ŠARGANSKOM OSMICOM LETA 2024…

 

 

Prvog putopisnog dana, a 31 jula 2024 put nas vodi u predele Mokre Gore i vijugavim prugama šarganske osmice, najpre u vagone voza Ćire. Dakle, naši početni koraci doticaće se mokrogorske kotline, podno obronaka planine Tare, kao i dolina Šargana.

Vraćam se u pričanju unazad bar jedan dobar ceo vek, a u vreme kada je 1921 godine počela da se gradi usko tračna pruga, koja je služila da povezuje Beograd ne samo sa Sarajevom već i sa Dubrovnikom.

Dužina ove pruge iznosi 13,5 kilometara, a može se olako pažljivom koncentracijom izbrojati ravno 22 tunela, a na njoj se još nalazi oko desetak mostića, mostova, vijadukata, a sve to prolazi kroz jako živopisna planinska sela u kojima je centralno mesto posvećeno vodama reke zvane Kamišna.

Zadnji put ovuda, šarganskom osmicom, protutnjao je voz Ćira ravno pre 5 decenija, tačnije 1974 godine, a onda je 1997 došlo doba da se rekonstruiše nostalgično prošlo vreme, te da se pomenuta trasa najpre očisti, a što će potrajati u naredne dve godine, sve do 1999 godine, kada je i doneta odluka da se dakle obnovi pomenuta uskotračna pruga šarganska osmica, ali ovoga puta na koncu XX veka u isključivo turističke svrhe.

Tada su nastale, a nakon završene rekonstrukcije i obnove ove 3 današnje stanice kojima se turisti mogu provozati, lepo navozati, dobra 2 sata, a to su stanice Mokra Gora, Jatare i Šargan-Vitasi.

Dok hukti voz Ćira šarganskom osmicom iz vagona se mogu sa obe strane otvorenih prozora, izuzev u mračnim tunelima, osmotriti najživopisniji prirodni pejzaži, šuma, zaseoka, kamenjara, stenja, sa onih nekoliko usputnih zastajkivanja, a sve radi odmora, osveženja u nekom od restorana, ili fotografisanja.

Ukrcavanje na poslednju, a treću dnevnu vožnju vozom Ćira u 16 sati i 10 minuta, drugi vagon, u kome zatičemo mnoštvo, a većinu Japanaca. Ukrcavanje 3 poslednja putnika, koji su ušli najpre i zaseli u “pogrešan vagon”, u drugi od pozadi, umesto u drugi od početka, jer kad se promeni lokomotiva, sve se obrne unatraške, a to niko da nam kaže ili da nas unapred pouči, pa prilično lutamo na peronu sami, a nismao naišli ni na preteranu ljubaznost prilikom dobijanja unapred rezervisanih karti na kojima je neuredno, nečitko pisao boroj našeg vagona.

Imala su 3 putnika uredno unapred rezervisane karte, a mnogo dana unapred, ali da njihov belaj bude baš veći samo za 3 tek prispela putnika u drugom vagonu nema mesta, svi se raširili, raštrkali kao sela, te ćute, jedan drugom crnogorski namiguju i baš im je saosećajno mnogo žao što samo ona 3 putnika, one 3 žene, eto stoje tu kao maskote, a posebeno Japanci se nešto baš mnogo skromno raširili po drvenim klupama Ćire, te metnuli svoje kese, torbe, sendviče, termose, a nama se pisalo da treba stajati. I kad voz krene, krete, stajati bez svog mesta, i žučno se onako kaubojski za svoje plaćeno nenumerisano mesto raspraviti (otuda javašluk!), izboriti, laktati, ali ne pre nego što je iz vagona prvog krenuo kondukter da cepa karte i vikanjem i mahanjem ruku zavodi malo reda u neredu, a Japnci su ga odmah srpski sve razumeli, i skupili se kako i treba, uljudno na svoje malo mesto. A verujemo da je među zalutailm u drugom vagonu bilo i onih kojima po kupljenoj karti tu mesta nije ni bilo, ali provere neke preciznije nema.

Naša vozna maršuta počinje na železničkoj stanici Mokra Gora, a posle ispijene kafe, a zatim preko stanice Jatare, pa sve do krajnje tačke voznog reda stanica Šargan-Vitasi, uz onih nekoliko kratkih, malih, brzopoteznih zastajkivanja, u povrtaku, itd.

Ovo je moja treća vožnja Ćirom, ali po prvi put nema onog starog šmeka, nema oduševljenja, nema muzike, nema one propratne priče, nema ljudskog glasa, i nekako sve je drumski, šumski, gluvo, osim klaparanja i huktanja lokomotive, te tako nekako ne baš prijatno, ne onako upečatljivo ostaće mi ova treća vožnja Ćirom, posebno zbog toga, jer nisam od početka imala svoje mesto, i smešna situacija ne smalaziti se uopšte na domaćem terenu.

Za dva sata vožnje, huke, buke, klaparanja treba izdvojiti 1200 dinara, a svaka rezervisana karta mora se podići najmanje pola sata pre polaska voza, ali nažalost mesta nisu numerisana, i to je dakle mana.

Kad smo već u blizini, onda obazevno svraćamo u grad Mećavnik na kafu, ali ovoga puta, u suton, kad je sve već posle 18 sati zatvoreno, prazno, te ostajemo i bez sladoleda i bez tufahija, što možemo sebi priuštiti tek sutradan, a plovidbom do Andrićgrada. Poskupeo je ulaz, te umesto 250 dinara po osobi sada treba na kapiji Drvengrada izvdojiti 300 dinara, mašala.

Itd…