Ravno posle 3 nedelje, ili tačno posle 21 dan
pokošena je avlija, ponovo, dakle prva veća letnja pauza zahvaljujući sušnom periodu
u koji smo debelo već zašli, potonuli...
Koliko god kukakli na onaj predivan mesec jul 2024,
samo u prvih 15 dana jula imali smo čak dve dobre kosidbe avlije, a poslednju
17 jula 2024, a od toga dana sve je krenulo katastrofalno i neosetno nizbrdo,
te jedva nakon 3 nedelje košenje i to ne svih parcela, tek dve, a sve ostalo sa
sušnim krugovima i sprženim travnjakom nisam dirala, ni kosila, jer nema tu baš
ničega, osim poneke visoke vlati travke...
Ali, pre košenja nešto se jutros nabralo čak i danas
u “Hirošimi” – pristiglo...
Berem ono čega jutros ima ponovo preko 3 kg, a to je
divno sazreli paradajz...
No, pre svega toga počupala sam i sve one preostale
linije pod krastavcima, poskidala poslednje plodve, njima nahranila koke
nosilje, a onda sve uredno očistile majka i ja, kao dva beloglava supa, koji ovde
postoje samo da bi u prirodi sve očistili kao poslednji u lancu kruženja žive i
nežive materije...
Sve što je prošlo već, treba ga dakle hitro izbaciti
iz “Hirošime”, otvoriti prostor i svetlost onom preostalom, te dati više pažnje
i nege svemu onome što i dalje daje nam fantastične plodove, a to je čeri,
paradajz i paprike...
Tikvice ponovo poteruju sa novim sitnim plodovima, i
samo bude lažnu nadu da ćemo ih se ovog leta 2024 najesti, a nismo, ali sve što
se bilo pokrenulo i vidno krenulo odjednom žuti, vene, sahne, tako da tikvica i
dalje nema nam za branje…
Kruške letnje su već tu, ali pri kraju, no i dalje
svaki dan puna zdelica letnjih kušaka nađe se na astalu...
Vreme je idealno da se radi, da se nešto novo, a preko
potrebno ponovo stvara, za šta ne treba mnogo para, osim dobre volje, te da se
pokrene obećana izgradnja kokošinjca u avlji, ali nažalost za to više nema
poleta, neko obećava praznine, pustoš, nema mu reč vrednost, tako da moja velika
ideja za sada trpi veliko nipodaštavanje i ignorisanje...
Takođe, bliži se čas da preuredim “Hirošimu” skroz iznutra,
ali stari polovni crep nisam bila u stanju da obezbedim, tako je kad se okružim
lažovima i onima kojima su usta vazda praznih priča, trulih, jalovih pričanja,
te moram smisliti kako da ipak sve preuredim ponovo iznutra, i to bez ičega, čak
i bez crepa, sa svojih i majčinih po 10 nokata samo...
Knjiga se pomno čita, malo po malo, po 50 strana u
cugu, i već sam prešla 140 strana...
U pauzi sam napekla pune tanjire heljdinih palačinaka
podmešenih heljdinim brašnom donetim sa vrhova konjona Uvac…
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар