Umrla jedna koka
nosilja, te ih je od danas ostalo samo osam i deveti petao...
Majka bila pre mene u
živinraniku, te im nabacala sveže načupane trave i sve bile zdrave i žive, a
kad sam ja pošla da spremimo boks za piliće koji sutra dolaze, onda ja moradoh
da vidim tu mrtvu izvaljenu koku, a majka u šoku, neverici...
Posle sam sve
izračunala, otvorila svoje sveske od pre 2 godine dana, od trenutka osnivanja
živinarnika, a moje sveske kažu, ne lažu, da smo 65 koka ukupno kupili, a što
pilića malih, a što drugačije, odraslije, i svelo se na 9 grla samo...
Koja propast, a živa
propast...
Danas sam možda opet
“dembelisala”, mada i nisam, jer sam sebi sporadično, a ipak malo, slatko,
napravila malo poslića, dakle samo malo sadnje čak i danas...
Kako je dan grozno i
tmurno, mračno počeo, a nekako užasno, i grozno, govoreći da se vreme zaista
menja, ali postepeno, pod potmulim frontom i pritiskom, kad se nebo lepo više ne
vidi, a bilo je sivo i tmurno i posve neinspirativno, sve dok ipak nije
ogrejalo to današnje sunce…
A kad se desilo to
sunce, onda je počela i današnja sva naša aktivnot. Kad je tmurno odbijam da
išta na svetu radim, posebno kad nema toplote i svetlosti sunca…
Nisam ni otkrila sve
do danas, kako su mi brzo kadifice izgruvale u dnu “Hirošime” (one što samo
pobacala po površini komposta i nisam ih ničim prekrila, a jedine usple) i već spremne
za rasadu…
I tako sam prve pune
vanglice svojif kadifica danas zasadila u “Hirošimi”, ali i napolju u avlijici...
U plavu paletu prvo
dodam malo kadifica, neka uz nevene i plave makove ima svega raznovrsnog, a
cvetnog...
Dok ja sadim kadifice
po “Hirošimi”,mama prebira grašak i tako nabra danas prvo kolo, a kad smo pod trešnjom
očistile zajedno prvi naš grašak dobile smo prvih 400 g ili već jednu punu kesu…
Grašak nikad bolji i mi
jedva čekamo da sve mahune budu prepune i da očistimo i te parcele, te da
zasejemo nečim novim, nadamo se još mnogo toga iz naše rasade...
U “Hirošimi” uz neven
oko paradajza dodala sam danas kadifice…
A kadifice sam dodala
samo oko ona 3 kupovna krastavca takođe…
Nešto kadifica dodala
sam i kod ljutačica papričica u moje koprivište. A na listu baš te koprive
nađem budnog stražara pauka koji lisnim vaškicama neće dozvoliti da ih bude,
iako sam ja neprimetno rukom sa jednog lista obrisala male dve vaškice...
I paprike su stvorile
male sitne pupoljčiće u vrhu tako da će i one da se rascvetaju u svoj dobri,
pravi i pogodan čas…
Prkos prkosnik
prkosni nije iznikao, te u malu kamenu kocku najmanju, a okolo tisovog drveta
sreće zasadim malo kadifica i nevena, da i ta zelena zona bude jednom cvetna...
Kakva krsna vest, a
danas već na nekoliko mesta tikvice iznikle prvo primetim da je iznikla patišon,
a onda i čučavica u boksu od crepa, a onda i beogradska u plavom metalnom boksu...
Ali, tek uveče primetim
u svom dnevniku da nisam zapisala datum setve bundeva i tikvica, a bilo je to dakle
5 aprila 2024, a sve je počelo iznicati za 6 dana,a ustvari danas je tek malo počelo to iznicanja,
kojeg će tek mnogo više i vidnije da bude…
Mali setveni boks,
najmanji i najplići, dopunim te u njega posle počupanih nevena zasadim još svojih
čašica salate tako da je on od danas prepun salate, a nešto nevena je ostalo tu
da ucveta...
Nabrala sm drugo kolo
rotkvica i opet za ručak smazala u slast...
Onda sam posmatrala
svoj đurđevak, koji još traje, i svežinu daje, a možda ga nikad više nije bilo
i nikad možda lepši zvončići...
Na liskama nalazim krupne
mrave, piju mu sokove, ali ga možda i od nečega brane...
U plavoj gumi nije
nikala lepa kata, a izgleda da lenjivica neće, te u tu polovinu slobodne zone
gume uz lepog čoveka zasadim sve one čašice iz gajbice, a onog nekog nepoznatog
izniklog cveća čije smo semenke skupile prošle jeseni u jednom parku...
Danas rasteretim još
dve gajbice, jednu napolju sa cvećem, onu ukraj plave paletice, a dugu u “Hirošimi”...
Uspele čašice moje
rasade ehinacee posadila sam u dve zone u manjem kamenu u zoni lekovitih biljaka
pored žalfije i lavande. A u najnovijoj okrugloj kamenoj kocki dodala sam sve
čašice preostale ehinacee, koje su tako male te da vidim hoće li uspeti...
Suncokreti jako dobro
i to 100% gruvaju i svako seme bačeno izniče...
Oslobodim još jedno polje
u “Hirošimi”, svo od komposta, tamo gde je stajala kadica sa zasejanim krastavcima
i tu zasadi majka još kupusa…
A kadicu premestim u jedan slobodni bočni putić
ili stazicu. I opet sam malo tumbala gajbice i pravila neki bolji raspored...
Onda smo našle
jestivi proklijali krompir koji više nije jestiv i njega smo posadile u najveći
narandžasti boks ili u bundevište. Neka
raste i krompir sa bundevama do jeseni...
Pošto su kadifice u
cevi, a u dnu “Hirošime” nike retko dodala sam iz svog rasadnika još malo
kadifica da bude bujnije i gušće, a uskoro i cvetnije...
Onda sam sve napustila i otišla na planinu, da se uz jedno brdo makar 3-4 kilometra zahtevnije i napornije malo napešačim, jer da sam ostala nabedačili bi me tuđi haosi i problemi…
I onda se na jednoj
krivini toliko prestrašim, čula sluha izoštrim, a idući džadom kroz suru šumu,
čujem nešto je jako bučno čeprkalo po šumi, a možda medved, a onda sam
uzlupanog srca počela brzo da hodam uz najveće brdo i da bežim, a znala sam da
svaka zver može da nas stigne ako hoće, ali nije i neće nikad…
Jer neka sila nas
štiti od zveri, i samo da nikad ne sretnem zveri. Dobro što sam utekla, jer bi
mi neke vesti vrlo pokvarile sve i ništa, a uvek višee od bednog života, a ovako
pokvariće mi samo san večeras i veče ovo, ali to je već nešto drugačije...
Jutros sam pročitala
prelepu tanku knjigu priča za decu objavljenu 1973 godine, i već sam izabrala
novu knjigu koju započinjem sutra, a nešto što sam jednom davno čitala, te opet
da ponovo pročitam…
Danima pokušavam da
prepričam onu jednu Grinovu priču, ali mi se neda…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар