17 APRIL 2024…

 

 

Jeste hladno je danas, 17 aprila 2024, a kako nas je juče grejalo sunce, a tek prekuče…

I pre nego ja što siđem jutros napolje, mama će očitati u “Hirošimi” svega ili samo 6 stepeni u plusu. Ali, bože moj, ovo nije polovina decembra, da bi život stao, niti je zima čak to što i kišnici ima po nekoliko zimskih pahulja. Mene sneg ne čudi, ni u apirlu, čak ni u vrelom julu, ako se nekad i to dogodi. Mene više ništa ne može da na ovoj Zemlji planeti začudi. Sve je to po ko zna koliko puta već viđeno, ako ne našim očima, onda očima miliona i biliona ljudi pre nas, itd…

I danas se dakle treba micati, malo pomicati, malo stremiti, ali ne strepiti, jer čemu, rasipati energiju, te malo težiti i na kraju krajeva malo rukave opet zavrnuti i bar nešto uraditi, po kiši i zimi posaditi...

U “Hirošimi” mnoštvo naših prelepih kadifica, podgajenih u čistom kompostu, a stiglo je već sve na rasađivanje, neke su zapupile i samo što nisu ucvetale. A pošto je danas oblačno, a kiša svu noć dobronatopila zemljište, ja sam tu pogodnost i mekoću, najidealnije uslove za nikad lakšu sadnju iskoristila da bez ikakvog kopanja, a pomoću sadača zasadim po dvorištu apsolutno svuda naše kadifice, ka dih imam iz prve i jedine uspele setve (a svi drugi pokušaji su podbacili)...

Naberem jutros posle prve užine oko 11 sati nekoliko poslužavnika svojih kadifica i zasadim svuda da ima tokom ovog leta 2024 i jeseni kadifica, jer tamo gde ima cveća, biće i pčela (jedva čekam da ugledam napolju prvu pčelu, jer biće to najdivniji znak da je napolju meka i da je konačno toplo)...

Kada sam došla da sve ovo poradim i uradim, trebao mi je šal oko vrata, jer mi je bilo hladno i trebala mi je kapa, jer za moj ukus meni jako hladno unutar ”Hirošime”, iako je toplije nego napolju, a čak malo prkeo 10 (tačnije 10,2) stepeni u plusu, a onda se polagano sve ispelo na 11,6…

Danas je vlga 64 %, a po onim vrućinama bilo je svega 10%. Juče je bilo 39, a danas 11,6 u isto vreme, što znači srozalo se sve za 27,4 stepeni!...

Ostalo je još malo kadifica u dnu “Hirošime” da rastu, ali i sutra ili pak neki drugi dan, sve dok bude ovako dobro oblačno, kišovito i natopljeno, nešto ću još rasaditi i zasaditi, da se bolje primi i manje odboluje...

Evo gde smo mama i ja, sve zasadila danas naše kadifice:

Plavu paletu i “Hirošimu” deli jedan mali uzani zemljišni prostor, te sam u tu liniju zasadila liniju kadifica, a po kraćim stranama dodaću uskoro suncokrete, jer stiglu su za sadnju, ali čekam da protutnje aprilske uobičajene hladnoće, i čekam da iskoristim tu pogodnost natopljenog tla...

Od kiše se povilo neko naše cveće, a posebno moj šeboj, a sva ta klonula lepota danas sva u kapima kiše, otežala, te se od težine vode povila...

Pošto ne znam tačno, nema naznaka, da li će iznići one kadifice koje sam zasejala u velikom kamenom krugu, skoro napravljenom, ja pored onog kruga nevena, zasadim i jedan krug kadifica, pa ako i sve ono iznikne, neće smetati, ta biće samo još bujnije i cvetnije...

Onda posetim moju mušmulicu, voćkicu staru svega godinu dana, i zadivim se lepoti tog jednog predivnog mušmulinog cveta, iz koga će nastati jedan plod...

Onda zađem pored svih mladih kalemčića i voćkica i gde god ima vidne ogoljene zemlje, gde nije obuzela trava, ja zasadim u krug kadifica, i sve pošumim cvećem…

Ovo je dakle idealno vreme da se sve primi bez poboljevanja i bez našeg dodatnog obilaženja i zalivanja, te ovu pogodnost same mudre prirode, kad je već tako sve uredila, treba iskoristiti…

Danas sam zamazala prste i ruke kompostom i blatom, čak i ilovačom, a bila sam puna blata, čak i pod srezanim noktima, sam ga nosila, onda prste brisala o rosnu i kišnu travu, tako umazana, jer kad sadim biljčice to ne može da se smrska rukavicama...

Iako se čovek baš radovao da će danima biti kišnice, te da ima kiše, ali ta kiša od sinoć kod nas bila je dakle jako slaba, tanka, jer nam je jutros dala jedva 500 litara kišnice, a druga kačica takođe od 500 litara ostala je dakle prazna, samo je pozadnilo njeno dno dna…

Nema pljuska, nema jačine kiše, i nema većeg priliva i sliva u moje dve kačice, ali sada je sve dobro napolju natopljeno, pa i unutra pre kiše, tako da će se čovek odmoriti od kantica i creva, od zalivanja, jer smo pod frontom dosta velike vlage, vlage, vlage – magle, magle, magle...

Pilićima je zbog ove hladnoće uključena sijalica, a tzv. električna kvočka...

Imala sam ideju da danas oberem spanać (imam još jedno dosta dobro kolo), ali to može i neki drugi dan, jer danas nisam htela da preteram, želela sam da se odmaram...

I jesama se baš odmorila, jako, a čak sam posle ručka i popijene kafe otkinula jednu dobru satnicu ili partiju, a posle jedne pročitane drame u dva čina (tj. knjige), koju sam počela jutros, i dobro sam se odmorila i naspavala konačno, jer ja nikad nemam taj običaj, a ni vremena da se izležavam, pošto uvek smislim čime mogu da se bavim i ispunim. A sinoć od umora, tako sam dobro zaspala, da se do jutra nisam ni okretala, a ni pomerala, a ni ustajala, sve do 7 sati i 30 minuta, kada inače nastaje moj dan, svaki dan, i traje obično do 2 sata iza ponoći…

Danas ne bih imala snage, da uradim ni deseti deo svega onoga od juče...

Imam za sutra nove planove, radove, ali samo ako mi kao danas ne bude baš hladno po glavi i ušima, vratu, ili ću tek prekosutra ili tek jedan prvi topliji dan još malo poslića da napravim u “Hirošimi”, nešto da poberem, nešto da žrtvujem i uništim, recimo spanaća (on se proredio i završava uskoro sigurno, a ja sam sakupila dosta dobre svoje zalihe, tako da mi nije nužno da ga razvlačim, a imam bolji kupus već spreman za sadnju), da bi tu na tih dugih 5 metara dužine zasadila rani kupus...

Danas smo morali da opet naložimo vatru i pokrenemo grejanje, a sve je bilo očišćeno i poklopljeno kao da se više nećemo grejati, bar ne do jeseni i prve zime 2024...

No, mesta čuđenju nema, čak ni dan danas, jer da se vratim unazad, a samo nekoliko godina, barem 6, unazad, a onoliko koliko postoji “Hirošima”, te da vidim kako smo sve prolazili vremenski, a zar nismo skoro isto ovako, a vazda slično…

Dakle, moje dnevničke zabeleške, o onome unazad svedoče ovako:

Prošle godine 2023, a na dašnji dan pišem da je bilo dosadno, hladno, mračno, kišno, sivo, tamno, itd. I dalje kažem da sam znala bar 6-7 dana unapred da će biti baš ovako grozno i cinično. Jadno. Bedno…

Godine 2021, dakle pre 3 godine, u “Hirošimi” je slično kao i danas, samo 12 stepeni. Te godine krompir je nikao za 20 dana ili samo za 3 nedelje, ali te 2021 godine imali smo ekstremne mrazove i kasniju setve od 8-15 dana u zaostatku, a opet nam te godine sve mnogo brže niče. I luk je te godine nikao pre nego lani (2020). Znala sam pre 3 godine da to nešto mora da znači, i tako zapisujem, pitajući se - kako je moguće u hladnoći da sve niče brže, i da li su bolja semena ili je po sredi neko čudo…

Krompir nam je tada nikao za mesec dana, a noću smo ga pokrivali da ne bi pocrneo od mraza. Tada sam se borila neuko i glupo, a protiv vaškica te sam mešala vodu, sodu bikarbonu i ulje od suncokreta da zaustavim vaškice na spanaću, dok nisam otrkila bolji metod čaj od bosiljka i koprivu, te da nema borbe protiv vaškica mojih saveznica, te da se vaškice lepo operu i otresu nakon branja u vodi...

Blitva i spanać se beru, a lisne vaši detektovane su u zametku tada na spanaću, a svo voće bilo je u beharu, posebno naše trešnje, a ove 2024 trešnje se zelene i čekamo da sazre…

Takođe, godine 2020 sve beše u cvetu i beharu, ali lepo i sunčano…

Godine 2019 dan beše sunčan i predug i predosadan, ali jako plodonosan, (pišem tada ja),  pa ipak jako jako uposlen, vredan i radan do iscrpljenosti veka, a ja u dokonosti zavrćem lišće i posmatram kako umiru ili kako se kote vaške. I ko zna šta mogu još novo iskonstruisati. I ja kad ustanem ništa ne znam i posle mi se sve samo dokaže i pokaže!!! za brzih 24 sata, a možda i pre!!!. Pošto i hroskop reče da se ovih dana nešto pomera i menja tako i ja bez tog saznanja, ali kao po intuiciji izpremeštah kontejnere posejane semenčicama raznim od kojih neke očekujem da grunu uskoro. Eh, možda je lepše pomeriti pisanje o Bodleru za uveče, kad sve pozavršavam tamo posle večere i kad sve zamre i utihne. Mrak se u mraku najbolje zasvetli kažem sebi ja. A nakupi se podosta preko dana, pa je lepo da se rasteretim poezijom Bodlera... 

A izjutra bih mogla malo više da učim, čitam i beležim i tako stvorim opet veliku prednost. A onda se posle samo bavim daktilografijom uveče. Eh, tako ću!!! Ovaj svoj ključ uspeha već sam primenila kod Rastkove poezije i očas posla sam stukla sve pesme, a mučila sam se s početka. I da, mislila sam da sve bacim, ali ja nikada knjigu ne odbacim!!! I posle opet daleko dobacim!!! U “Hirošimi” bilo je tada 18 stepeni, a tokom dana 35, i sve je ubeharalao, dakle vedro, sunčano...

Itd…