19 APRIL 2024…

 

 

Prvo jutarnje branje, ili obaranje bukovača…

I dakle, taj prvi ukazani, a vidno porasli buket izneo je jutros 525 g da budem baš tačnija, što je pokazala i naša stona vagica...

Ali, ja nisam imala čast da uberm jutros prva bukovače, desilo se čudo neko...

Mama se uplašila da ja nepomislim da je ona sve dirala, pa me omdah zvala da mi priča kako je džačić jutros našla oboren na podu…

Samo što sam dakle pročitala jutros još jedun knjigu, i krenula u avliju, majka me uplašeno zove i kaže mi da se džak sa police sam oborio i da su otpale same bukovače...

Jeste, trebala sam juče ili pak sinoć da ih skinem (ali juče sami mala turbo tempo), jer su baš bile teške, preteške, ali ja sam ih namerno ostavila verujući da će porasti još malo više, no same su nam rekle kada im je dosta svakog porasta i rasta…

Dakle ubrala sam prve bukovače ravno za 4 nedelje, od kupovine i stizanja džačića…

Nakon užine, ali i malo pre prve užine, poradila sam opet dosta za jedno divno i toplo danas, iako je jutros, a kaže mi majka napolju bilo mraza, u “Hirošimi” tek hladna 4 ranojutarnja stepena u plusu, a danas je u “Hirošimi” bilo 3 puta toplije nego pre 2 dana, a malo preko 30 stepeni, ja sam uslikala kad se bližilo toj vrednosti...

Prvo sam iz velike kadice (tekneta za malter) ispikovala sve preostale krastavce u čašice, da ojačaju, jer u onoj zasađenoj liniji neki krastavci su mi kao sprženi i omlitaveli, pa mi trebaju ovi preostali moji krastavci, ali tek kad ojačaju, da imam čime da zamenim sve ono što možda ne uspe ili klone, jer od viška me neće nikad zaboleti moja glava…

Svemu ću naći njegovo mesto, jer kod mene sve ima mesto, makar moralo da se prenatrpa i zgusne...

Nema šta više da se čeka, te oslobodim u krastavištu, a onu najlepšu prvu čuvanu liniju i u nju zasadim svoju rasadu čeri paradajza samo iz žardinjere, a pošto čerija imam previše, a kkao je jako mali, bolje će se primiti, ja u svaku kućicu koju smo pre toga balegom dobro nađubrile zasadim po jedan par, dakle po dva mala čerija zajedno da budu jači, a na 20 kućica po 2 to je dakle da sam načupala samo 40 struka čerija iz svoje žardinjere, tako da imam još čerija koji će rasti, stasavati...

Danas izbacujem još gajbica i kadica iz “Hirošime”, moj mali rasadnik se smanjuje, vreme je da sve bude zasađeno na svom dobrom mestu…

I tako napolju će od danas rasti one dve gajbice, a moji prvo zasejani suncokreti iz čašica, jer su taman spremni, a u “Hirošimi” ostalo je još samo 6 kontejnera suncokreta...

Nezasejanih suncokreta u semenkama imam još dve pune velike konzerve, ali to ljubomrono čuvam, jer nikad ne znam šta će mi doneti ova 2024 godina do konca sezone i da li ću imati onako gorostasne suncokrete i ove šeste sezone…

Ispred čerija zasadila sam iz naše rasade bosiljak, a majka je ostatak bosiljka u žardinjeri odnela napolje, te više nema za rasađivanje, a to što je ostalo rašće u žardinjeri napolju i jedna žardinjera manje u “Hirošimi”...

Kada smo sejale bosiljak imale smo tako malo semenčica i nešto je isprva samo malo niklo, a onda odjednom se desilo čudo i imale smo bosiljka od malo semenki, a nikad više, kao kad se hiljade ljudi zasiti za 2-3 ili 5 hlebova, takvo je to bilo biblijsko čudo nicanja...

Dok sam ja jutros bezbrižno čitala, majka je već išla na pijac i opet nakupovala cveće i sama zasadila u svoje žardinjere 3 cveta noć i dan, i još je sama zasadila 6 novih jagoda, a svaku čašicu je platila po 50 dinara (ovo ne računam u konačni bilans ulaganja, više nije ni važno, premašile smo mnogo)…

I jagode je zasadila sama, tako ona voli da požuri sve sama, a u svemu pre mene, koju ne može da sačeka. I vidim nešto podvaja naglašavajući da je nešto samo njeno, kao jagode ili cveće, pa po meni tek ustaloj i nema veze. Neću sebi da kvarim tek započeto jutro, tako je skoro uvek…

Prvo sam zasadila suncokrete, a koristim i danas istu pogodnost one male kiše, ali dovoljno mi je sve nakvašemo tako da pomoću sadača olako presadim svaku čašicu...

Prvo sam po kraćim stranama plave paletice dodala suncokrete, sa obe strane da bude lepo i simetrično, identično...

Na kraju suncokreti moji najlepši od kojih očekujem čuda i čudesa gorostasnosti, jesu oni koje sam posadila u dužini od 12 metara uz najlon, uz “Hirošimu”, na najosunčanijoj strani, a našeg bivšeg bundevišta...

Paradajz je toliko porastao da se kočići vieš ne vide, zar ne...

Bilo je mnogo toplije u “Hirošimi” nego napolju, te sam i kafu onu posle ručka tamo ispila na 29 stepeni u plusu…

Dok sam premeštala narezane grančice, i dodavala vodu u tegle za ožiljavanje razbila sam jednu svoju žutu šolju za čaj…

Onda sam nekoliko vanglica načupala kadifica i svuda gde je moglo zasadila i unutar “Hirošime”, a i napolju...

Ostalo je još veoma malo kadifica, ali će i one brzo dobiti svoje mesto, jer kod mene svaka travčica i biljčica, dobije svoje mesto, svoj cilj i svoj smisao, i ništa tu nije viška, jer sve ima svoje mesto, čak i kad nema...

Dodala sam kadifice ispred onih 19 šilja paprika još juče zasađenih, a između svakog žbunića bosiljka, i tako je došlo tu malo kadifica. Majka se buni kad ja unutar ”Hirošime” sadim kadifice, kaže ugušiču joj paprike. A ja prosto ne samo da time štitim svoje biljke, već unosim lepote u sve i malo više narandžaste boje, malo estetike, malo hrane za pčele...

Onda sam ispraznila burence u kome su rasli moji suncokreti napolju, jer su i oni svi odatle zasađeni u dužnici od 12 metara, na iskrajku, pored Hirošime, jer nisu sve čašice ispunile tu dugačku liniju...

 Onda posle dobro nađubrim balegom tu svu preostalu zemlju, te dodam svu onu zemlju iz kadice u kojoj su do jutros rasli krastavci, oni već jutros ispikovani u čašice…

I onda tu zasejem ono moje seme domaće bele bundeve, pa postavim kačicu pored plave cvetne palete, jer bundeva ne može biti nikada viška, a i poželjno jeste da ih bude toliko ove 2024 da se njima gađamo na jesen o Lučindanu...

Krompir izniče, ali ne onako siloviti kao prošle godine, a možda ove godine 2024 bude bolji i bude ga više...

Gavez je počela da ispušta svoje ljubičaste cvetiće, a prošle godine nije bilo tako, zar ne...

Keleraba od 3 kesice nikla je nešto, ali sporadično i malo, tanko, tako da nikla je bela keleraba bolje nego plava bečka, pa je više i ne treba kupovati o proleću, no biće je, ali jako malo, ako bude krupna biće je dovoljno...

I tako do druge užine uradilo se dosta toga, još više rasteretilo, i sve smo bliže svojim “dosadama”, čak se i nekoliko ukrštenica danas ispunilo, jer lakše se ispunjavaju ukrštenice nego recimo želje...

I dok sedim po hladovini i pod hladom, a ispod trešnje, dok hladan vetar zafijuče, sinusi procure, nešto sabiram i divim se ovoj 2024, jer je baš rekordna godina, dakle najbolja i najskuplja za sada, čak i po velikom broju kupljenih biljaka, ali i po broju naših proizvedenih biljaka...

Ukupno je  kupljeno ove 2024 dakle 149 biljaka, a to ima vrednost 10430 dinara. Moja setva 2024 ima visoku cenu ove godine i još veće ulaganje od 52560 dinara, tu ne računam početi tov pilića, a ni onaj koji uskoro sledi, a tov ćurana. Tu nisam uračunala ni ono što još malo moram dokupiti, a to je nekoliko vezica rasade praziluka, celera korenjaša, itd…

U “Hirošimi” još imam mesto za moj patlidžan koji raste u žardinjeri i čašicama, i za kupovni praziluk i celer korenjaš i to moramo dokupiti...

I zaista od danas ostale su nam još samo male sitnice, i očekivanje naših najlepših plodova putem branja i ove valjda jako uspešne 2024...

U “Hirošimi” od tragova jeseni 2023 raste još samo blitva oko 6 metara dužine, 3 boksa pod lukom i peršun lišćar…

Sve ostalo je trag proleća 2024…

Malo sam isplevila po ružičnjaku travu i još jednu kofu bacila na kompost, i malo sam uvezivala šeboj, samo malo da ga sputam, obuzdam ili izbavim od klonuća, potonuća...

Itd…