Neverovatan dan koji se odjendom iz čiste i puke
dosade pretvorio u nikad lepši i teži dan, pun korisnih trudova, ali i prolivenog
znoj, no na kraju i najlepših plodova...
I svaki put potvrdim, dokažem sama sebi da se po jutru
nikad dan ne može prepoznati, jer da je bilo po jutrošnjem jutru ovaj dan moj bi
bio čist promašaj, ali nije…
Od juče kupljenih 8 knjiga, 3 su bile čista poezija
(a jedna knjiga poezije puna grešaka, tačnije fali 15 listova, a 15 listova
duplikati pesama, eh to baš nisam još srela, a to je promašaj dakle tek!)…
I jutros nakon doručka nisam htela sići na tmurno i
ne baš optimistično jutro, dok ne pročitam svu tu poeziju koju pred sobom imam
jutros. I uspem, sa lakoćom, te stučem 3 zbirke poezije, kao 3 čašice ljute
koje inače ne pijem, a pošto se dobro načitam rešim da zalutam opet u lavirinte
svoje avlije...
Čitav dan, tako mi poručuje sivo nebo, trebalo je
malo više izdembelisati, jer juče gledano danas nema bog zna koliko posla, osim
spremiti sarmicu za ručak (još jedna kesa naših liski ostala iz starih zaliha),
a svi moji dogovoreni planovi za 18 sati otkazani su…
I tako se odjednom ispred mene otvorio novi fron tradova
i poslova, onih krucijalnih za ovu setvenu sezonu, a šestu 2024, kada se konačno dobija u “Hirošimi”
pravi novi lik...
Krećem kao i uvek, u pričanju, samo čistim redom. I najpre
prvo posetim svoje bukovače. I na prvom džaku onaj prvi pojavljeni grozd iz dana
u noć obećava da ćemo uskoro imati dobar ručak. Ali, džak u sredini zadnji otvoren,
još nema grozdića. Ali, zato treći džak već ima dva vidna mala grozdića...
Ovi džakovi su napravljeni bolje i nije bilo moje
reakcije da mi smeta ili da me guši, niti one eksplozije, ni belog praha svuda
po prostoriji…
Već 7 godina najmanje, možda i više, ne znam, imamo
zasađenu japansku jabuku zvanu kaki i svake sezone mi se snuždimo, jer svi smo
smatrali da je jabuka jalova, ali jutros majka okom svojim sokolovim otkrije da
naša japanska jabuka nije jalova već je zametnula slično kao i mušmula (i naša
mala mušmula ima plodove, a tek smo je nedavno posadili 22 marta 2023, te dakle
već prve godine ima plodove) svoje prve plodove…
A kakve su joj loše prognoze svi davali, terbalo je
to drvo uništiti. Ali, priroda ima svoje ćudi, svoje neme igre sa svima nama,
te dugo čeka, a kad prokine kao kiša, onda pokaže i lepše svoje nego što treba.
Dakle, japanska jabuka treba da nam tek donese radosti…
Majska trešnja ima krupne plodove, već otrebljene, ali
da li će biti sunca sad kad smo u fronu kiše i hladnoće – videćemo, a voću treba
sunca radi zrenja, ali ne i kiše radi truljenja, ali ova kiša jeste hitno nužna
da napoji i voće i cveće i korenje i sve ono napolju, samo valjda neće zadugo
potrajati ova kiša i hladnoća da pretera. No, dosta trešanja je izgubljeno i
opalo, a opada i po neka kruška, čak i višnja…
Sa prirodom je uvek neizvesno, vesno, ali biće što trrba
da bude, a biće uvek nešto, čak i kad bude malo, čak i kad bude previše...
Načupala sam zatim nešto moje rasade kupusa koji je
majka prvo zasadila napolju, a ispod plastične cevi, u jednoj liniji slobodnoj,
a ispred žute boranije pritkare...
Onda je progrejalo sunce i niko nije očekivao tako
lep, a sunčan radan dan, iako su se sakupljali modri oblaci, i nagoveštavali
kišu. No, niko nije znao da će pasti kiša tek uveče oko 21 sat, a ne pre toga...
I to sunce koje ćemo možda dugo, dugo od večeras priželjkivati
i pogledavati da se pojavi, da nas ogreje, a onako sjajno i toplo, pokrenulo je
čitavu lavinu poslova danas odjednom, neplanski, jer hoću sve da završim dok je
lepo pokretačko vreme, a onda po zimi da se malo napeglam, načitam, naodmaram i
smislim kako treba stvari postaviti za dalje. Jer, koliko gdo da zima potraje,
jednom iza ove kiše i zime biće mnogo toplog sjajnog sunca opet...
Boranija žuta pritkara jeste nikla skoro sva, ali
čučavice zelene još nema, no nije nešto preterano bujno nikla ni žuta boranija
s obzirom koliko sam semenki bacala u jednu kućicu. Ali, šta bude biće, a biće uvek
nešto valjda i da valja, a možda ova kiša oporavi sve ako je zasušilo…
Božur valjda nije nesrećnik kao lani, a pun je pupoljaka
kao pred kiše, i valjda će dobro podneti svu kišu, a po njemu mravi jako krupni
stražare i piju sokove. Da li ćemo ove godine 2024 nabrati božurove, ne znamo
unapred, ali slutimo da hoćemo i moramo...
Peti put ako dobro brojim i pamtim, ubrala sam rotkvice
i danas, a uskoro, možda već sutra, mogu da počnem da ih vadim redom, jer što
ima ima, a ima i nama i malo više lišća kokama nosiljama...
Turski karanfili su ucvetali, ali treba sunca, a ne
kiše da bi se uživalo u lepoti njihovih i mirisa i boja i šara. No, žedna je i
ispucala zemlja te moramo trepi kišu, moji karanfili...
Onda donesem rapidno brzo najpametniju odluku danas,
te počupam sav savcati svoj jesenji grašak, jer je završio svoje zrenje i
bujanje, a vreme je da se tog repa od jesenje setve 2023 otarasimo i uberemo
rezulate svoga truda nakon pola godine...
Počupamo sav grašak, sav odjednom, i to je što je,
nije malo, treba biti prezahvalan i prezadovoljan, a nikad bolje, a nikad više,
što će se pokazti oko 20 sati i 30 minuta, kada saznamo na vagici koliko ga zapravo
ima...
Dobro sam se oznojila danas, možda najviše od
početka 2024, ali vredelo je, jer sutra počinjem olakšano i bez starih jesenjih
repova, bez mnogo čašica, gajbica, tek od danas...
Otvara se novi prostor i “Hirošima” moja progleda,
kad sam uklonila one šume i prašume graška...
Onda je najveća grehota da takva zamlja ostane prazna
i nenaseljena, nezasejana nečim novim, drugim, netaknuta…
Ali, čitav ovaj dan ja znam da dolazi kiša i želim da
iskoristim ovaj divan dan i sve završim baš danas. Ako sve zasadimo još danas,
onda će mu dobro doći to malo oblačnosti, jer će manje bolovati nego kad se u “Hirošimi”
sve popenje na 44 stepena u plusu...
Napoljuje 8 liski kupusa požutelo, nije se primilo,
i majka je danas zamenila tih 8 liski…
Čim smo obrale sav grašak na 39 stepeni u plusu
danas, onda smo ispred “Hirošime” napolju očistile i odvojile zelene prepune
zrna mahune graška od lišća i korenja...
Sledeći malo teži naš korak jeste konačno polovinom
aprila uneti sav naš preostali kompost sa one gomilice, a ostalo ga je dvoja i
po prepuna kolica, a taman smo dopunile kompostom sve setvene oslobođene zone
koje su bile do malo pre pod graškom...
Majka je prvo malo prekopala sve budačićem, a ja sam
očistila od žilica parcelice, a onda smo unele compost kofama i rasporedile i
sve spremile odmah za setvu (jedno lepo smenjuje drugo još lepše i tako se sve
oživljava i živi dalje), te se mnogo čašica danas zasadilo, mnogo gajbica nestalo
i izneto...
Potpuno nova slika, a konačno potpuna slika naše šeste
setvene sezone o proleću, o vesni 2024 koja počinje baš od danas u novom ruhu,
možda nikad skockanije i lepše...
Samo lišća od graška bačeno na kompost i oterano petora
ili četvora prepuna kolica…
Dobile smo mahuna neočišćenih dve prepune dulje kofe,
ali to mudro odložimo u letnju kuhinjicu, jer planiramo da sednemo ispor trešnje
i sve sredimo, ali biće posve drugačije, te sve to sređujemo tek od 19 sati kad
sve drugo i ostalo pozavršavamo, a veoma umorne, ali orne da saznamo koliko smo
u dobitku, jer jednom se godišnje dese ovako divne stvari kao što je velika berba
svoga organskog ili biodinamičkog graška...
Očekivala sam da nam samo ovo od danas nabrano u
finišu donese bar 3 kg i bila sam u pravu, a malo sam promašila, a graška je samo
večaras bilo na astalu letnje kuhinjice malo preko 3 kg...
Kada je selektovan grašak, odvojeno lišće od mahuna graška,
onda je lišće bačeno na kompost, ali je
pre toga kompostište razoreno, jer malo sam ga vilama proširila, malo
čizmama utabala, ugazila, ne malo nego malo vieš, te mu napravila osnovu, tako
da od danas kompost ima da se puni, da narasta,
te da gruva, vri, zri, sagoreva, truli, da ba opet bude i 2025, ali još
više…
Žurim da otarasim sve što ima napolju i da sve ostane
sređeno, jer ako iznenada počne kiša unutar “Hirošime” ništa me neće omesti, a
ja ću svoje sve danas ostvariti...
Ali, kiša je čekala da zajedno pođemo kući, tek oko 21sat,
tako da sam danas 12 sati dumala i radila mnogo toga dok sve nisam postigla…
Prvo sam zasadila u liniji pored stazice “Hirošime” mnogo
čašica svoje salate, a ostala je još jedna gajbica i ona će uskoro naći mesta...
Onda sam tumbala gajbice, da se majci ponekad
“smuči” mene gledajući kako prenosim tamo,vamo (točim iz šupljeg u prazno), ali
ja tako moram, tako volim. I tako iz zadnjeg dela “Hirošime” iznela sam svu
preostalu rasadu sunockreta, 6 kontejnera, i još bolje sve namestila, sve sa
polica poskidala, te bliže vodi ili vratima “Hirošime” približila preostale
čašice...
U drugoj liniji krastavišta posadile smo 23 čašice
uspelih krastavac, čak i one što sam gajila male i preostale iz prve ture uz
suncokrete, a iz druge setve od dve kesice, iz kadice sam načupala krastavaca
iz druge setve, da napunim liniju…
Preko puta krastavaca stavila sam još liski kupusa, a
u prvoj liniji doći će moja rasada čerija koja buja i od koje treba mnogo dobrog
i plodnog i rodnog da bude...
Prebrala sam uspeli moj patlidžan i ostavila one
bolej čašice i žardinjeru da još ojačaju i izrastu, a kako bi ih rasadila...
I onda sav uspeli moj prokeljčić zasadim u dnu, u jednom
delu po levoj starni, da vidim šta će biti od mog malog velikog eksperimenta.
To je kelj pupčar ili prokelj, oni mali zeleni klikerčići, kupuščići iz moje rasade.
Da vidimo kako stvari teku još dalje...
I onda kad se smrači i kad smo baš umorne, prihvatimo
se našeg izazova da očistimo kao dve Pepeljuge sav grašak odjednom, ali bez
žurbe, jer nemamo maćehe da nas požuruju i tlače. I bodrim majku da stegnemo zube,
da je to nama korisno jako po ikigaiju. I ja predviđam tačno da ćemo do pola devet
sve srediti, i uspemo baš tako…
I očisto odjednom samo danas ubranog graška čistog
ploda ukupno 3 kg i 320 g, a plus već ostavljeno 820 grama, od prva dva branja,
te mi ukupno ove 2024 imamo, a najviše graška ikada, a to je 4 kg i 140 g...
Napolju je na izlasku bilo jako hladno, šokantno, ali
u “Hirošimi” je sigurno toplo (ja više nema presma, nema šuškanja, a i da ih imam,
ja neću da im robujem, te sve mora ići kako samo prirodno može, a bez moje intervencije,
pa ako mora da propadne neka propadne, biće bolje neke nove druge godine)…
No, kako nam bude biće, a ja znam da biljke imaju svoje
mudre mehanizme odbrane, a za svaku neverovatnu i suludu situaciju smrzavanja
kao što je možda ovo zahlađenje, ali odbijam da verujem da će sutra pasti
naniže sve za 19 stepeni manje, jer “Hirošima” će sutra pokazati svoje
nepogrešive parametre i dalje, kao i svoja velika čuda, zar ne...
Ja sam presrećna, jer je sve žedno dobilo vode i
kiše, a sa hladnoćom usred polovine aprila umećemo da izađemo na kraj krajeva, i
pre i posle početaka, prapočetak, itd...
Jedan balon tečne koprive potrošen, te sve zaliveno
što je danas novo posađeno, rasađeno, ali sam i čašice patlidžana i čerija i krastavce
u kadici zalila koprivom, jer je ostalo malo đubriva viška...
Napolju jeste baš ledeno, osetim to kroz prozor koji
otvorim da sve proverim, ali moje biljke večeras imaju neki svoj tajni način, neko
čudo, neki mehanizam kosmosa, da ostanu nepovređene i neoštećene, nesmrznute,
jer ja ne mogu tu više ništa, osim da sama sebi podarim još jednu bezbrižnu
noć, po pitanju onoga što ne zavisi od mene…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар