6 APRIL 2024…

 

 

Iz moje tople lejice ili najpliće i najmanje setvene parcelice načupan je naš rasad nevena, a nikad lepše strukove nisam uspela da odgajim…

Oslobađam malu setvenu parcelicu gde ću uskoro da zasadim mnogo salate…

I onda sam jednu punu vanglicu nevena zasadila u jednu žardinjeru koja će stajati napoju na stočiću punom cveća u voćnjaku...

Ubiše buke ovih dana, a posebno drndavih i prebučnih kosačica za travu i trimera koji bazde na naftu, a ja moju travu namerno neću još da kosim (obično svi kose u istom dahu i danu), jer čekam oblačnost, i čekam i ja da te sve druge malo više izdrndam, a kad im se recimo bude napolju više uživalo (ako čovek zaista želi da se odmori od buke, onda mora da beži iz svog predgrađa, u neke nedođije)…

Iz žardinjere sam, dakle iščupala nešto šeboja i presadila ga ili premestila u zonu dugačku kamena u cveće, gde sam već sav rasad šeboja iz svojih čašica, a neki dan i zasadila, jer mi je neprihvatljivo da bilo kakvu iščupanu biljku sa korenom bacim, odbacim na kompost, te težim da je negde drugde odmah prenesem, te neka nastavi da živi i dalje dokle još može...

Ispod graška u zoni krastavišta samoniklica salata je taman stasala na branje danas, a upravo mi je jedna bujna salata, kao bujna mašta, danas dakle trebala za ručak, za domaće tortilje ili za naš preukusan domaći giros sa ćurećim prsima...

Onda sam još vanglcia načupala nevena, te svratila do svoje plave palete, a na ulazu u “Hirošimu”, gde je danas bilo preko 40 stepeni u plusu…

Vidim plavi makovi su iznikli, ali neujednačeno i šaroliko, a gde se god ukazao danas prazan prostor, ja sam zasadila neven, da se umeša sa plavim makom, a uskoro kad mi stigne i neko drugo moje cveće mogu dodati još cveća, a po svojoj slobodnoj volji...

Negde posle druge užine, a posle 17 lenjih sati, napustim ukrštenicu, te kratko svratila sam u živinarnik bez maske i samo posložila juče izmeštene stvari radi krečenja i uverila se kako sve blista belo čisto i kako miriše na osveženje, i kako je sve spremno za nove male naše trudove i pune kapacitete do neke male i skromne mere. Nije bilo posla ni 2-3 minuta...

Inače, danas je najlepše bilo sedeti ispod najmudrije trešnje, moje svete trešnje, i konačno sam sama sebi otvorila svoju veliku sezonu lenjstvovanja ili rešavanja ukrštenih reči do slepila, a već sam pola novina progutala, tj. ispunila polovinu ukrštenica...

Dan nije bio naklonjen poljoprivredniku, koji najveći deo dana ili  non-stop treba da radi i da se direktno izlaže jakom suncu (izlažem se suncu ispod trešnje u hladu lišća te nema neprilika i lakše se sve podnosi), te se danas trebalo sačuvati, tako mi došlo u pamet, nemam nešto volje za kantu i motičicu, nož i ašovčić, ili zašto da lipšem inače lipsala već poodavno, a pod teretom noseći kofu i pleveći travu oko kamena ili betona, a na ovako jarkom danu…

 I nisam bila uopšte orna, jer mučila me kičma sve do buđenja, pa i po buđenju, te silni bolovi u mnogim mišićima, i neki drugi tuđi vazda jadi, jer ja na svu sreću svojih jada nemam više na svetu...

Trebalo je sebe dakle mnogo poštedeti i sačuvati i odmoriti, a odjednom za rad teški i fizički kao što je košenje avlije, treba mi malo i oblačnosti, da bi radila mošda još efikasnije, nego danas ili do juče…

Ja sam svoje današnje grofovsko uživanje, a ispod svoje trešnje odavno zaslužila...

Danas ne bih mogla postići sve ono što jesam i juče, ali i prekjuče, a i nakuče, itd…

Itd…