Iz moje tople lejice ili najpliće i najmanje setvene
parcelice načupan je naš rasad nevena, a nikad lepše strukove nisam uspela da
odgajim…
Oslobađam malu setvenu parcelicu gde ću uskoro da
zasadim mnogo salate…
I onda sam jednu punu vanglicu nevena zasadila u jednu
žardinjeru koja će stajati napoju na stočiću punom cveća u voćnjaku...
Ubiše buke ovih dana, a posebno drndavih i prebučnih
kosačica za travu i trimera koji bazde na naftu, a ja moju travu namerno neću
još da kosim (obično svi kose u istom dahu i danu), jer čekam oblačnost, i čekam
i ja da te sve druge malo više izdrndam, a kad im se recimo bude napolju više
uživalo (ako čovek zaista želi da se odmori od buke, onda mora da beži iz svog
predgrađa, u neke nedođije)…
Iz žardinjere sam, dakle iščupala nešto šeboja i presadila
ga ili premestila u zonu dugačku kamena u cveće, gde sam već sav rasad šeboja iz
svojih čašica, a neki dan i zasadila, jer mi je neprihvatljivo da bilo kakvu iščupanu
biljku sa korenom bacim, odbacim na kompost, te težim da je negde drugde odmah prenesem,
te neka nastavi da živi i dalje dokle još može...
Ispod graška u zoni krastavišta samoniklica salata
je taman stasala na branje danas, a upravo mi je jedna bujna salata, kao bujna
mašta, danas dakle trebala za ručak, za domaće tortilje ili za naš preukusan domaći
giros sa ćurećim prsima...
Onda sam još vanglcia načupala nevena, te svratila
do svoje plave palete, a na ulazu u “Hirošimu”, gde je danas bilo preko 40
stepeni u plusu…
Vidim plavi makovi su iznikli, ali neujednačeno i šaroliko,
a gde se god ukazao danas prazan prostor, ja sam zasadila neven, da se umeša sa
plavim makom, a uskoro kad mi stigne i neko drugo moje cveće mogu dodati još
cveća, a po svojoj slobodnoj volji...
Negde posle druge užine, a posle 17 lenjih sati,
napustim ukrštenicu, te kratko svratila sam u živinarnik bez maske i samo
posložila juče izmeštene stvari radi krečenja i uverila se kako sve blista belo
čisto i kako miriše na osveženje, i kako je sve spremno za nove male naše
trudove i pune kapacitete do neke male i skromne mere. Nije bilo posla ni 2-3
minuta...
Inače, danas je najlepše bilo sedeti ispod najmudrije
trešnje, moje svete trešnje, i konačno sam sama sebi otvorila svoju veliku sezonu
lenjstvovanja ili rešavanja ukrštenih reči do slepila, a već sam pola novina progutala,
tj. ispunila polovinu ukrštenica...
Dan nije bio naklonjen poljoprivredniku, koji
najveći deo dana ili non-stop treba da
radi i da se direktno izlaže jakom suncu (izlažem se suncu ispod trešnje u
hladu lišća te nema neprilika i lakše se sve podnosi), te se danas trebalo sačuvati,
tako mi došlo u pamet, nemam nešto volje za kantu i motičicu, nož i ašovčić, ili
zašto da lipšem inače lipsala već poodavno, a pod teretom noseći kofu i pleveći
travu oko kamena ili betona, a na ovako jarkom danu…
I nisam bila uopšte
orna, jer mučila me kičma sve do buđenja, pa i po buđenju, te silni bolovi u mnogim
mišićima, i neki drugi tuđi vazda jadi, jer ja na svu sreću svojih jada nemam
više na svetu...
Trebalo je sebe dakle mnogo poštedeti i sačuvati i odmoriti,
a odjednom za rad teški i fizički kao što je košenje avlije, treba mi malo i
oblačnosti, da bi radila mošda još efikasnije, nego danas ili do juče…
Ja sam svoje današnje grofovsko uživanje, a ispod svoje
trešnje odavno zaslužila...
Danas ne bih mogla postići sve ono što jesam i juče,
ali i prekjuče, a i nakuče, itd…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар