Nedeljno jutro, a predivno praznično, odmah
započinje, a nakon silaska u avliju, a posle bar još dve pročitane Grinove
priče, te sedenjem ispod trešnje i pravljenje novih planova za veliko sutra i
prekosutra, itd...
Izrešavam sve ukrštenice, preostale, krupne, tj. onu
drugu polovinu, ali na svu rseću ostale su one sitne ukrštene reči sa mnogo
teksta, koje preskočim u prvoj rundi rešavanja, te se njima uvek vraćam, ali
kad prvo popunim sve prazne kockice…
Onda primetime da lepota lala ili mojih tulipana nestaje,
a ima dosta opalih latica, koje ostavljam da sve to fino same oplemene, i ima samo
brzo prolaznih tragova lepote, te da je do pre neki dan tu bilo i koloritno i
živahno i prelepo…
Ostaje samo njihovo netruležno zelenilo liski i
stabla, da sačuva sokove za iduće novo 2025 leto, u kome ih možda bude još
više…
U fokusu moje prve jutarnje pretrage, a po avliji,
jesu sazreli maslačci, da im se nadivim pre kosidbe, koja se polagano bliži, a
koje želim da ovekovečim pre nego svi njihovi prozračni i lakonogi,
pokretljivi, balončići odlete miljama daleko…
I možda tak osvojim dahom utisnem u svaki nepoleteli
balončić po jednu svoju želju, jer možda negde moj balončić ili moja želja sleti,
pa se dogodi neki novi i bolji žuti maslačak...
Obiđem plavu paleticu i uz njih 4 iznete saksije sa
pelcerima hrizantema koje sam od juče ili prekuče, iznela napolje…
Po svoj prilici sve hrizanteme, a ukuno 4, treba da jesu
se opelcovale, ali čekam još malo, još neke vidljivije znake i dokaze…
Do tada samo sumnjam i tako nastavljam da bolje
postojim...
Kada sam po povratku sa planine oko sutona svratila
u “Hirošimu” primetim da je žardinjera sa patlidžanom ubusila, dok su čašice
nešto ređe nikle. Juče ničega nije bilo, a danas čudo nicanja…
Trešnje su prošle beharom, sve tri koliko ih imam, a
nisam imala više sluha, a ni vremena da ovekovečim lepotu njihovog behara…
I tako rešim da malo prošetam jutros oko dva
združena jorgovana, da im se nagledam svetlosti cvetova, a u punoj snazi lepote
ili dok još nisu prošli žuteći, a lepota brzo prolazi i vene, nestaje, a predugo
se čeka da se pojavi svaki prvi behar i cvet, nova olistala grančica, a tek
idućeg leta 2025…
Lepi čovek dobro izniče, a lepa kata kao da će tek
početi…
Na mooj terasi procvetala je žuta ruža, a napolju u
avliju procvetala je bela patuljasta ruža, ona koju sam jednom prenela i presadila
sa moje terase napolje u ružičnjak...
Nekoliko nevena samoniklica ulepšava unutrašnjost
“Hirošime”, a jedan je upravo izabrao da izraste na stazici bočnoj, a po desnoj
strani, i okolo njega letelo je nešto sićušno, malo, a neka osica tek možda...
Jedan od džakova bukovača načisto je pobeleo tako da
već sutra mogu da otvorim otvore i počnem
prskanje vodom, počinju nove obaveze nege, a onda s pravom očekujem prvu pojavu
bukovača uskoro. Imala sam sreće sva 3 džaka su u fazi pobeljivanja, dakle
uspeću verovatno...
Onda sam napustila nizinu i rešila da se popenjem na
planinsku visinu i tako “pobegnem” kao srna od nedeljne vike, dreke, buke,
galame. Ali, ni na planini nije zasigurno da će biti prava netaknuta tišina, jer
tamo svaki put ubiše u pojam sportske bučne mašine, i druga užasna sokoćala, posebno
drčni i jako smrdljivi i bučni kvadovi…
I ko zna, možda su oni danas preplašili onu jednu naglo
istrčalu plahu i blagu životinju, svu prestravljenu nečim, a istračalu iz
najdublje moguće tišine i guste šume...
Srna je srni danas prošla po istom tragu…
Ali pre susreta sa srnom, zastanem kraj jednog
drveta na osamku, da u tišini, da na njegovom pustom visu ispijem kafu, te nastavim
dalje ka šumama, ka dubinama, ka oblacima i nebesima, ka suncu, ka vetru…
I idući, a jako pažljivo sve gledajući, jer nikad ne verujem tlu, pa sam na oprezu kad
negde puštam svoj korak kao biljka koren, a krenem ka toj ogoljenoj porvšini,
po čistini, još nema krša i trave, ali okom nabasam na opasnost, na strah, na
živu zmiju. Dakle probudile se još pre Jeremijevdana...
A videla sam tanku,
ne više dugu od 30 cm, a izgleda mladu guju, tu na čistoj livadi, tamnu, a možda
je neka buduća šarka. Videti je na čistini bilo je isto kao zabezeknula sam se,
posebno kako hitro skače, kako uvija, kako se vijuga, a kako brzo gamiže, u
neku rupu nestade. A prošla mi ispred mog koraka, da me pokoleba...
I čim sam vrisnula da
je vidim, ali ne mogu ničim osim očima da je uhvatim, oteram, da je ne gledam,
a ona je od mene bežala naravno, jer zna da je ne volim nikad sresti, pa ipak
nešto mi gujice preko moga koraka preči...
Dakle, ne volim guje…
A onda sam videla
uplašenu srnu, nešto jako nalik sebi, to nešto uplašeno, isterano, proterano,
samo. Nešto je srnu isteralo iz velike šume na ogoljenu čistinu...
I pretrčala je put nekako
pomahnitalo, jer su brujale mašine, te umalo da je zgaze dva bučna sportska
motora. A onda je pobegla mimo kuća u drugu manju šumu, kako li će se snaći
tamo u možda više tuđem staništu...
I tako blizu videla
sam tu smeđu srnu u hitrom koraku i begu, u zbegu. A našla sam je na istoj
livadi…
A tu kuda je trčala
srna, na toj livadi, a tamo gde uvek nalazim i konjsku balegu, našla sam zatim
i 3 sadnice mace, zahvaljujući očima moje majke. Dve srasle i jednu zasebnu da
sutra zasadim...
Posle onog susrtea sa
gujicom, mislila sam da više neću nigde kročiti, a po travi, ali sam otišla u onaj
drugi kraj, na drugu livadu, a tamo gde nikad nisam viđala zmije. Tu gde je
videh tu je kamenito i toplo, te je logično da ih ima, a tu je i jako
osunčano...
Za razliku od nizine
gde jako toplo, nekako više sparno, na planini pušu još uvek hladni vetrovi i
svežina je mnogo lepša, čak je i prijatnije, a nekako je čistije sve, ali i
oštrije. Nekako je i nebo bliže i plavlje, a oblaci su tu na dohvat ruke...
U nekim časovima
sunce se sakrilo, ali samo na kratko, iza oblaka i tek je tada bilo prohladnije,
oštrije...
Onda kad nabasasmo na
livadi planinskoj na mlade izdanke i sadnice mace i načupasmo dve srasle i jendu
zasebnu, da sutra zasadimo 3 združene grančice, uz verovatnoću da se barp jedna
ožili i primi, a ja se neću buniti ni ako
sve tri uspeju…
Ašov je jedva
pomogao, jer nije nizašta, za kave sve loše skalamerije čovek pukne pare, a kad
treba da se primene ovakvi tipovi ašova na terenu, onda lepo vidimo da je
ašovćič beskoristan, samo što se ne slomi koliko se uvija, jer vieš su pomogle spretne
ruke moje majke, da se jedva iščupa, a kako maca ima jake žile i korenje kao da
smo čupale kamenje…
Po livadi konji pasu,
ali samo na svojoj ergeli, jer od blagovesti uvodi se zabrana ispaše za stoku na
zelenim livadama, mada stada ovaca i dalje pasu travu po planini, jer možda to
kod njih kreće kasnije, je roni kose samo jednom godišnje travu, krajem
avgusta, a nemaju otave nikad...
Iz šume po levoj
strani zašto je istrčala ona smeđa srna i onako divlje nestvarno prešla, a preskočila
kao u nikad bržem letu, skroz ovu jednu ogromnu livadu, u trku, i svu onu čistinu...
I nije imala kuda, te
je utekla na desnu stranu...
A ja sam sedela na
klupi okrenuta ravno ka njoj, i posmatrala taj živi film, jer sve mi se
namestilo kao na platnu, da baš tu zasednem i ispijem svu vodu...
Onda se vratim u avliju
i počnem da uživam u suton pod trešnjom i obiđem moju “Hirošimu” i još nešto
malo zalijem napolju i unutra suncokrete. I jedva čekam sutra u koje ću opet imati
pune ruke posla...
Pored lepote šeboja,
treba dok lepota traje, ovekovečiti i lepotu koja se upravo rascvetava, a to je
lepota đurđevka...
U “Hirošimi” primetim
da je od juče salata “nenormalno” mnogo izrasla i kao da se sve dupliralo, sve
brzo raste u mojim očima…
Suncokreta sve više i
više ima izniklih, a iznikla je i druga tura na policama…
Raštan sve više raste,
liske krupnjaju, i dobro raste, a samo
mi je žao što imam tako mali broj uspelih sadnica…
Da sam danas odustala
poneta jučerašnjom malaksalošću i neraspoloženjem (ne znam kako neko dosadno i tromo
blejanje da nazovem!), onda ne bih danas ovekovečila još mnoge događaje svoje,
a trenutka neponovljivoga…
Ali, na svu veliku
sreću nisam odustala da se pomerim i pokrenem čak i praznično danas, jer sam uprla
snage, još jutros da izbrišem sve ono što me je juče ili prekuče, možda nakuče,
a u nečemu zaprečilo, zakočilo, itd...
Nateram sebe da i
danas se nauživam lepote vetra, sunca, prirode i prirodne lepote, tišine, šume,
čistine, bistrine, i opet sunca i vazduha. Jer te snage treba će mi tek od
sutra i tako do u narednih 7 dana…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар