu gde idu tikvice, po cenu da rizikujem da će napolju biti i još sporije. Moram i taj eksperiment da napravim…

Ruke me bole i žuljevi. I još sam od stezanja alata, napravila sebi na dlanu i modricu malu…

Mama donosi pune kofe, svega što zatreba, i kišnice, i tečnog đubriva, i prekopa, i poteže i teže i jače od mene...

Itd…