ALEKSANDAR GRIN (1880-1932)…

 

O Aleksandru Stepanoviču Grinu sovjetskom piscu, enciklopedija “Britannica”, kaže ovako:

Rođen 23 avgusta, 1880, u Slobodskoj, Rusija, a umro 8 jula 1932, u Starom Krimu, Krim, Rusija, SSSR (sada Ukrajina, poživeo 51-u godinu). Bio je sovjetski prozni pisac poznat po svojim romantičnim, a kratkim pričama punim avantura i misterija.

On je sin jednog prognanog Poljaka, koji je proveo svoje detinjstvo u bedi i siromaštvu u severnom provincijskom gradu. Napustivši kuću sa 15 godina, otputovao je u Odesu, gde se zaljubio u more, važan element u mnogim njegovim pričama. Radio je na raznim poslovima, a zatim je lutao evropskom Rusijom i Uralom. Početkom 1900-ih pridružio se Socijalističkoj revolucionarnoj partiji i ubrzo potom uhapšen i prognan u Sibir. Po povratku se posvetio pisanju.

Grinove priče su se oslanjale na njegova putovanja i avanture i odražavaju njegovo opsežno čitanje zapadnih pisaca. Njegove pripovetke su među najegzotičnijim od svih ruskih književnosti, fantastična i ćudljiva dela puna misterije i avanture i bez veze sa svakodnevnim životom. Sovjetski kritičari nazvali su svoju imaginarnu romantičnu i idealnu postavku „Grin-Land“. Njegovo pisanje bilo je toliko neobično i neklasifikovano da su ga sovjetski cenzori uglavnom ignorisali; tokom kasnih 1920-ih, međutim, neki kritičari su počeli da dovode u pitanje njegov društveni značaj. Njegov rad je 1950 osuđen kao antisocijalan, buržoaski i dekadentan. Međutim, tokom opuštanja koje je usledilo nakon Staljinove smrti, on je tiho preispitan i njegova dela su ponovo počela da se objavljuju.

Grin je sada u potpunosti prepoznat kao majstor u žanru alegorijske i simboličke priče i romana, i kao tvorac sveta fantazije koji izražava duboki humanizam i moralnu odgovornost. Među njegovim najpoznatijim delima su romani “Blistayushchiy mir” (1923; „Svetli svet“) i “Doroga nikuda” (1930; „Put u nigde“); i pripovetke “Korabli v Lisse” (1918; „Brodovi u Lisu“) i “Serdtse pustyni” (1923; „Srce pustinje“). Njegova priča “Alyye parusa” (1923; “Grimizna jedra”, 1967) bila je osnova za sovjetski balet i film. Godine 1930–31 Grin je počeo da radi na svojim memoarima, koji su nakon njegove smrti ostali nedovršeni (prevod sa engleskog).

Oni koji su ga voleli i čitali, poštovali, prevodili, priređivali, smatrali su ga i zvali “veliki maštar”, a još su mu nadevali i sledeća druga, a razna imena “ruski Džek London”, “ruski Stivenson”, pa čak i “ruski Alan Po”.

Bavio se Grin prevođenjem sa engleskog jezika, a rado je kroz sva svoja pričanja govorio mnogo više o neostvarljivom koje je za njega ipak moguće ostvariti, i još nešto što ga karakteriše kaže ovako: Grin stvarnosti ne veruje i prema njoj se ophodi sa mnogo nepoverenja, a zato od takve stvarnosti često pobegne u imaginarno, a izabrao je da poživi samo putem snova, čak i kad su snovi nedostižni, neuhvatljivi, prezrevši zbog snova sve trice i banalnosti, sve sitnice svakodnevnog pukog istrajavanja.

Njegov  pseudonim bio je Aleksandar Grin, a pravo ime bilo mu je Aleksandar Stepanović Grinevski. Rodio se u činovničkoj obitelji, a od malih nogu pokazao je sklonost ka fantaziranju i maštanju, ka snovima. I mogao je olako da povrati na sve što ima veze sa zdravim razumom, i zato je čitav život išao protiv zdravog razuma, kome je prokosio mnogo. Godine 1932 napisao je svoje zadnje delo pod nazivom ”Autobiografska povest”, gde je ispisivao svoj kratki životni vek.

Izabrao je da bude lutalica, da živi u bedi i nemaštini, ali veoma srećan i ispunjen. Sa 16 godina dobija očev blagoslov i kreće u belii široki svet, u kome radi mnoge poslove. Najpre stiže u crnomorsku luku Odesu švercuje se na brodovima, na kojima počinje da radi kao mornar, a zatim boravi u podrumskim uslovima, mnogo gladuje, i na kraju uspeva da se zaposli na brodu “Platon” u svojini ruskog transportnog društva.

Ribao je brodske palube i tako stigao u Sevastopolj i Batum imnoga druga pristaništa na Crnom moru. Bio je istovarač brodskog tereta. A kada nije imao da plati plovidu, isterali bi ga sa broda na kopno. I na obali se zapošljava pri bolnici, a živi kao puki siromah pri svratištu, au krčmu uđe samo da bi se zgrejao i opet mnogo gladuje. Moljakao je za koru gorkog hleba, a ponekad bi mu se smilovao tek po neki mornar da mu dobaci svoje mrve sa stola.

Opet je rešio da pođe na neki brod, a sada radeći kao mornar i kao brodski kuvar, te tako na stiže u Aleksandriju, ali je opet kažnjen i izbačen sa broda na kopno. više nije imao ni nade, ni vere, a ni snage da se bori protiv društvenih vetrenjača kao Don Kihot. I kreće nazad svojoj kući. Opet  se tamo bavi mnogim rabotama, i to dakle pristojnim poslovima, koje mu pronalazi njegov otac činovnik. I tako je Grin radio i kao pisar, a onda je za mnoge glumce prepisivao uloge, a potom radi i u parnom kupatilu, a onda jako poraženo uviđa gorko sledeće: ”… nema za mene u životu ni mesta ni zanimanja”.

Odlazi od svoje kuće, jer nije želeo da bude isti kao svi drugi, ne bi li negde druge možda pronašao više sreće i tako stiže u Baku, gde obavlja samo najteže fizičke poslove po fabrikama, a istovara i utovara, pa iako vredno i teško radi on opet gladuje, a onda podleže malariji, jer je spavao po gradilištima, napolju. Prodavo je polovne stare stvari, a u jednoj kovačnici duvao u meh, bio ribar i moler, kopao zlato po Uralu, sejao ugalj, gasio naftu, bio drvoseča, splavar, itd.

Nakon svega toga pristupa revolucionarnom pokretu u Sevastopolju, ali su ga uhapsili 1907, te osudili na tamnicu gde je počeo da štrajkuje glađu, a onda su ga osudili na više godina robije. Nakon 2 godine oslobođen je, posle demonstracija. Taj boravak u samici i zatvoru opisuje kao početak kada čovek počinje da ludi od teskobe.

Nakon toga obreo se u Petrogradu i opet bio uhapšen i osuđen na 4 godine izgnanstva u grad Turinsk, odakle je pobegao sa lažnim pasošem, a u bekstvu mu pomaže otac. Nastavio je da živi u Petrogradu, ali je opet uhapšen i prognan u Arhangelsku guberniju.

Nakon toga on pristupa Crvenoj armiji, ali tada se razboleo od tifusa, gde je zahvaljujući Maksimu Gorkom dobio sobu u Domu umetnosti. Godine 1924 prelazi na Krim, a zatim i na Stari Krim, gde živi teško, bedno, siromašno, oskudno, i nije pripadnik ni jedne književne grupe, iako je još za života objavljivan. Onda su ga proglasili nepodobnim, te zabranili sva njegova dela, čak na 14 godina, a onda ponovo počinju da ga štampaju od 1956, kao visokotiražnog pisca prevođenog i na druge jezike, a kroz 10 godina (1965) objavljena su njegova sabrana dela u 6 knjiga na 3 hiljade stranica, i to najviše priče,  a objavljena su i 4 romana: ”Blistavi svet”, ”Zlatni lanac”, ”Ona što trči po talasima”; i “Put nikuda”, i na kraju njegova povest “Crvena jedra”, koju je počeo da piše još 1920 kada mu je bilo najteže, a kada je oboleo od tifusa, kada se smrzavao i gladovao po ulicam Petrograda. Nikada Grin nije imao ružičast i lep život, a pisao je jako divne priče (kad ga neko prvi put počne čitati shvati da je pisao možda najdivnije priče), a priče mahom sa najsrećnijim krajem, a često i sa nekom mukom i patnjom. Iako je pisao mnogo o snovima, o nestvarnom, zapravo pisao je samo o stvarnom i tako stvarno.

Zbirka priča “Pacolovac” izašla je kod nas 1979 i puna je priča koje su po svom poreklu plod Grinove mašte i fantastike. Izbor i prevod ovih priča iz 1979 rad su Milice Nikolić, a objavio ih je beogradski ”Rad” (biblioteka “Reč i misao”).Takođe, i “Pogovor” pripada Milici  Nikolić, zahvaljujući kome se još više saznaje o Grinu i njegovim fantastičnim izabranim pričama. Koja je najbolja Grinova izabrana priča ovde, kazaće nam priređivač da je to priča-bajka “Pacolovac”, po kojoj je snimljen i jedan film u nas pod nazivom “Izbavitelj” iz 1976.

U ovim izabranim pričama stalo je ukupno 7 Grinovih priča, a ja sam uspela da pročitam, od juče, u dva ne baš efikasna jutra (uvek me nešto omete), svega malo, a tek prve  4 priče (“Romelinkova smrt”, “Tamo ili tamo”, “Tajna noći pune mesečine”, “Birkova priča”), 4 kraće, idući sve redom, a od sve 4 pročitane, najviše utiska ostavila je na mene jutros tek pročitana, a zadnja priča pod nazivom “Birkova priča”, koju ću jednom prepričati, kad ugrabim više vremena. Ali, pre piča i čitanja treba saznati ko jeste bio veliki i neponovljivi, a sjajni, a tek namučeni i prezreni, odbačeni Grin, čije su priče nešto najlepše.

Ostaju mi još 3 poduže Grinove priče (“Gnorov život”, “Povratak paklu” i “Pacolovac”) da se iščitaju, ali unapred ne znam da li će još neka poput ove “Birkove priče” moći da pokrene misao moju za prepričavanje.

Itd…