I u ovu nedelju, a dana 14 aprila 2024, izjutra, u jedno
divno osunačno jutro, a po četvrti put, ako umeti brojati znam bez laganja, a
biće da umem, obrane su naše divne rotkvice…
One rotkvice što rastu u bundevištu i tikvištu, a
napolju…
Jesu sitne, a ima mnogo i ćoraka, pa ne izrastu okrugle,
ali i te sitne, beremo jako mlade, dok su pune slatkoće i soka, a nađe se po
neka i ljutkasta, omiljena...
U “Hirošimi” naberem jutros prvu ovogodišnju mladu
salatu, počele da pristužu neki rasađeni bokorčići…
Ova berba jutros je planska, ciljana, nije slučajna,
jer, i sveže ubrane urbane rotkvice i sveža ubrana urbana salata – sve mi treba
baš danas, a za ručak, za jedan giros na moj način, ili za ručak na travi, u
sred borove šume...
Kada se vratih sa visoke planine, gde sam provela isključena
od bučnog i opakog svega, a priključena u sam centar Kosmosa, i udaljenog Univerzuma,
a dobrih 5 sati, obilazim stanje stvari u “Hirošimi”, a u smiraj dana zateknem
oko 39 stepeni i vidim bilo je pakleno danas ovde u nizini, na oko 275 metara…
I primetim da
je danas pod svodovima “Hirošime” bio najtopliji dan, iako tako nije bilo ni u
najavi, a izmero je precizno danas naših ili hirošimskih najviših, a rekordnih
ovogodišnjih 44,3 mašala...
Takođe, dok obilzaim cvetne lejice po avliji ili
zone pod ružama primetim da su već dve ruže procvetale u zoni drvare…
Roze i narandžasta...
Ova narandžasta jedva se primetila, kao da je
budistička monahinja u povlačenju od svega i sveta, jer ju je šeboj sa svih strana
zakrilio kao serafim krilima, da se ne vidi…
I zato sam uzela konopac i privezala i sputala malo
predominatni šeboj te dala prostora i narandžastoj ruži, da mi tako skrita o
nečemu kroz tišinu danas ili sutra pripoveda…
Blitva je počela vidnije da izniče u zoni drvare,
ali kad stignu ćurani njima spremam da prvo počnem davati svu moju blitvu iz “Hirošime”
dok zona sa njihovom hranom oko drvare ne ojača I više izraste…
Zato blitvu u “Hirošimi” neću šišati, dok oni ne
stignu, a ja imam dobre zalihe, tako da neću žaliti da ih od prvih dana naviknem
i počnem hraniti mojim zdravim zelenišom, jer što više oni pojedu zeleniša i ja
ću dobiti zdravije i kvalitetnije meso...
Na planini ručak na travi u čistoj borovoj šumi, uz
zuj pčela i crvkut ptica, u hladu bora, a u danu prepunom sunca i svežeg
vetrića, koji je skoro pa neosetan, jer treba iskoristi lepotu vremena kada su
planinske trave tek u povoju i još uvek male...
Posle ručka zastala sam na još dve planinske lokacije,
a u relativnoj blizini, te ukupno prepešačila podosta, a oko 8 hiljada koraka i
samo malo preko toga, iako je moj limiti tek 6 hiljada koraka...
Dakle danas sam prestigla svoj lični cilj ili danas
sam prestigla samu sebe...
Iako je vres negde i prošao, još postoje pod hladovinom
borova i dalje jako sveže lokacije pod vresom, a po njemu pčele…
A šumom samo odjekuje njihov zuj, vetar ga raznosi,
bruji kao u košnici, kao i oglašavanje ptica, a kad sma čula jednu kukavicu, onda
sam joj otpozdravila, a sa njenim hukom, ono kukavičje kuku-kuku...
U šumi se našle dve divlje jabuke koje ću sutra
zasaditi, te ako se prime na proleće 2025, onda će biti okalemljene...
Našlo se i malo borovnica, te ću pokušati i to da
zasadim sutra...
Moj ručak danas na travi: domaća tortilja premazana
domaćim pestom i senfom, a preko toga idu sveže liske moje salate i seckane
rotkvice, a onda skuvao ćureće meso, bez koske, i samo malo sira fete...
Takav ručak bez ikakve trunke buke, može čovek da
upriliči sebi jedino u netaknutoj tišini same majke prirode, tamo gde samo vetar
ili topli zrak sunca ili pčele ili ptice imaju pravo da “poremete” najprirodniji
sklad…
A kad čovek siđe nazad u sve zagušljiviju varoš,
vidi kako je pakleno tu sigurno bilo danas, a i bučno, u tih 5 neverovatnih sati
čiste prirode i tišine. To je dakle nasušni odmor, i za to se ponovo živi i radi
6 idući radnih dana...
I onda na livadi, jedna sveta krava, a na travu
legla, preprečila mi put, i stazu, kao da je ovim rekla – Vesna, dovde danas
treba da šetaš, a sad okreni nazad krug i nastavi dalje, znaš ti već kako sve treba.
Nisam htela da pređem njen konopac, niti da joj nečim prkosim...
I baš se obradujem susretu sa svetom kravom.Vidim prepeli
je konopcem, a ona ponosno svoje veliko zvonce nosi i maše vratom, rogovima,
glavom, i njime zvoni, i kao da tom muzikom oglašava da nije tužna čak ni tako zavezana,
ali se žali meni da su je eto napale sve te dosadne sitne mušice, sve te beznačajnosti,
koje podmuklo i potmulo, a mučki ujednju u rojevima, pa se brani, te zamahne ponosno
repom svojim sveta krava...
Odmarala se na suncu danas čak i ona, ležala kao i ja
ispred ručka na istoj zemlji upijajući energiju tla…
I sada sam baš presrećna, jer sam je srela i videla,
nju svetu kravu, te njene rogove i njene kamarice balege, i rekla joj hvala za
sve ono kamarice balege. Dakle zaista uz konjsku jesam nakupila i kravlju
balegu...
Sa njom sam se sita narazgovarala, a bez ijedne
izgovorene reči, i poslala joj mnogo pozdrava i poljubaca, oda, i niko živ me danas
nije odbradovao ovako nego susret sa svetom majkom kravom…
Sutra još mnogo poslova, i ko zna čega sve još samo lepog…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар