SLAVKO VUKOSAVLJEVIĆ (1927-2004) – “PUTOKAZ DO SLOBODE”…

 

 

“A na Kadinjači  breze su vitke

Ko borci,

Ranjene,

Legle

Uz breg”…

 

Godine 1927, dana 17-og januara u Užicu rodio se pesnik Slavko Vukosavljević, onaj koji zahvaljujući samo jednoj svojoj najuspelijoj poemi “Kadinjača” iz 1950 godine, uspeva da svoje ime i prezime zauvek veže za mesto koje nadrasta sve legende – brdo Kadinjača.

Početni stihovi poeme glase:

“Na srce sada položi ruku,

Tu je bataljon

I zavičaj…

Neka daljinom topovi tuku…

Partija pita,

Odgovor daj”…

Na krštenju dobija ime Slavoljub, ime koje će kasnije promeniti u ime Slavko, i tako nastaviti da potpisuje sve svoje pesme, druga književna dela, svoje radove, itd.

U mestu rođenja dobija osnovno, a zatim i gimnazijsko obrazovanje, a potom kreće put Beograda gde studira engleski jezik. Potom je u Rangunu studirao burmanski jezik, na Mjanmaru. Pored pisanja bavio se i novinarstvom, te se oprobao i kao urednik nekoliko časopisa i listova kao što su “Polet” od 1949-51, zatim “Mlada kultura” od 1952-55, itd. Pored ovoga on je ujedno i saradnik mnogih listova, kao što su: “Mladi borac”, “Omladina”, ”Književnost”, ”Narodna armija”, “Vesti”, i tako dalje.

Za Vukosavljevićem su ostale mnoge objavljene zbirke pesama, a pomenuti treba tek sledeće: ”Lirika” iz 1949, “Šta da ti kažem, Marija” 1952, “Moja jedina mladost” 1955, “Povratak” 1976, “Rodoljubive pesme” 1981,”Sabrane pesme” 1987, “Rođendan” 1987, itd.

“Za nove dane,

Da svima svane

………………..

Da naše staze

Pošteni gaze,

……………..

Da više nema

Groba do groba

Ni gladi pokraj

Kućnoga plota

………………

Da nema tame

……………….

Da nema roba

………………”…

Najviše se pesnik Vukosavljević proslavio svojom poemom “Kadinjača” , koja je doživela nekoliko izdanja, čak 7, počev od vremena pojavljivanja još 1950, zatim 1961, 1970, 1978, 1981,pa sve do 1984 kada su izašla u samo jednoj godini čak dva izdanja pomenute poeme.

Poema je prvi put objavljena 1950 godine od strane Saveza užičkih boraca u čak 10 hiljada primeraka, a u književnsoti ova poema svrstava se u 3 najbolje, 3 najuspelije, pored takođe dve čuvene poeme Ivana Gorana Kovačića ”Jama” i “Stojanka, majka Knežopoljka” Skendera Kulenovića.

U ovoj poemi “Kadinjača” veliča se i slavi Sloboda, kao i Borba za sticanjem upravo nasušne Slobode, koje nema bez probuđene kako nacionalne, tako i socijalne svesti, a bez Slobode nema ni hleba nasušnoga.

“Izmeri cenu života

I reci –

Vred li

Umirati,

I znaš li veću lepotu

Do sebe drugu dati.

A drug su gladna i bosa deca

I san o sreći ljudskoga roda,

A drug je žena,

A drug je zemlja,

Drug je sloboda,

I drug je borac u tvome stroju,

Tvoj brat po muci

I brat po znoju,

I svemu tome,

Svemu dug -

I to je drug,

I to je drug!”.

Takođe, poema “Kadinjača” veliča svaku kap prolivene žrtve i svaki korak, svaku stopu požrtvovanja, kada je krajem novembra 1941 krenuo Radnički bataljon ceo, “metalci, pekari, tkači”, zatim mnogo herojstva, neustrašivosti od strane običnih boraca, mladića, malih dečaka, u kojoj se najviše iskazuje običan mladi čovek iz naroda, zanatlija, pekar, tkači ili metalac, dakle svi oni koji su snagom svog podviga i herojstva, mučeništva, solidarnosti, umeli da nadjačaju posejano seme podele i razdora, izdaje, fašizma, lažnih sloboda, tačnije nesloboda koje je nudila sva ondašnja gospoda, bez stida.

”Daljinom muklo topovi tuku…

Ti ovde slušaj

Drugi glas:

-        Drugovi,

Daljina tutnji,

Hladna

I siva,

Dolazi izdaja,

Dolazi glad,

Valja se čelik preko njiva

… i možda sutra

Pašće grad”.

Tema Vukosavljevićeve poeme “Kadinjača” jeste jedan istinit događaj i bitka koja se odigrala na brdu Kadinjača u krvavu zimu 1941, a onda su tu još izneta i mnoga psihološka preživljavanja i teška, mučna stanja čitavog Radničkog bataljona, koji su imali za cilj da na 14-om kilometru odbrane svoj grad, čast i obraz, a braneći grad branili su novi put Slobode koji se utirao samo njihovom žrtvom i samopožrtvovanjem. I što je dalje najvažnije – pošli su svesno u sigurnu smrt, u samožrtvovanje, itd.

“Mi ćemo biti

Poslednja brana

Dok zadnji naši

U Sandžak odu,

Mi,

Zaštitnica

Budućih dana

I staza za slobodu”.

Upravo kroz stihove ove poeme provejava najlepši prkosni, neustrašivi, nesalomivi duh Narodnooslobodilačke borbe, čojstva i junaštva, duh onih koji su imali snage da poginu, da umru partizanski, pod crvenom zastavom, petokrakom zvezdom:

“Užice-Zlatibor-Kokin Brod-

To je sad put

U novi svet;

Poziv slobode -

Istrajan hod;

I zakona rata -

Pokret,

Pokret!”

Ushit užičke partizanske revolucije iz 1941, kao i buđenje Radničkog pokreta, osetio je svim svojim čulima, još  kao dečak, pesnik Slavko Vukosavljević, kada je spoznao kako je u ratu baš sve okrutno, brutalno.

“Čuješ li, Srbijo, tom tvrdom

Džadom,

Kako se prašta vojska sa gradom?”.

Posle rata Vukosavljević postaje jedan od pesnika koji postoje da bi kroz svoje književno delo ovekovečili svaku kap krvavo stečene slobode.

“Na pustom drumu dvesta ljudi

Useca trag u breg…”.

Godin 1975 Vukosavljeviću je dodeljena Sedmojulska nagrada, a pored ove dobitnik je više nagrada, čak i čuvene Oktobarske, zatimVukove nagrade, i na kraju i laureat Račanske povelje, itd.

Pesnik umire u Beogradu 2004 godine, u 77-oj godini života.

“Veruj, zemljo,

Taj dan će doći…

Ako padnemo,

Ipak s nama

Niz ove staze

Čete će proći

S osmehom pobede

Na usnama…”.