Roman toka svesti nije lako prepričavati, jer to mora da se baš čita, danima, u to mora baš najdublje da se zalazi satima, silazi, ali nije na odmet bar pokušati, uhvatiti samo jednu od niti toka radnje, a između ostati negde zainteresovan ili znatiželjan, te čitanjem novim doznavati, šta se u svima njima istovremeno rojilo, množilo, događalo, zbivalo, itd. Možda je   i   moguće, a možda je uvek lako samo onome ko jeste čitav ovaj dan odmarao, te uveče našao malo prostora da nad nečim dublje promišlja, razmišlja, duma. No, Čoveku (sa ili bez osbina) posle jednog ovakvog radnog dana i fizičkih poslova, jako jeste teško, smešno, da nemogućnosti svoje preobrati u mogućnosti i obratno… Dakle, treba nastaviti, one još juče započete niti, a Ulrih odlazi kod grofa Štalburga, kome se predstavlja kao matematičar, i onda je od ekselencije dotičnog grofa zatražio da se ovaj zauzme za onog zločinca i ubicu Mosbrugera, tvrdeći čak da su ga nepravedno osudili na smrt, potom nazivajući zako

    Počela sam drugu knjigu romana jutros, a nije mi ostalo još mnog samo oko 630 strana deli me do kraja… Jutros je stiglo još 8 betonskih blokova, ali nama treba samo 6 (osnova je 4 puta po 5 blokova), te svih 6 je postavljeno, a onda se desilo malo čudo, po donjoj strani falilo je 13 cm, a to se dakle nečim betonskim mora popuniti… I javila se praznina, manjak, iako je kocka (osnova 2x2 savršena metra), gotovo pa savršena (samo po 1 cm odudaraju gornja i donja strana po dužini), a beton 40x40 svaka kocka, ali nešto nije štimalo, te se morala raseći još jedna, sedma betonska kocka u širinu 12 cm… Nije dakle dovoljno raditi po vinkli i praviti nepogrešiv prav ugao, jer eto nešto se desilo na tlu, na terenu, na zemljištu, mala šupljina, manjak... Od prve užine, pa sve do ručka sve betonske kocke postavljene, zalepljene lepkom, sastavljene, dakle 6 celih i to jedno malo parče… Posle ručka grabljicama poravnjamav teren, očas posla, samo kad nema više betona i lepka, a zatrp

  “Čovek bez osobina”, jeste nedovršeni roman Roberta Muzila, austrijskog pisca koji se našao na udaru fašita, započet sa pisanjem 1924, a sloviće za njegovo glavno delo (remek-delo), iz 3 dela, (dve knjige). Prvi deo izašao 1930,   drugi 1933, da bi poslednji treći deo izašao tek posthumno 1943, a ostao nažalost nedovršen, jer je Muzil aprila 1942 doživeo moždani udar, od koga je i umro. Prvi deo romana nazvao je “Neka vrsta uvoda” i on obuhvata 19 glava, drugi deo zove se “Dešava se što je čoveku jednako”, i obuhvata 104 glave (ovo je samo prva knjiga od 848 upravo pročitanih strana). Treći deo ili druga knjiga od 691 strana (od sutra tek početak čitanja) poneo je naziv “U hiljadugodišnje carstvo (zločinci)” i obuhvata 58 glava, ali tuje i dodatak. Muzilov roman “Čovek bez osobina” doživeo je tek godine 2006-e da bude objavljen kao “prvi celoviti srpski prevod”, a ovaj roman je kako još kažu “epska satira Austrougarske monarhije uoči Prvog svetskog rata”. Radnja romana događa s

  Poljoprivrednici Velike Britanije, treba naglasiti – proizvođači organske hrane, ustali su protiv “farmwashing”-a, a zapravo tu je reč o sledećem, a kako sami probuđeni i pobunjeni organski poljoprivrednici Britanije u svojoj vrsti proglasa dakle vele: “Pranje farmi u supermarketima prikriva našu surovu stvarnost - propadanje malih britanskih porodičnih farmi. Prošećite svojim lokalnim supermarketom. Možda ćete primetiti “Union Jack”-a ponosno izloženog u redovima s voćem i povrćem i poljoprivrednih robnih marki kao što je “Tesco's Redmere Farms”. Stvarnost? Veliki deo proizvoda pod tim britanskim zastavama biće uvezeno ili sa megafarme, a farma “Redmere” ne postoji. Ovaj obmanjujući marketing naziva se pranje farme i treba ga zaustaviti, jer potkopava prave britanske obiteljske farmere koji se jedva bore za preživljavanje. Tražimo od supermarketa da pokažu malo više poštenja, te da budu transparentni u nabavci i ponude stvarnu potporu britanskim obiteljskim poljoprivrednic