“A
na Kadinjači breze su vitke
Ko
borci,
Ranjene,
Legle
Uz
breg”…
Godine 1927, dana 17-og januara u Užicu rodio se
pesnik Slavko Vukosavljević, onaj koji zahvaljujući samo jednoj svojoj najuspelijoj
poemi “Kadinjača” iz 1950 godine, uspeva da svoje ime i prezime zauvek veže za
mesto koje nadrasta sve legende – brdo Kadinjača.
Početni stihovi poeme glase:
“Na
srce sada položi ruku,
Tu
je bataljon
I
zavičaj…
Neka
daljinom topovi tuku…
Partija
pita,
Odgovor
daj”…
Na krštenju dobija ime Slavoljub, ime koje će kasnije
promeniti u ime Slavko, i tako nastaviti da potpisuje sve svoje pesme, druga
književna dela, svoje radove, itd.
U mestu rođenja dobija osnovno, a zatim i gimnazijsko
obrazovanje, a potom kreće put Beograda gde studira engleski jezik. Potom je u
Rangunu studirao burmanski jezik, na Mjanmaru. Pored pisanja bavio se i novinarstvom,
te se oprobao i kao urednik nekoliko časopisa i listova kao što su “Polet” od
1949-51, zatim “Mlada kultura” od 1952-55, itd. Pored ovoga on je ujedno i saradnik
mnogih listova, kao što su: “Mladi borac”, “Omladina”, ”Književnost”, ”Narodna
armija”, “Vesti”, i tako dalje.
Za Vukosavljevićem su ostale mnoge objavljene zbirke
pesama, a pomenuti treba tek sledeće: ”Lirika” iz 1949, “Šta da ti kažem, Marija”
1952, “Moja jedina mladost” 1955, “Povratak” 1976, “Rodoljubive pesme”
1981,”Sabrane pesme” 1987, “Rođendan” 1987, itd.
“Za
nove dane,
Da
svima svane
………………..
Da
naše staze
Pošteni
gaze,
……………..
Da
više nema
Groba
do groba
Ni
gladi pokraj
Kućnoga
plota
………………
Da
nema tame
……………….
Da
nema roba
………………”…
Najviše se pesnik Vukosavljević proslavio svojom poemom “Kadinjača” , koja je doživela nekoliko izdanja, čak 7, počev od vremena
pojavljivanja još 1950, zatim 1961, 1970, 1978, 1981,pa sve do 1984 kada su izašla
u samo jednoj godini čak dva izdanja pomenute poeme.
Poema je prvi put objavljena 1950 godine od strane
Saveza užičkih boraca u čak 10 hiljada primeraka, a u književnsoti ova poema
svrstava se u 3 najbolje, 3 najuspelije, pored takođe dve čuvene poeme Ivana
Gorana Kovačića ”Jama” i “Stojanka, majka Knežopoljka” Skendera Kulenovića.
U ovoj poemi “Kadinjača” veliča se i slavi Sloboda,
kao i Borba za sticanjem upravo nasušne Slobode, koje nema bez probuđene kako nacionalne,
tako i socijalne svesti, a bez Slobode nema ni hleba nasušnoga.
“Izmeri
cenu života
I
reci –
Vred
li
Umirati,
I
znaš li veću lepotu
Do
sebe drugu dati.
A
drug su gladna i bosa deca
I
san o sreći ljudskoga roda,
A
drug je žena,
A
drug je zemlja,
Drug
je sloboda,
I
drug je borac u tvome stroju,
Tvoj
brat po muci
I
brat po znoju,
I
svemu tome,
Svemu
dug -
I
to je drug,
I
to je drug!”.
Takođe, poema “Kadinjača” veliča svaku kap prolivene
žrtve i svaki korak, svaku stopu požrtvovanja, kada je krajem novembra 1941
krenuo Radnički bataljon ceo, “metalci, pekari, tkači”, zatim mnogo herojstva,
neustrašivosti od strane običnih boraca, mladića, malih dečaka, u kojoj se
najviše iskazuje običan mladi čovek iz naroda, zanatlija, pekar, tkači ili metalac,
dakle svi oni koji su snagom svog podviga i herojstva, mučeništva,
solidarnosti, umeli da nadjačaju posejano seme podele i razdora, izdaje,
fašizma, lažnih sloboda, tačnije nesloboda koje je nudila sva ondašnja gospoda,
bez stida.
”Daljinom
muklo topovi tuku…
Ti
ovde slušaj
Drugi
glas:
-
Drugovi,
Daljina
tutnji,
Hladna
I
siva,
Dolazi
izdaja,
Dolazi
glad,
Valja
se čelik preko njiva
…
i možda sutra
Pašće
grad”.
Tema Vukosavljevićeve poeme “Kadinjača” jeste jedan istinit
događaj i bitka koja se odigrala na brdu Kadinjača u krvavu zimu 1941, a onda
su tu još izneta i mnoga psihološka preživljavanja i teška, mučna stanja čitavog
Radničkog bataljona, koji su imali za cilj da na 14-om kilometru odbrane svoj grad,
čast i obraz, a braneći grad branili su novi put Slobode koji se utirao samo njihovom
žrtvom i samopožrtvovanjem. I što je dalje najvažnije – pošli su svesno u
sigurnu smrt, u samožrtvovanje, itd.
“Mi
ćemo biti
Poslednja
brana
Dok
zadnji naši
U
Sandžak odu,
Mi,
Zaštitnica
Budućih
dana
I
staza za slobodu”.
Upravo kroz stihove ove poeme provejava najlepši prkosni,
neustrašivi, nesalomivi duh Narodnooslobodilačke borbe, čojstva i junaštva, duh
onih koji su imali snage da poginu, da umru partizanski, pod crvenom zastavom,
petokrakom zvezdom:
“Užice-Zlatibor-Kokin
Brod-
To
je sad put
U
novi svet;
Poziv
slobode -
Istrajan
hod;
I
zakona rata -
Pokret,
Pokret!”
Ushit užičke partizanske revolucije iz 1941, kao i
buđenje Radničkog pokreta, osetio je svim svojim čulima, još kao dečak, pesnik Slavko Vukosavljević, kada
je spoznao kako je u ratu baš sve okrutno, brutalno.
“Čuješ
li, Srbijo, tom tvrdom
Džadom,
Kako
se prašta vojska sa gradom?”.
Posle rata Vukosavljević postaje jedan od pesnika
koji postoje da bi kroz svoje književno delo ovekovečili svaku kap krvavo stečene
slobode.
“Na
pustom drumu dvesta ljudi
Useca
trag u breg…”.
Godin 1975 Vukosavljeviću je dodeljena Sedmojulska
nagrada, a pored ove dobitnik je više nagrada, čak i čuvene Oktobarske, zatimVukove
nagrade, i na kraju i laureat Račanske povelje, itd.
Pesnik umire u Beogradu 2004 godine, u 77-oj godini
života.
“Veruj,
zemljo,
Taj
dan će doći…
Ako
padnemo,
Ipak
s nama
Niz
ove staze
Čete
će proći
S
osmehom pobede
Na
usnama…”.
Нема коментара:
Постави коментар