USLOVNE SLOBODE POSLE RATOVA I REVOLUCIJA…

U zadnjem IV delu romana “Teče krvava Drina: Dok pohapšeni četnički jataci i pomagači leže po bosanskim zatvorima, porodice njihove i dalje jadno i bedno, teško žive, a njima je ozna uskratila čak i ono malo snadbevanje na tačkice, te za njih nije bilo kupovine u zadružnim dućanima.

Uhapšenici se pripremaju za svoja prva suđenja, a sude im grupno, bez prisustva svedoka. Dobro i hrabro se većina drži pred sudom, a možda su iz svih ovih priča ponajhrabrije žene i devojke koje neće da izdaju ni pod pretnjom smrti gde se sve nalaze četničke zemunice.

Kad je reč uzeo javni tužilac bio je jasan i dakle glasan da im kazne budu što veće, što strožije, a osudi ih na vremenske kazne od 4, pa do 20 godina, zavisi kako koga. Bilo je i onih koji su dobili po godinu dana kazne.

No, te vremenske kazne nisu bile samo puko izležavanje u zatvorskoj ćeliji, jer su osuđeni kako im dalje obznaniše i na vrstu prinudnog rada, na logor. Neki su radili prinudno na ciglani, najteže poslve, neki pak u rudnicima uglja, itd.

Zatim se desio 1948 čuveni sukob Tita i Staljina, te se proneše priče kako će Rusi da napadnu Jugoslaviju iz Mađarske. Kada je na snagu stupila rezolucija Informbiroa zatvorenike po hapsanama Bosne hranili su dosta loše, posebno u KP domu Zenica. Obrok se sastojao od tvrdog komada proje i čorbe po kojoj jedva zazveče zrnca pasulja.

Među zatvorenike počinju da stižu i oni koji su se po svom ukusu opredeliše za Staljina.

Nastaju logori Goli otok.

Oni na slobodi grabili su kroz život, školujući se, a onda su za neke srećnije usledila i prva zaposlenja, prvi uspesi, a samo u njima imalo je snage za nešto više napred, imalo je volje živeti.

Za Petka Kusmuka život beše samo muka, a jednoga dana dođe navodno sloboda pre isteka kazne, ali pod uslovom da i dalje ostane da radi po ugovorom u Zenici na izgradnji zemlje, sve dok traje kazna. Bila je to sloboda pod uslovima.

Bosanskim selom se i dalje prepričava koga je sve ozna postreljala, ubila, likvidirala. A u sela se zatim vraćaju mnogi sa robije, sa odslužene kazne, iz logora. Neka  sela dobijaju svoje prve škole.

Državi se i dalje predaje narez, a siromašni i namučeni ljudi obično kad im država sve uzme, ili kad nemaju da joj isporuče koliko zahteva,  završe i okončaju svoje živote samoubistvom, najčešće vešanjem za sobom ostavljajući puke siročiće.

Za bosanskog seljaka i dalje traje ona ista ratna gorka subina, ta šta mari što je vreme poratno, što je sloboda, kad sve same muke, jadi, mito, korupcija, protekcija. Narez najviše pogađa samo sirotinju raju, dok jedino se nova vlast osmehuje gazdama. Opstanka u Bosni nema, a decu u budućnosti ne očekuje ništa osim strašna patnja govore im i dedovi i očevi.

Zbog teškog stanja mnogi su rešili da napuste ognjišta i da se isele nekud drugde, najčešće u Srbiju, oko Obrenovca, itd. Neki su pohrlili u fabrike, na zanate, na kurseve, na opismenjavanje, za sobom ostavivši svoja rodna sela.

Najmudrije prosede staračke glave videle su u tom jadnom stanju još mnogo dalje, opominjući da će ponovo doći crna i preteška vremena, jadi, itd.

Itd…

 

(kraj romana)