11 APRIL 2024…

 

Umrla jedna koka nosilja, te ih je od danas ostalo samo osam i deveti petao...

Majka bila pre mene u živinraniku, te im nabacala sveže načupane trave i sve bile zdrave i žive, a kad sam ja pošla da spremimo boks za piliće koji sutra dolaze, onda ja moradoh da vidim tu mrtvu izvaljenu koku, a majka u šoku, neverici...

Posle sam sve izračunala, otvorila svoje sveske od pre 2 godine dana, od trenutka osnivanja živinarnika, a moje sveske kažu, ne lažu, da smo 65 koka ukupno kupili, a što pilića malih, a što drugačije, odraslije, i svelo se na 9 grla samo...

Koja propast, a živa propast...

Danas sam možda opet “dembelisala”, mada i nisam, jer sam sebi sporadično, a ipak malo, slatko, napravila malo poslića, dakle samo malo sadnje čak i danas...

Kako je dan grozno i tmurno, mračno počeo, a nekako užasno, i grozno, govoreći da se vreme zaista menja, ali postepeno, pod potmulim frontom i pritiskom, kad se nebo lepo više ne vidi, a bilo je sivo i tmurno i posve neinspirativno, sve dok ipak nije ogrejalo to današnje sunce…

A kad se desilo to sunce, onda je počela i današnja sva naša aktivnot. Kad je tmurno odbijam da išta na svetu radim, posebno kad nema toplote i svetlosti sunca…

Nisam ni otkrila sve do danas, kako su mi brzo kadifice izgruvale u dnu “Hirošime” (one što samo pobacala po površini komposta i nisam ih ničim prekrila, a jedine usple) i već spremne za rasadu…

I tako sam prve pune vanglice svojif kadifica danas zasadila u “Hirošimi”, ali i napolju u avlijici...

U plavu paletu prvo dodam malo kadifica, neka uz nevene i plave makove ima svega raznovrsnog, a cvetnog...

Dok ja sadim kadifice po “Hirošimi”,mama prebira grašak i tako nabra danas prvo kolo, a kad smo pod trešnjom očistile zajedno prvi naš grašak dobile smo prvih 400 g ili već jednu punu kesu…

Grašak nikad bolji i mi jedva čekamo da sve mahune budu prepune i da očistimo i te parcele, te da zasejemo nečim novim, nadamo se još mnogo toga iz naše rasade...

U “Hirošimi” uz neven oko paradajza dodala sam danas kadifice…

A kadifice sam dodala samo oko ona 3 kupovna krastavca takođe…

Nešto kadifica dodala sam i kod ljutačica papričica u moje koprivište. A na listu baš te koprive nađem budnog stražara pauka koji lisnim vaškicama neće dozvoliti da ih bude, iako sam ja neprimetno rukom sa jednog lista obrisala male dve vaškice...

I paprike su stvorile male sitne pupoljčiće u vrhu tako da će i one da se rascvetaju u svoj dobri, pravi i pogodan čas…

Prkos prkosnik prkosni nije iznikao, te u malu kamenu kocku najmanju, a okolo tisovog drveta sreće zasadim malo kadifica i nevena, da i ta zelena zona bude jednom cvetna...

Kakva krsna vest, a danas već na nekoliko mesta tikvice iznikle prvo primetim da je iznikla patišon, a onda i čučavica u boksu od crepa, a onda i beogradska u plavom metalnom boksu...

Ali, tek uveče primetim u svom dnevniku da nisam zapisala datum setve bundeva i tikvica, a bilo je to dakle 5 aprila 2024, a sve je počelo iznicati za 6 dana,a  ustvari danas je tek malo počelo to iznicanja, kojeg će tek mnogo više i vidnije da bude…

Mali setveni boks, najmanji i najplići, dopunim te u njega posle počupanih nevena zasadim još svojih čašica salate tako da je on od danas prepun salate, a nešto nevena je ostalo tu da ucveta...

Nabrala sm drugo kolo rotkvica i opet za ručak smazala u slast...

Onda sam posmatrala svoj đurđevak, koji još traje, i svežinu daje, a možda ga nikad više nije bilo i nikad možda lepši zvončići...

Na liskama nalazim krupne mrave, piju mu sokove, ali ga možda i od nečega brane...

U plavoj gumi nije nikala lepa kata, a izgleda da lenjivica neće, te u tu polovinu slobodne zone gume uz lepog čoveka zasadim sve one čašice iz gajbice, a onog nekog nepoznatog izniklog cveća čije smo semenke skupile prošle jeseni u jednom parku...

Danas rasteretim još dve gajbice, jednu napolju sa cvećem, onu ukraj plave paletice, a dugu u “Hirošimi”...

Uspele čašice moje rasade ehinacee posadila sam u dve zone u manjem kamenu u zoni lekovitih biljaka pored žalfije i lavande. A u najnovijoj okrugloj kamenoj kocki dodala sam sve čašice preostale ehinacee, koje su tako male te da vidim hoće li uspeti...

Suncokreti jako dobro i to 100% gruvaju i svako seme bačeno izniče...

Oslobodim još jedno polje u “Hirošimi”, svo od komposta, tamo gde je stajala kadica sa zasejanim krastavcima i tu zasadi majka još kupusa…

A  kadicu premestim u jedan slobodni bočni putić ili stazicu. I opet sam malo tumbala gajbice i pravila neki bolji raspored...

Onda smo našle jestivi proklijali krompir koji više nije jestiv i njega smo posadile u najveći narandžasti boks ili u  bundevište. Neka raste i krompir sa bundevama do jeseni...

Pošto su kadifice u cevi, a u dnu “Hirošime” nike retko dodala sam iz svog rasadnika još malo kadifica da bude bujnije i gušće, a uskoro i cvetnije...

Onda sam sve napustila i otišla na planinu, da se uz jedno brdo makar 3-4 kilometra zahtevnije i napornije malo napešačim, jer da sam ostala nabedačili bi me tuđi haosi i problemi…

I onda se na jednoj krivini toliko prestrašim, čula sluha izoštrim, a idući džadom kroz suru šumu, čujem nešto je jako bučno čeprkalo po šumi, a možda medved, a onda sam uzlupanog srca počela brzo da hodam uz najveće brdo i da bežim, a znala sam da svaka zver može da nas stigne ako hoće, ali nije i neće nikad…

Jer neka sila nas štiti od zveri, i samo da nikad ne sretnem zveri. Dobro što sam utekla, jer bi mi neke vesti vrlo pokvarile sve i ništa, a uvek višee od bednog života, a ovako pokvariće mi samo san večeras i veče ovo, ali to je već nešto drugačije...

Jutros sam pročitala prelepu tanku knjigu priča za decu objavljenu 1973 godine, i već sam izabrala novu knjigu koju započinjem sutra, a nešto što sam jednom davno čitala, te opet da  ponovo pročitam…

Danima pokušavam da prepričam onu jednu Grinovu priču, ali mi se neda…

Itd…