Mama je jutros iskopala svu veću parcelu pod ovogodišnjom, a prolećnom šargarepom i nakon žetve, našla
je sve jako sitno, možda nikad sitniju našu zdravu šargarepu, a našla je i veoma
malu količinu, nisam merila u gram, tako da sve stane na jedan veći poslužavnik,
negde malo više od 1,5 kg, možda 2…
No, šta je tu je ovog sušnog i paklenog, đavoljeg
leta 2024, i na to malo treba biti zahvalan, zar ne ili možda i ne…
Bolje nismo zaslužili, rekli bi pak neki zli jezici,
čak i oni mudri, možda…
U “Hirošimi” jutros berem čeri paradajz da napravim još
jednu divnu pastu za ručak, ali ovoga puta bolonjezu sa junećim mesom...
I dalje uberemo po neki krastavac, iako u njegov porast
i negu više ništa ne ulažemo. I dalje bori se sam, bez ikoga, bez ičega…
Potom beremo naše plave šljive, najpre da napravim još
jedan novi super kolač, sezonski sa šljivama, nešto kao tart i plus sa šlagom…
Zatim se beru nakon ručka šljive da bi se ostavile u
zamrzivač, a sve ostalo čekaće najmanje još 7 dana da pezri kako bi se nakuvalo
džema i pekmeza...
Ostavljeno 12 kesa po 600 g, a to je već svežih šljiva
oko 7,200 kg u zamrzivaču...
Već dugo ne čitam onu početu knjigu, zastala sam
odmah na početku i ukopala se čudno u svom velikom ničemu, kao drvo, što je
ravno pustoši i katastrofi, nikako pesničkoj dobroj ili uspeloj strofi, a nakon
svega konačno prava knjiga i još pravija tema, tačnije dve knjige ili roman
reka od 900 strana, te dolazi mi na um, a nakon one jedne uzvodne plovidbe od pre
neki dan, pošto prođoh pored mesta zločina, da treba da pročitam šta se tačno
tu zbivalo, te se od večeras baš radujem, jer imam pravu temu za novo dublje
istraživanje, a reč je kao i uvek samo o zločinima, a ovoga puta zločinima Drugog
svetskog rata, i treba li na koncu svog malog razmišljanja da se pitam zašto me
toliko “privlači” tema zločina...
I na kraju svega sasušena dva buketa pobacam iz vaza,
sa astala i napunim vaze ponovo sa dva nova, a živa buketa cveća, a jedva sam iskupila
malo majskih ruža i nešto ostalog letnjeg cveća, uz rudbeciju da napravim bar dve
nove cvetne živahne ikebane...
Danas posle ručka, na stazi primetim leži mače,
čudno opruženo, otegnuto, a ja pomislih možda tu spava, a onda me na toj udaljenosti
nešto štrecne i zabrine, smrad me zapahne, vidim mušice ga već napale, i vidim napale
ga mušice i vidim to je dakle jedan leš, već počelo sve da se raspada i teško zaudara
i osetih smrad te male lešine, a dalje nisam imala snage da posmatram kako se
do juče živo i živahno odjednom mrtvo kupi, odnosi i baca u kese, jedan do juče
tako živ i poletan mlad život, pred kojim se nalazila budućnost, zar ne…
Ono što me neprestano i sada zanima jeste šta mu je
uzrok nagle smrti, ili ko jeste otrovao to mače, ili ko ga je nečim teško povredio
da ono izabere da na pola moje osunčane staze tu blizu kapije onako otegnuto crkne,
lipše…
Itd...
Нема коментара:
Постави коментар