ZLATIBORSKA PUTOPISNA RAZGLEDNICA - 11 AVGUST 2024…

 

 

Sat vožnje gondolom od Zlatibora ili 9 km do vrha Tornik (koga samo jednom videsmo u sred zime, a pre 8 godna), moja nerealizovana putopisna želja još od prošle jeseni, negde ostade, sve do danas, ali ove godine ta me realizacija ili manifestacija želje po osobi umesto lanjskih 1200, sada košta 1500 dinara...

Prva međustanica na kojoj ne silazim, jeste Ribničko jezero pijaće vode, ali tek u drugom vraćanju na gondola nekad možda još jednom planiram da čitav dan izgustiram sve stanice (čak i poslednju na vrhu Tornik), da svuda zastanem, da malo prošetam, da malo istražim, da malo zakopam, da se svuda iskrcam, pa onda ponovo ukrcam i da tako čitav dan krstarim na tom panoramskom potezu kao beloglavi sup gledajaući u prostrane daljine…

Za prvi put samo sam se provozala, a kako bih inače dobro umela drugima da predložim kako se ovo još pametnije može iskoristi, no mi smo imali čitav dan više isplaniran za mnogo ostalih sadržaja, da smo i sami sebe baš iznenadili, te je moralo ispasti upravo ovako, jer dvoje se vozaju u gondoli, a dvoje čekaju i čepaju kad će se put nastaviti dalje...

Ručak nakon toga negde na Zlatiboru, na putu ka Gostilju, ka kome idemo jako uskim seoskim asfaltnim putem preko Alinog potoka, kao  preko Alinih jaruga, itd...

Vodopadi Gostilje, ili Gostilje vodopadi, a to smo tek u putu, a videći samo jedan primamljivi bilbrod dali sebi za pravo da i to novo za nas skriveno i daleko mesto dakle otkrijemo. Ulaz po osobi ovde košta 250 dinara, za sve odrasle. Nešto veoma prelepo uređeno, čisto, prokrčeno, te nema guja, nema korova, nema krša, nema travuljine, a sve tamo blista i peva, sa mestom za predah, daleko od vreve…

Mesto za odmor, šetanje, meditaciju, sa kafanicom u kojoj se može popiti kafa za 180 dinara i hladna limunada bez šećera za 280 dinara. I još toliko sadržaja tu ima, da se upravo tu može potrošiti čitav jedan izletnički dan. Ali, mi u povratku tek odavde dobijamo ideju da ponovo, a posle 9 leta svratimo u Sirogojno kad smo već tu u prolazu, ail i da nekome, a četvrtom našem saputniku otkrijemo i tu lepotu po prvi put...

Najveći gostiljski vodopad nalazi se u istoimenom selu Gostilje, na 20 km od Zlatibora, na istoimenoj reci Gostilje, a prvi ili glavni vodopad (onaj sa bilborda) na koji se prvo naiđe iznosi u visnu čak 22 metra i on je ovde najviši, najhučniji, najbučniji, najlepši, a nakon njega strmom stazom, lepo uređenom, ograđenom, uređenom, silazi se natenane pored još desetak manjih vodopada, a kraj svakoga se predahne, zastane, udahne, odahne, te upije šum kamena i vode, šume, te nakupi i pokupi žubor, romor, protok, potok…

Na koncu se sve okončava na kraju pomenute reke Gostilje koja se uliva u jednu drugu reku koja sezove Katušnica i ona je ovde strogo ili posebno zaštićena te na njoj nema ribolova. Najviši prvi vodopad u Gostilju nalazi se na 770 metara nadmorske visine, a poslednji vodopad iz plejade onih manjih desetak na 709 metara nadmorske visne…

 

Unutar ovog dobro uređenog, a i dalje vrlo prirodnog  prostora nalazi se sve potrebno za turiste i wc, i suvenirnica (magneti po 200 dinara), a pre ulaza i besplatno parking mesto (na Zlatiboru 500 dinara dnevno parking mesto ili 50 dinara za jedan sat), igraonice za decu na otvorenom, klupe, vidikovac, restorančić, mostići, itd...

I eto nas ponovo u Starom selu Sirogojno ili u Muzeju na otvorenom, gde nas troje ornih kupujemo porodičnu karta za troje od 500 dinara, inače je po osobi ulaznica 200 dinara (tu smo uštedeli 100 dinara). Ali, pre Muzeja na otvorenom svraćamo u crkvu, u hram svetih apostola, da se tamo apostolski malo nadišemo više tamjana…

A, prvi put ovde sam bila pre 9 godina, jedne kasne, a divne jeseni, koncem meseca novemba 2015, i ništa se nije promenilo osim što je ona dobra kafana propala, a tu smo nekada jeli dobre lepinje sa kajmakom...

Povratak na Zlatibor vodi nas preko Rožanstva, preko širih puteva sa dve trake, a onda nabasamo na veće stado ovaca. Na nekim mestima srećemo stada krava, a onda i stada koza koje same prelaze preko magistrale…

El Paso city od prošle jeseni bila je druga moja neostvarena putopisna želja, a onda sve te priče da tamo ne vredi ulaziti, jer i nema šta da se vidi, onda moja ljutnja na svu skupoću, itd. I na kraju rešim da doživim i to čudo ličnog istraživanja, te da se uverim jel vredno potrošenih para...

Kaubojsko i indijansko selo. Ulaz 800 dinara za odrasle, za decu pola od toga. I jedino su ovde ispali fer prema detetu od 14 godina, kome želim da priuštim jedan lep jednodnevni izlet za nezaborav, naplatili samo pola karte 400 dinara i računali je u dete iako je 14 godina, kako sam im rekla. Svugde su nam za dete naplatili kao za odrasle pune cene karti, nigde popusta osim ovde, i sada bivam oduševljena ovim gestom, zatim ovim čitavim prostorom skroz (ovde sam uštedela 400 dinara)...

Ovde vreme staje, ovde se najpre kroči u jednu sasvim drugu priču, dimenziju, kao u omiljenom filmu i to vestern, kojim se čovek zarazio još u predškolskom dobu. Ovde je dakle pravi divlji Zapad…

 Istražujemo glavnu džadu, a sa obe strane treba procunjati i svuda zaviriti, istražiti, i levo i desno. Prvo počinjemo od muzeja, iako je ovde sve muzej na otvorenom takođe…

Mnogo elemenata od kojih svako sklapa svoju putopisnu doživljajnu priču, avanturu. I samo fali kaubojski obračun, nešto kao “Obračun kod OK korala”, a najmanje dva ljuta revolveraša. Svaki čas lebdi neka pritajena i prigušena, a tiha – neka napetost i kao da svako svakoga kroz nišan sa onih prozora ili terasa strelja. I koji će kauboj sada da postane tankih nerava, ko će prvi da potegne, da pukne. Tenzija. Vešala na trgu su srećom prazna, nema publike, nema rulje, a srećom neće biti ni egzekucije danas…

Šerif je napustio svoje radno mesto, samo ne znamo gde li mu je kakav zamenik, ali je zato iza rešetaka ostavio zatvorenog kauboja sa belom gitarom. I na vidno mesto okačio poternicu za opasnim Frenokom obećavši nam dobru nagradu ako ga uhitimo. Virnemo kauboju na tamničko prozorče, a on se nama pojada kako mu i nije odviše teško to što su ga mučki okovali lancima, onom teškom kuglom…

Banka je pod ključem, ali možda će tek u ponoć neki ludi kauboj da je opljačka, možda Frenk. Tu su konjska sedla, tu su kaubojski visoki konji, tu su svi rekviziti divljeg zapada, tu su kočije, tu su dva najomiljenija filmska kauboja Klint Istvud i Gari Kuper…

Ali, ova priča ne bi valjala ako ne svratite lično do Bob Mundena najbržeg revolveraša ikada na svetu, do najbržeg revolveraš koji je ikada živeo na planeti Zemlji, a koji ima i dalje mnogo čemu da nas pouči ili da nam ispriča…

Nažalost, posle 18 sati salon beše zatvoren te nismo mogli sebi da dočaramo kako je u pravom kaubojskom salonu uz kantri muziku gušt ispijati kafu. Ali, zato je tu suvenirnica za utehu i jedan kupljeni magnet za uspomenu od 250 dinara (ukrasne šolje su 850 dinara). Odlučujem se za takav magnet, za omiljeniji stil života, onaj indijanski…

Indijansko selo je mnogo manje, skromnije, ali koloritnije. I dok kaubojci imaju u svo selu-gradiću crku, više mi pažnju privlači svaki išarani indijanski šator, posebno jedan glavni centralni totem. Tu se osećam mnogo prijatnije, prirodnije, bolje, jer sam se konačno preobukla u ulogu velikog poglavice, u kostim koji mi najbolje paše i baš prija...

I na kraju, sve treba završiti posetom Luna parku, na Zlatiboru, u sumrak, u suton, da se dožive ona svetla i blještavilo, gde za dve egzibicije ili 4 karte po 300 dinara ode ladno 10 evra - ladno, za samo dve vožnje. Ponovo sam u panoramskom točku koji mogu da preživim, savladam i koji mi je već spor, i dosadan, ali odozgo, treba da skužim, te kužim, kružim, sa te najviše gornje tačke posmatram dole šta od ponuđenih vratolomija - šta je najluđe – brodić ili školjka. I rešim da se oprobam na vrtoglavom muzičkom ekspresu...

Ludilo pravo, a od straha su mi svi nervi utrnuli na prstima. Srećom zakopčaju nas uz šipku, pa ne možemo nikako ispasti, a ne zna se da li nas brže i luđe lomi kad ide napred ili kad ide unazad, a sve u svemu oko 3 minuta strahovito ubrzane vožnje, ili 3 minuta suočavanja sa strahovima, samo što čovek ne izleti iz šina, iz one šipke, za koju se dražao ili ne držao - opasno ga savija, uvija, lomi, vitla, prodrma. I ubrazava, te usporava, opet ubrza, itd. Samo tu čovek poželi da se krug plaćeni što pre okonča…

Za jednodnevni izlet zlatiborski, samo za ulaznice i karte, kafe, sladoled i limunade i celodnevni parking otišlo preko 10 hiljada dinara, skoro pa 11, a tu se ne plati ni boravak, ni smeštaj, ni hrana (jer hranu na izlet nosimo svoju)...

Pošla sam nažalost izjutra bez vozačke dozvole i to primetila tek u Kremnima, da se vratim nazad neću, baksuzno je, a i sujeverna sam. Onda sam bez dozvole vozila tamo po zabačenim selima, od Gostilja do Sirogojna samo, i od Kremana nazad kući. Zaboravila sam jutros spakovati svoj novčanik u kome nosim dozvolu i dokumenta tako da sam sve obišla bez lične karte...

 

Sve u svemu, još jedan fantastičan provod. Ispunila sam sve želje još od lani – provozati se u gondola posetiti El paso city. A dobila sam čak i više od toga -  videti Gostilje vodopade po prvi put i ponovo Sirogojno po drugi put, a nakon 9 teških leta...

 

Itd…