Probudiš se jutros, a iz onog jako šokantnog juče,
iz onog poraza, i uspeš da neporemećen ničim pročitaš do kraja i konca započeti
roman, za 7 jutara, o kojem ćeš tek moći da razmišljaš, ubrzo…
Kad izađoh naolje prilke su takve da malo odblokiram
kućicu za drva ili našu žutu kućicu Avgustinu, te da raščistim prostor kako bi
se narednih septembarskih dana, lagano, bez umaranja, spakovala sva iscepana
drva za zimu (no, drva se tek seku iz balvana u manje panjeve, te treba
sačekati, jer tako je kad si zadnja rupa na svirali ili zadnja karika u procesu
rada)…
No, uvek isti problem, a premeštanje drva po više
puta, što mene doista, posebno smara, te mi jutros bi baš krivo, i što sam
pokradena, i što moram tako da uvek radim, pa ipak smislila sam danas svašta
drugo, da ovo sve preskočim, zaustavim, jer nije hitno, neka pričeka, uradiću i
to kad bude bilo potrebno…
Stara drva od pre 2 godine koje je napao žižak, bože
moj, kao da ih je napala kuga, moramo premestiti, pretumbati rukama, kako bi
sve ponovo napunili samo novim drvima…
Onda sam danas samo posložila avlijska naša drva,
nastala sečenjem propalih voćaka, i to sam izmestila ispred kućice Avgustina u
jedan ćošak, a ta drva koristim za vatreni šporet kad kuvam džemove, a trebaće
mi da ispečem ubrzo i paprike...
Imam veliku nameru da nakuvam još nekih džemova,
možda od maline polke, ali otom potom…
Onda sam posložila suve grančice koje su u velikim
kutijama, a koje nam služe za potpalu, da
sve bude pod konac, jer kad ja ispustim sve iz svog fokusa malo se neki
prostor i uneredi, te sam tako u drvari našla gvožđe koje sam izbacila na neka
druga mesta, pošto nedam da me išta osim drva tu iritira. A čim ja uskočim da
nešto posložim sve se tako savršeno sredi. I zato je mene neko opljačkao tako savršeno
lako i suptilno...
Onda sam očistila veliko tikvište od vreža, jer tamo
tikvice nisu krenule uopšte, a onda iz malog plavog tikvišta uberem prvu i jedinu
žutu tikvicu (doduše malo zakržljalu, ali pak jestivu, iskoristivu), koja je
izrasla slična malo povećoj šargarepi, i utrošim je za večeru u dinstanim
ćurećim prsima sa mnogo našeg povrća – čeri, bosiljak balzamiko, beli luk, itd…
Za ručak napunim mlade liske kupusa kašom od ćurećih
samlevenih prsa i začinim, te skuvam preukusnu prolećnu sarmicu na koncu leta, sa
liskama iz zamrzivača, a ispala najlepša do sada, valjda jer smo je baš, baš
poželeli…
Dok se stružu balvani, motorka ubija u pojama, urla,
laje, kuka, ja na 39 stepeni, do čak 42 stepena sređujem sve u “Hirošimi”, a najpre poberem sav preostali zeleni paradajz
i i nešto sazrelog čerija, i kad pogledam čuvam onoliko šume za ništa plodva.
Kad već hoću da se oznojim, radom preporodim, i dobro uprljam svojom zemljom,
onda ću baš da zapnem da sve pozavršavam…
I onda očistim celu parcelu pod paradajzom, a sve sama,
jer mama pomaže oko drva, itd. Prvo počnem da trpim vrućinu, svu tu težinu od
juče, a polagano sve čistim, a onda na pola puta rešim da sve brzinski posečem
i iznesem napolje, te na jačem vazduhu, ali i suncu sve raščistim, te tako i
lepo uradim…
Radim čitav dan na nenormalnim uslovima, a udara mi neko crnilo zbog onog od juče, a pred očima mi dogoreva svako novo pitanje, i mislim u jednom teškom času da završavam ovozemaljsko bitisanje, jer još ne mogu da se opametim ko je mogao da mi naudi tako, neki odrasli čovek ili dete, a kako dete kaže da nije, kad svi kažu da nisu, onda ko jeste od toliko ljudi (sedam-osam), divnih dobrih ljudi...
I kad sam uradila to malo posla, a negde sve do ručka
pomislim od težine, od iscrpljenja, da odem u kuću, te da se okupam i da više
ne izlazim napolje, ali onda me nešto nevidljivo okrenu ponovo nazad i šapnu mi
dat reba da se vratim i da jošmnogo radim, uradim, da mogu, i kad ne mogu, te
da će mi srce sve ovo izdržati...
I vratim se, nevoljno, slabo, vratim se da vidim šta
je to što treba novo napraviti, a vrativši se i dalje na to divno sunce, na rad,
na znoj, ja napravim novo čudo i uradim tako sporadično, a sve lagano, mnogo nešto
meni važno, snažno, i pomerim mnoge svoje ideje sa mrtve tačke, a polagano dobijam
sliku kakvu sam još davno imala u svojoj zamisli...
Onda očistim od kadifica plavu paleticu (očistim i
kadifice posađene proletos oko voćaka), a pre toga pokupim seme do kadifa.
Ostavim tu jednu malu bundevu neka sazri ako može, ako želi...
Danas sedim na panjićima, te razmišljam da napravim
negde u svojo oazi, u hladovini, i jednu sedeću zonu samo od drvenih panjića…
Sedim pod mojom malom, nakrivom zimskom ili ozimom kruškom.
I uprvao pod kuškom dolazi do pokretanja i okončavanja većine mojih zamisli od
ovog leta, ali moje zamisli tek treba dočekati na okončanom delu, jer ima ih
mnogo, ima ih tma...
Vreme je ipak samo malo splasnulo i bilo povremeno čak
i oblačno te sam mogla da konačno postavim ono malo preostalih polovnih crepova,
te da ogradim spoljašnji vrt, tj. celu dugačku donju stranu prema “Hirošimi,
kako se više na stazicu koja ih razdvaja ne bi osipala rodna zemlja, a ni voda
kad se nešto tu zalije...
Taman sam imala crepa koliko mi fali, a isto tako
moram napraviti i po donjoj strani spolajšnejg vrta, p oužojtrsnai. Sa ostale
dve strane zadržavam kamen, a crepom sam zaustavila nagib i osipanje zemljšta,
kao i izlivanje vode…
Pre postavljanja crepa budakom iskopam sav kamen
kojim sam jednom oivičila bašticu ili naš vanjski povrtnjak...
Onda postavimo mama i ja zajedno crepove, ona mi
zašilji kolac koji zakucavam macolom, a ne mislim da ovim ubijam vampire koji
me pokradoše, te tako udaramo kočiće. Onda očistim stazu, i pospemo je danas
sveže dobijenom piljevinom od bele bukve, a sada sve pod našim nogama peva i
rušti pitajući se: ko nas je pokrao...
Kad postigoh ovo nekako delimično ozdravih, ali onaj
užas od juče ne zaboravih…
Kad sam ovim dobila puna kolica kamena onda ga odmah
utroših, te napravim nove male kamene krugove za iduću setvenu prolećnu sezonu 2025,
a kada ću ih napuniti kompostom i zasejati cvećem iz svoje rasade…
Dobila sam ovim jedno svoje novo, a malo savršenstvo...
I tako dok pričekam da mi se sva drva iscepaju i
pripreme za pakovanje, ja imam svaki radni dan, nekad sitno, nekad krupno, prepune
ruke poslova, kuvanja, dakle kućnih I poljskih avlijskih radova...
Neko mi ukrao upravo onoliko evra koliko mi nedostaje
da kupim hotel za 15-ak koka nosilja. Neko jednom to nije hteo da mi da, kažepreskupo,
a nije hteo ni da napravimo jeftinije, ali kak god obrnem, samo sam ja
pogođena, i večito sunovraćena na nulu, u mrtvu tačku iz koje ti nedaju napred
nikad, ni kad se znojiš, ni kad radiš, ni kad se trudiš, nikad, baš nikad…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар