BORBA DVEJU STRANA ODJEKUJE BRDIMA…

 

Iako je rat završen po Bosni, Ozna i dalje ganja preostale četnike. Sloboda površinski gledano jeste donela nešto bistrije vode prethodno jako krvave reke Drine. No, bila je to pak sloboda u kojoj i dalje postoji u narodu neka strepnja i neki zazor, neki strah oko svakog ljudskog normalnog srca. Oni mudriji, dalekovidiji, osetili su da sloboda, da ovo ništa dobro donelo nije, niti će, te da će se još Bosnom dešavati jako tragične stvari.

Ljudi su se vratili na svoja opustela zgarišta i ponovo započinjali da podižu svoja ognjišta zgasla, ponovo iz ugašenog pepela, iz čađavih ruševina. Najpre su potražili grobove svojih mrtvih, oživeli slike svih onih pokolja na Klisuri iz 1942. I ponovo su suze udarile na njihove narodne oči.

Četnici se dobro i vešto kriju po šumskim zemunicama istočne Bosne, a u životu održavaju ih verni, odani jataci preko kojih se snadbevaju dobrom hranom u posleratno vreme nikad veće gladi i bede, a kad hrane nestane, oni tačno znaju na čija vrata u debeloj noći treba strašno pokucati, znaju ko im može dati vruće pogače, dimljene pršute, itd.

Narodu koji neće da sarađuje sada nije lako, a za vratom im prete svi, i četnici, kao i sama Ozna. Mnoge četničke baze su otkrivene, mnogi četnici pohapšeni, ali i dalje mnogi četnici u bekstvu. A najtraženiji Oznin  neuhvatljivi četnik kao i tajnovita baza bila je baza Radomira Neškovića, koji će uspeti da im prebegne do Srbije, pa stigne čak do Kanade, i otuda se javi pismom.

Od naroda svi traže ono svoje, i četnici, ali i nova narodna vlast, a narodu je gorko i teško, kao u onoj noći pokolja na Klisuri 1942, jer u narodu je gladno i siroto teško stanje. Narod živi teško i bedno, a Srbima slabo daju artikle na tačkice. Narod nema brašna da ispeče hleba, te se hrane žarom, itd.

Ozna bezuspešno pretresa svaku jamu, svaki jarak, a tražene četnike ne može da pohvata. Narod u slobodi sada najviše boli to što su bivši koljači i ustaše sa Klisure sada odjednom postali narodna vlast i partizani. Narod takođe šapuće o dolasku kralja. No, bilo je i takvih četnika koji su se predali Ozni. Narodni odbor od bednog naroda Bosne samo traži, posebno  pšenicu, meso, vunu, a narez je narez, a nije lako dati državi posebno kad se nema.

Jataci su izdali ne samo Dražu, već i neke druge četnike. Dražu dakle izdaje Kalabić, nažalost najbolji prijatelj. Narod je pričao u novoj slobodi kako se to zapravo zbilo, a zbilo se kažu negde oko tunela na ulazu u Mokru Goru. Takođe, pričale su se i priče kako su Dražu prebacili jednom uspešno septembra 1945  u Srbiju, kada je stigao i u Zaovine, odakle  je trebalo stići dalje, a sve do Ravne Gore. Na tom putu prešli su Kadinjaču, a onda stigli sve do Valjeva, itd.

Narod je imao svoje nezaceljene, krvave rane, a nekome su zlo počinili četnici, a nekome partizani. Nakon rata omladinac Momir Krsmanović dolazi da izučava zanat u borskom rudniku, leta 1946, najpre učeći za vodoinstalatera, a onda za mašinbravara. Te 1946 godine kažu bila je nezapamćena suša i sve je slabo rodilo plodovima.

Ozna pravi i dalje bezuspešne zasede po bosanskim planinama, ne bi li pohvatala razbežane četnike. Potom je Ozna počela da pretresa domove osumljičenih četničkih jatka, a onda mnoge da hapsi i šalje na višegodišnje kazne robije, muškarce, mladiće, devojke, žene. Od 1948 mnogi četnički jataci leže po zatvorima Sarajeva i Zenice. Prvo su počela njihova saslušavanja. Narod polagano uviđa da je takva vrsta komunizma još jedna prevara, posebno kad se otvori Goli otok. I počinju prva izricanja kazni, prve osude, presude. Omladina se dakle nasilno tera na radne akcije. Mnogi su osuđeni na smrt streljanjem.

Uhapšeni jataci i dobar deo naroda trunuo je u sarajevskom ili zeničkom zatvoru. Kazne su se kretale do 10, 15, pa do 20 godina.

 

(kraj III dela romana “Teče krvava Drina; nastaviće se)