Prvog putopisnog dana, a 31 jula 2024 put nas vodi u
predele Mokre Gore i vijugavim prugama šarganske osmice, najpre u vagone voza
Ćire. Dakle, naši početni koraci doticaće se mokrogorske kotline, podno
obronaka planine Tare, kao i dolina Šargana.
Vraćam se u pričanju unazad bar jedan dobar ceo vek,
a u vreme kada je 1921 godine počela da se gradi usko tračna pruga, koja je
služila da povezuje Beograd ne samo sa Sarajevom već i sa Dubrovnikom.
Dužina ove pruge iznosi 13,5 kilometara, a može se olako
pažljivom koncentracijom izbrojati ravno 22 tunela, a na njoj se još nalazi oko
desetak mostića, mostova, vijadukata, a sve to prolazi kroz jako živopisna planinska
sela u kojima je centralno mesto posvećeno vodama reke zvane Kamišna.
Zadnji put ovuda, šarganskom osmicom, protutnjao je voz
Ćira ravno pre 5 decenija, tačnije 1974 godine, a onda je 1997 došlo doba da se
rekonstruiše nostalgično prošlo vreme, te da se pomenuta trasa najpre očisti, a
što će potrajati u naredne dve godine, sve do 1999 godine, kada je i doneta
odluka da se dakle obnovi pomenuta uskotračna pruga šarganska osmica, ali ovoga
puta na koncu XX veka u isključivo turističke svrhe.
Tada su nastale, a nakon završene rekonstrukcije i
obnove ove 3 današnje stanice kojima se turisti mogu provozati, lepo navozati,
dobra 2 sata, a to su stanice Mokra Gora, Jatare i Šargan-Vitasi.
Dok hukti voz Ćira šarganskom osmicom iz vagona se mogu
sa obe strane otvorenih prozora, izuzev u mračnim tunelima, osmotriti
najživopisniji prirodni pejzaži, šuma, zaseoka, kamenjara, stenja, sa onih
nekoliko usputnih zastajkivanja, a sve radi odmora, osveženja u nekom od restorana,
ili fotografisanja.
Ukrcavanje na poslednju, a treću dnevnu vožnju vozom
Ćira u 16 sati i 10 minuta, drugi vagon, u kome zatičemo mnoštvo, a većinu Japanaca.
Ukrcavanje 3 poslednja putnika, koji su ušli najpre i zaseli u “pogrešan vagon”,
u drugi od pozadi, umesto u drugi od početka, jer kad se promeni lokomotiva,
sve se obrne unatraške, a to niko da nam kaže ili da nas unapred pouči, pa prilično
lutamo na peronu sami, a nismao naišli ni na preteranu ljubaznost prilikom
dobijanja unapred rezervisanih karti na kojima je neuredno, nečitko pisao boroj
našeg vagona.
Imala su 3 putnika uredno unapred rezervisane karte,
a mnogo dana unapred, ali da njihov belaj bude baš veći samo za 3 tek prispela
putnika u drugom vagonu nema mesta, svi se raširili, raštrkali kao sela, te
ćute, jedan drugom crnogorski namiguju i baš im je saosećajno mnogo žao što
samo ona 3 putnika, one 3 žene, eto stoje tu kao maskote, a posebeno Japanci se
nešto baš mnogo skromno raširili po drvenim klupama Ćire, te metnuli svoje kese,
torbe, sendviče, termose, a nama se pisalo da treba stajati. I kad voz krene, krete,
stajati bez svog mesta, i žučno se onako kaubojski za svoje plaćeno
nenumerisano mesto raspraviti (otuda javašluk!), izboriti, laktati, ali ne pre
nego što je iz vagona prvog krenuo kondukter da cepa karte i vikanjem i
mahanjem ruku zavodi malo reda u neredu, a Japnci su ga odmah srpski sve razumeli,
i skupili se kako i treba, uljudno na svoje malo mesto. A verujemo da je među
zalutailm u drugom vagonu bilo i onih kojima po kupljenoj karti tu mesta nije
ni bilo, ali provere neke preciznije nema.
Naša vozna maršuta počinje na železničkoj stanici
Mokra Gora, a posle ispijene kafe, a zatim preko stanice Jatare, pa sve do
krajnje tačke voznog reda stanica Šargan-Vitasi, uz onih nekoliko kratkih,
malih, brzopoteznih zastajkivanja, u povrtaku, itd.
Ovo je moja treća vožnja Ćirom, ali po prvi put nema
onog starog šmeka, nema oduševljenja, nema muzike, nema one propratne priče, nema
ljudskog glasa, i nekako sve je drumski, šumski, gluvo, osim klaparanja i huktanja
lokomotive, te tako nekako ne baš prijatno, ne onako upečatljivo ostaće mi ova
treća vožnja Ćirom, posebno zbog toga, jer nisam od početka imala svoje mesto, i
smešna situacija ne smalaziti se uopšte na domaćem terenu.
Za dva sata vožnje, huke, buke, klaparanja treba izdvojiti
1200 dinara, a svaka rezervisana karta mora se podići najmanje pola sata pre
polaska voza, ali nažalost mesta nisu numerisana, i to je dakle mana.
Kad smo već u blizini, onda obazevno svraćamo u grad
Mećavnik na kafu, ali ovoga puta, u suton, kad je sve već posle 18 sati
zatvoreno, prazno, te ostajemo i bez sladoleda i bez tufahija, što možemo sebi
priuštiti tek sutradan, a plovidbom do Andrićgrada. Poskupeo je ulaz, te umesto
250 dinara po osobi sada treba na kapiji Drvengrada izvdojiti 300 dinara, mašala.
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар