15 APRIL 2024…

 

 

Još juče dobro sam znala kako ću započeti svoj današnji prekrasan dan, i šta sve imam na umu, sebi i majci, mojoj sapatnici u svim ovim baštovanskim radovima, da ti pamet stane do svelepote, ali sam taktički namerno prećutala, dok se dogođaji naši mali ne dogode, jer uvek može da se čovek nekako preko noći predomisli, te da promeni svoj još više mali plan, a da ne zna zašto…

Dakle, još za života, želimo malo sebi više priuštiti prirode, sunca, ptica, vetra, vazduha, oduška, te nismo morale ići daleko da same sebi pojasnimo neke personalne stvari, činjenice, nađemo utehe među mrtvima, a dovoljno je tu na granične zone našeg atara, ili na krajnje tačke naših lepih brdovitih i šumovitih sela…

I  tako nas dve smišljeno, upadnemo u nečije preče poslove, u važnosti, te iskoristimo samo prevoz, da sebi poostvarimo još neke želje, mali izlet, jer svi naši baštovanski radovi jesu mogli da pričekaju naš povratak kući…

I do smiraja dana, čak i danas u radni i radnički osunčani ponedeljak, a danas, trebalo je malo nekuda pobeći, izjadati se bar onom drveću i korenju, mrtvima, a pobeći iz paklenog dana, od nenormalne toplote, od asfalta, i nekih potmulih udara...

Vredelo je ustati samo jedan sat i koji minut više, a ranije nego što je inače moj ustaljeni i tačno kao sat navijeni bioritam, a već nekoliko godina unazad…

Jedino je jutros izostalo moje prvo jutarnje čitanje, ali jedn baš ovakav dan, treba čovek i da preskoči svoje knjige, ionako ništa novo još nije počeo čovek od juče, ali je zato čoveku dato da danas iščita neke druge još neispisane životne knjige...

Trebalo je priuštiti sebi za doručak jedan kupovni burek, i to sa sirom za mene, a sa mesom za majku, a onda stići na svoje odredište, pravo naviše stazicom pod jednu samotnu klupu i krošnje jedne breze, i tu pojesti burek, a onda ga slično kao prošle jeseni na Uvcu zajedno podeliti sa jednim psom, koji je odmah dotrčao, a koga sam spazila dole u daljini, a sa kojim sam podelila neke mrvice od bureka, jer pošto ne volim previše sira u bureku, njemu sam dala skoro sav sir iz bureka, a možda je dobio najlepše od mene. Sve u svemu ovaj pas nije bio gladan…

Juče krava, a danas pas na mom putu. Sve u svemu nešto dobro i živo, pozitivno...

Nebo nikad bistrije, plavlje, čistije, prozirnije, sjajnije, jasnije, nikad osunčanije, a tako i drveće nikad eteričnije, nikad prosvetljenije, sve u svemu dobar dan za fotografiju i mnogo mnogo svežine i vetra, brisanog prostora, te na onoj zaravni, te na visini, te u prirodi, te u sred sela, u sred istorijskog vihora, sukoba, borbi radnika, jauka i previranja...

Dobra  3 sata i koji minut više, a trebalo je preispitivati u toj šetnji mnogo štošta, itd...

Uz dosta gušterova videla sam i mnogo podgojenih i ogromnih zelembaća, a u životu nisam videla takve zelembaće skoro pa nalik malim iguanama. Preplaše me kad šušnu, čak više nego šarke guje…

Imam fantastičan podgled ne samo na daleke visove, već i na drumove, već i u nebesa. Ponela sam naravno svoj dvogled i posmatrala naširoko i nadaleko. Dan je bio baš naklonjen tome, jer pucali su u apsolutnoj tišini svi moji vidici...

I kad sa te klupe oslušnem kako jure drumovima automobili, postanem srećna što eto ne delim isti kolovoz još sa svim tim nadrndanim manijacima i ludacima za volanom koji samo podižu prašinu i jure, žure, srljaju, ne gledajući kojom stranom trake Srbi voze…

I vrlo zanimljivo primetim da se ništa još ne desi, kad takve budale čovek sretne na putu. Srećom jedan ludak u povrtaku nije uspeo da me udari, a bio je blizu, pretičući mene upao u makazice, pa mi upao u putanju, a ja hvala bogu samo olako kočim i kad ne treba, a posebno kad osetim da me neko jurcanje tuđe vazda ugrožava…

I nigde nema ni radara, ni brižne kontrole (takve ludake niko živ ne ulovi na drumu), a ni patrole, te zato verovato luduju danas na vrelom početnom danu, a svi za volanima. A put izlokan i provaljen, pun neravnina, loše okrpljenih rupa, da je to bruka kakvim putevima i neravninama treba voziti zapadnom Srbijom, bezbedno (kad vidim ovaj put sve jeste, ali XXI vek još ovde stigao nije i nikad neće), da je to jedan strašan užas. A prosto je čudo da mi u zabiti ne možemo nikad da imamo dobre puteve, već samo one puteve na kojima je najlakše poguniti zbog neke budale...

I tako nađoh se opet jutros na osunčanoj Kadinjači, na poprištu svih poprišta, a po treći put u svom životu, te prošetah po dva puta, tamo i ovamo, od početak do kraja svih spomenika. I tako napravim brzo 6 hiljada koraka, i malo preko toga, te ispunih svoj mali cilj…

I divih se epohama ipak boljim od ove nikad posrnulije, i gadnije, ogavnije, i divih se jednoj i svakoj oronulosti i propasti, porazu, izdaji, žrtvi, i propadanju, pa čak i propagandi. I divih se suncu i belom kamenu i svemu što su nebrigom propustili da sačuvaju i osudiše da bude zapušteno, okrnjeno i napuknuto i okrnjeno i polomljeno (vidim i rastinje u jednom ćošku zapaljeno vatrom, slučajno ili namerno - ne znam)…

Ali, u dobroj većini još sve nekako dela, i divim se svakom kamenu granitu, i pticama, jedinim glasnicima sunca danas, posebno onoj jednoj najhrabrijoj, a neućutnoj i najmanjoj koja je na vrhu one jedne kamene gromade, jedne isklesane kamene glave, gromade, kao tačka višnja, a najsićušnija u Vasioni stajala kao na počasnoj straži svih straža, crvrkutom ispaljujući neubistvene rafale svoje poeme, i nepomično crvkutala svoju poemu istine...

I  zato volim da idem samo među cveće i drveće, među korenje, i žile, u dubine, u dubine, u dubine, a među biljne aleje i posmrtne i cvetne kojih nažalost još nema, ali ima nezasađene zemlje, jer sa mrtvima je nekako lepše i tiše nego sa bučnima, a živima, nego sa drčnima...

Ni u čemu nisam dakle poremetila svoj bioritam, jer nakon doručak u blizini postoji divna kafana, još divnija kafa sa čokoladicom i ratlukom, a ta velika šolja samo 100 dinara, kafana “Tri bora”…

A bilo je ludo i rizično sići peške do kafane, ali se moralo ko nekada sve preći peške, a po prvu jutranju dozu kafe stići, jer ne zna s eko kojom stranom danas tu vozi, a obično tako seku i pravine i krivine, da voze kao u Engleskoj isključivo levom stranom. I onda je pešak svaki zatečen pitanjem: kojom onda stranom treba da ide, a da bi mu vozilo dolazilo u lice ili u susret, a nikako ne iza leđa. Ja u životu svoma, a na drumu nikakvom, danas nisam videla luđe i sumanutije vozače...

Pre nego posetimo muzej (jedna osoba plaća ulaznicu 250 dinara, i tako ode 500 dinara za dve ulaznice danas, a popusta nema ni za penzionera, ni za nezaposleno lice), u suvenirnici kupim 8 knjiga za bagatelu i potrošim na sve te knjige, svih 8, baš smešno samo 315 dinara, jer neka je knjiga 25 dinara, a neka 50, a neka 60, a retko koja 100 dinara. Ima i skupljih stvari, ali u to ja ne diram. To je moja “meka” da nakupujem “stare” knjige, po baš niskoj ceni, a stare recimo po dve decenije i više...

No, meni ne smeta, jer knjige ne zastarevaju, sve te knjige jedom objavljene ne izlaze svojim temama ili pričama iz mode, pošto nikad ni mnogi zločini ne zastarevaju, a knjige samo još dobijaju na tom visokom stažu i vrednosti. I nađem i omiljene poezije, uvek...

Užina na Kadinjači, onaj poneti tart sa jabukama, a povratak kući taman ispred ručka...

A posle ručka, kad malo olabavi sva ona vrućina, nastavilo se raditi i sve što trebalo jeste postići, dva pala marsovca ili dve tek na zemlju sletele marsovke, u ono malo vremena postigle, i njihov dan više nego efikasan, čak i kad parkovima lutaju i broje korake…

Moje tegle za ožiljavanje sve su punije nečim, a uvek nešto nađem, uberem i donesem, ili dobijem, a juče sam donela još neke grančice dekorativne šljive te da vidm kako ću proći sa oživljavanjem. Sa nekih tužnim mesta i tragičnih ne uberem ništa, ne donosim kući ništa da zasadim, baš ništa, osim nekih misli ili slika ili pitanja, možda stihova, pričanja…

Onda opazim od 4 preostale moje grančice ruzmarina ožilila su se jedva 2 i presadim ih u istu kamenu lekovitu zonu uz ona 4 već zasađena, od kojih jedno dva su mi baš sumnjiva i malo žutnula, jer možda se nis uprimila, ali sam ih ostavila (ja ne bacam ništa, čak ni ono što umre), možda nekim čudom prežive i prime se za to tlo. Ostale su u tegli na prozoru još samo dve grančice ruzmarina…

Prvo napolju dodam u slobodni prostor još dve čašice salate, a onda preko 10-ak čašica zasadim salate unutar “Hirošime”...

U “Hirošimi” pošišam svu žaru i oslobodim paprike ljutačice u koprivištu, isečem koprivu te u narednim danima sušim žaru na astalu, u hladu, za čaj, a onu prvu turu ili punu teglicu osušene koprive sam već ispila u slast. Čajopija kao ja popije čaja više nego vode...

Žbunić majčine dušice u “Hirošimi” pustio prve predivne bele cvetiće, a to je moralo već da se fotografijom ovekoveči...

Onda sam ispikovala svoju uspelu setvu ljutačica papričica onih malih što rastu prvo ljubičatse, a posle zelene, a i plodovi su im prvo ljubičasti, a posle pocrvene. ispikovala sam ih u 6 najvećih saksija, i tako manje čašica i žardinjera u “Hirošimi”. Polagano se oslobađam svega viška, jer sve dolazi na svoje pravo mesto…

Papričice somborke i čili za sada mi govore da od njih možda bude jedva nešto ili skoro ništa, poraz, totalni, jer jesu dobijene te 2 kesice na poklon, ali džaba mi golemi trud, ako je jalovo sve ponovo i opet i opet…

Sa polise gornje sam na donju policu spustila čašice sa suncokretima, ne svim, samo nekim, te oslobodila gornju policu za saksije sa papričicama i opet sam malo tumbala po “Hirošimi”, malo neke stvari pomerala ka još boljem i lepšem, savršenijem...

Pošto je sve bilo sparušeno danas u čašicama, a zbog jučerašnjeg najtoplijeg dana, onda sam sve čašice opet zalila, ali smo crevom zalile i sve drugo, ino, ostalo...

Napolju je mnogo tikvica izniklo, pa i bundeve neke, te sam uklonila  mnogo kesica i pobodenih drvenih štapića...

Napolju treba baš mnogo, mnogo pljuska kiše, iako miriše na kiše, ali kiše kao da nešto oklevaju, a treba kiše, no dodole više ne umeju da ih dozovu...

Moj ispikovani čeri dobro uspeva i obećava, jer baš raste…

No, u “Hirošimi” mama nađe jednu prvu papriku šilju u liniji presečenu. I pobode tu papriku u zemlju, jer se ponada da će pustiti žilu. Ja joj rekoh da je paprici toj kraj, da je baci na kompost, i da se ne treba zanositi, nadati, jer zasadićemo samo drugu paprika sa korenom ako želimo, a i ne moramo, a možemo tu zasaditi nešto drugo naše. Kad se odseče nečemu koren to ne može više da nastavi da živi, jer nema trika koji tu pomaže…

 Tu šilju nešto nam je noćas preseklo do korena, a možda gospodin  rovak, a možda nešto nama nepoznato treće, ali bože moj samo 50 dinara naše štete i jedna uništena paprika koja može da se zameni i ponovo doda, neka druga, možda opstane, što i nije neki peh danas…

Isto tako našla je i samo jedan kupus presečen u toj liniji, ali njega smo odmah zamenile i ponovo posadile novi kupus iz naše rasade…

Ostale su još 2 gajbicee nezasađene salate, ali uskoro čim počupamo sav naš grašak koji se dakle bliži kraju, biće novih setvenih poboljšanja i rasterećenja načisto u “Hirošimi”...

Napolju posadim 3 struka šumske borovnice...

I posadim uz letnju jabuku petrovaču sa obe strana dve divlje jabuke, a koja se od njih primi, leva ili desna, čak i obe, biće na proleće 2025 okalemljene, jer jednom će ta velika i starija jabuka da se istroši i poseče, zauvek nestane, te ovako produžićemo joj možda vrtsu, ako dobijemo dve mlade jabuke na proleće 2025, ako obe ili bar jedna bolja uspe od iste sorte da produži svoje trajanje. A možda neće ni jedna…

Onda smo u jednoj liniji načisto počupael grašak i očistile u drugoj berbi, malo više, a preko 400 g i ostavile još oko 420 g i sada ukupno u dva sitna mala branja imamo ukupno 840 g ovogodišnjeg graška, a samo smo začeprkale ili načele, a dakle ove 2024 godine imamo najbolji unos i prinos u grašku...

Pilići su dobro, jer samo jednom dođem da ih vidim i da im u vodu čistu dodam dva praška, vitamine i ono drugo zaštitno čudo beli i žuti prašak po pola kašičice u 2 litra vode. Prave su pufnice i pune su im gušice. I tako se divno poređaju u krug svoj i kljucaju svoja mala pileća posla. A neki otreče da se napiju tek promenjene sveže vode, i samo se jedno izdvoji iz žutog jata, jedno samo koje nije ni žedno, a ni gladno, ali voli biti jako samo...

Možda nekad iz ove prvo jutarnje priče jednom nastane i putopis, možda, a možda i ne, jer neke priče su davno ispričane, neki putopisi samo drugačije ponovljeni, a bolovi obnovljeni…

Itd…