1 APRIL 2024…

 

 

Nekako ispade danas, moj najsrećniji dan dan, jer sam u njemu zasadila jedan mali bor…

I tako se baš japanski dugovečno, a zen, danas sve dobro snalazim i to najdublje moguće u svemu, te imam utisak da nisam više na planeti Zemlji, čak ni ono malo...

Juče sam eto “krivo” mislila da danas nema mnogo posla…

Ali, kad i jedan dan pripreme za sutrašnje jedno opet veliko i radon novo sutra, donese mnogo poslova (moja zen sreća da je tako)…

I mnogo zanimljivosti i još više svelepote, zna se...

Od svega najviše želim da se moj bor primi, i ožili, zapati, ali da nikad i ni zbog čega, i ni zbog koga, na svetu ovom lošem ne pati…

Jer, pre 5 godina činimi se, pokušala sam da zapatim jedan mali bor, ali se nije hteo primiti...

Još jednu želju svoju moram da ispunim i da u svojoj divnoj avliji (koja je samo u prozaičnom sivilu pokatkad i prokleta), zapatim, a bar jednu svetu brezu, još jedno sveto drvo, slovensko, da zasadim još jedno moje drvo omiljeno...

Jer, jednom sam imala, a uvek sam imala, jednu dugačku prekrasnu aleju vitih breza, a mnogo svojih svetih breza u mom dvorištu, ali neko ih je dobro unovčio, i zauvek posekao, a to mesto moje meni za svu večnost opoganio i prokleo…

Od tada ja više ne mogu da zapatim u mojoj avliji, u mojoj pra pra dedovini, brezu. Mora da je neka teška ruka, a ruka nekog baksuza, sve moje jednom posekla, a jeste...

Iako je bilo i vetrovito i oblačno “Hirošima” je u jendom svom toplom času imala onih svojih divnih 34 stepena  u plusu danas…

Jutros i juče se u “Hirošmi” iznenada pojavila mala invazija čudnih crnih krilatih i letećih buba, jako krupnih, bučnih, drčnih. Hvala i drugom budnom plavom oku moje majke koja je tu pojavu registrovala…

Ja sam ih tek danas upoznala. A došle su po prvi put u moju “Hirošimu”…

Možda je to moje novo savezničko jato, koje mi ne uništava baš ništa, rekla bih…

Ali, nešto tu zuji i mora da odradi nešto kosmičko svoje…

Neću ih dirati, jer su čak i ove bube, kao male bude, pametnije i znaju ko ih je poslao i zašto…

Moje je samo da čekam i da  se smeškam u dubinama svoga današnjeg zena...

Behar nestaje, mada ima ga još…

Kruška viljamovka je puna već malih otrebljenih krušaka, a ako je sudeći po svemu ovome, što rođene oči gledaju svaki dan, biće svega, a biće bogme i krušaka...

Otrebile su se i prve majske trešnje i ja verujem da ćemo ih jesti već koncem aprila, a za taj kasni Vaskrs na početku maja svakako...

Pre neki dan marela je jedva imala po neki behar, a danas primetim, moja marela je preuna behara. I samo da bude višanja, marela...

Jer, zalihe ću sve potrošiti, te mi trebaju višnje nove, nove, mnoge. Prošle godine ni jedna višnja nije opstala, sve je propalo, a živela sam od zaliha iz 2022, ili od pre 2 godine…

Iskopala sam malim ručnim ašovčićem 40 rupa, dobila dobre žuljeve po dlanu desne ruke. I svaku sam rupu dobro nađubrila konjskom balegom…

I sve je spremno za veliko sutra za sadnju 40 struka kupljenih paradajza...

Toliko sam tumbala danas po “Hirošimi”, podizala premeštala, jer lepše je biti u mojoj “Hirošimi” nego u teretani, a podižem, prtim i nosim, tumbam, premeštam, tražim savršeni, pa i savršeniji ugao gledanja, a mnogo je korisnije od dizanja tegova...

 Sve sam čašice povadila, sve razmotrila, strategiju odličnu i nikad bolju, možda, a danas unapred za mnogo toga iskrojila. I jedva čekam to sutra, sve te zanimljivosti koje planiram da postignem i dosegnem, pogodim, ostvarim, pa i proreknem, možda i prokunem, samo da nikad više pred huljama i ološem ne pokleknem…

Loša procena moja, ko bi kazao, a htlea sam da sve brzo niče kao što piše, pa ipak nije uvek tako, odskače sve do dosadnih pravila, od suvoparnih kanona, jer treba svemu čekanja i vremena, strpljenja…

Peršu posejan 11 marta, isti dan kad i krastavac, a gle fenomena, tek posle 21 dan je počeo da gruva, a krastavac ga nadmašio, i sutra se čak i sadi (za 3 nedelje čudo od mog eksperimenta)…

I biće ga, biće dakle peršuna, tako da one 2 kupljene kesice čuvam za jesenju setvu (iako im je rok trajanja i važenja samo do kraja avgusta ove godine, a kakav maler, meni treba da sejem u septembru, ali ja ću posejati to što imam, pa ako ne uspe, ponoviću, pošto uvek ima vremena, čak iza uporna ponavljanja, sve do svoga uspeha), tako da neće biti presejavanja peršuna sutra…

Mada ako mi se ne svidi na moje oko, kako peršun ovaj izgruva, izniče, ja sve mogu ponoviti za aprilsku mladinu. Nigde neću zakasniti. Samo polagano da se sita jednom svega naigram, u neki svoj inat...

Ali, zato mirođija jeste podbacila, mada i nje danas ima nešto samo malo više, a sve je kao paučina, izniklo, no i zato ću to sejanje i presejavanje ponoviti sutra…

Rukola koju sam posejala pre 4 dana (a 28 marta) u “Hirošimi” izgruvala na površinu, vidno, a kako obećava da dobro gruva, hoće da prešiša onu prvu spoljašnju setvu od 22 februara, koja tako sporo ide, ali ide…

Dokazano da napolju sve mnogo sporo raste u poređenju sa “Hirošimom”. Sve gruva neverovatno brzo i dobro pod novom kupolom i svetlim svodom moje “Hirošime”...

Sve kadice su iznete, osim jedne, a iz njih je prvo potrošena sva konjska balega i više ništa ne treba ušuškavati, pošto je stigao bez svake šale 1 april  2024, i toplota…

Važno je bilo da se sačuvamo samo od zimogrožljivog i nepredvidljivog marta (mada ja sam verovala i svom martu da će mi biti naklon i dobar, u svemu darežljiv), a od aprila se ne treba ni plašiti, a ni čuvati, itd...

Čašice krastavaca do sutra počivaju na polici, a sutra umesto da ih pikiram ili pikujem, ja ih tako male i jake, bujne i žive, direktno sadim u onaj divni kompost, pun glista. I prokopala sam rupice i napunila ih sve konjskom i kravljom balegom…

Krastavci su uspeli za jako kratko vreme (smem li da kažem za 3 svete i čudesne nedelje!), a posejani su u čašice 11 marta 2024, dakle za 21 dana sve je spremno sutra za sadnju...

Iz čašica su izvirili umreženi beli korenčići (poruka da im dam mnogo mnogo divnog prostora), i sve je stoga spremno za sutrašnje presađivanje u veći i bolji prostor, u njihovo dobro stanište. Manje biljke bolje se primaju i ukorenjuju…

Ako ih pikujem džaba rastežem i svoje i njihovo dragoceno vreme, a  bolje da moje biljke manje preboljevaju, manje pate. Neću da ih mrcvarim, gnjavim, a i sebi skratim svaki dalji zamor. U dva poteza jednostavno sve može da se reši, makar čitav svet kazao da  ne može, čak i po cenu rizika i neuspeha, ali osećam da toga nema ni u malom mozgu Kosmosa...

Onaj jedan krastavac koji je sam izrastao iz mokre balege premešten je u jednu čašicu do sutra...

Tumbala sam gajbice, praznila kadice, premeštala, kalkulisala i sve postavila na donju levu polovinu ili na prostor za uzgoj paprika, te dok čekam da stignu paprike držim tu još uvek gajbice ili svoj mali rasadnik (jednom ću možda napraviti svoj staklenik, a do tada  budući temelji mog staklenika stoje i zaista postoje, čekaju da se moja velika i najveća, i jako skupa zamisao realizuje,iI ja već imam u viziji kako moj budući staklenik mora da izgleda, iako znam da od njega ništa nema, ali hoću nemerno da maštam, da ću da ga napravim baštu kadtad, malo više da ličim svim lažovima ovoga sveta, koji samo pričaju, a ništa živo ne rade)...

Pauk je nahvatao upravo tih novih upalih buba i zato njemu najviše verujem i prepuštam da se on obračuna sa svim mojim uljezima, pa i saveznicima, a ja volim kad svrati po koja buba, jer moj pauk stražar ima šta fino da ruča...

Posmatrala sam kako ga lomi, kako ga gnječi, kako ga nadmudruje, kako ga ljušti sloj po sloj, list po list. Vodim računa da niko ne pomete i obriše metlicom pučinu (paučina je svetinja u ”Hiošimi”), jer najviše od svega ja volim kad u “Hirošimi” živi paučina i paukovi moji stražari najbudniji i najbolji. Daću im sve bube ovoga prostora i sve vaškice da pojedu za večeru, samo ne smeju da diraju moje pčele i leptire…

Prvi je procvetao beli jorgovan, a za njim će i ljubičasti ili boje lila, ali pošto je moja spoljašnja baštica sva puna i zasejana (ne sme da se čepa i gazi) ja neću moći da jorgovanu priđem bliže niti da naberem buket i zato ću mu se diviti sa stazice…

Makovi plavi u plavoj drvenoj paleti dobro gruvaju, još jedan eksperiment uspeo...

Ako dobro pogledam moja uspešnost ove godine nikad bolja, a tek počinjem i tako osećam do konca šeste setvene sezone…

Onda je napravljeno i razblaženo sa kišnicom ukupno150 litara organskog tečnog đubriva za sutrašnje veliko zalivanje, i već sasuta 3 balona ili 15 litara đubriva od koprive, gavezi, smokvinog lišća, itd. (kakva mudrost napraviti ga obavezno u jesen! Kopriva tek bojažljvio kreće u proleće)…

Zatim je 8 metara linije uz putić su prokopana mesta za sutrašnju sadnju krastavaca i dobro nađubreno balegom...

U plastično burence (moj rasadnik suncokreta) posejala sam još suncokreta. Ne mogu iščekati da krenu da izniču. Imam dve pune kutije semena (nikad više!), a za sada ni jednu biljku nisam podgajila. I počinjem da se blago “nerviram”, jer nemam trenutno prostora za više od ova dva pokušaja, ali kao i uvek za moje suncokrete ima da smislim čak i nemoguće…

Pripremila sam jednu kadicu (rasadnik krastavaca) i u nju ću sutra da zasejem dve nove kesice krastavac (Eva i delikates), da podižem još svog rasada, da traju što duže do jeseni ako može, a može...

Počela sam da učim kako se zovu moje neke zasađene biljke i tako ono divno crveno lišće kome se svi dive, a zove se fotonija ili red robin, a raste u najvećoj kamenoj kocki, a tu u blizini njega raste i božikovina ili božićno drvce...

Na terasi raste aukuba, cveće koje isključivo voli samo senku,  a ja sam ga zbog svoje neukosti i neznanja do prošle godine pržila na suncu i posmatrala kako mu se listovi u crno ugljenišu...

Lale su divne, i predivne, isto kao i šeboji. Iz jedne lukovice imam čak dve, a iz jedne čak 3 iznikle lale. Baš su darežljive...

Dve pune gajbice mojih šeboja, moje podignute rasade, posadila sam u dve setvene zone, a nekoliko čašica u cvetnoj zoni spoljašnjeg vrta, a ostalo u ružičnjaku, pored ograde, okolo male jelkice, u kamenoj cvetnoj dužnici. I toj lepoti današnjeg zasada i prvog cvetanja divićemo se tek idućeg proleća 2025...

Salata se priprema, raste (sve su mi setve uspele, počev od druge itd., a samo prva nije), te uskoro biće i prvi zasadi naše rasade salate...

Itd…