.jpg)
Iako je rat završen po Bosni, Ozna i dalje ganja
preostale četnike. Sloboda površinski gledano jeste donela nešto bistrije vode prethodno
jako krvave reke Drine. No, bila je to pak sloboda u kojoj i dalje postoji u
narodu neka strepnja i neki zazor, neki strah oko svakog ljudskog normalnog srca.
Oni mudriji, dalekovidiji, osetili su da sloboda, da ovo ništa dobro donelo
nije, niti će, te da će se još Bosnom dešavati jako tragične stvari.
Ljudi su se vratili na svoja opustela zgarišta i ponovo
započinjali da podižu svoja ognjišta zgasla, ponovo iz ugašenog pepela, iz čađavih
ruševina. Najpre su potražili grobove svojih mrtvih, oživeli slike svih onih
pokolja na Klisuri iz 1942. I ponovo su suze udarile na njihove narodne oči.
Četnici se dobro i vešto kriju po šumskim zemunicama
istočne Bosne, a u životu održavaju ih verni, odani jataci preko kojih se snadbevaju
dobrom hranom u posleratno vreme nikad veće gladi i bede, a kad hrane nestane,
oni tačno znaju na čija vrata u debeloj noći treba strašno pokucati, znaju ko
im može dati vruće pogače, dimljene pršute, itd.
Narodu koji neće da sarađuje sada nije lako, a za
vratom im prete svi, i četnici, kao i sama Ozna. Mnoge četničke baze su otkrivene,
mnogi četnici pohapšeni, ali i dalje mnogi četnici u bekstvu. A najtraženiji Oznin neuhvatljivi četnik kao i tajnovita baza bila
je baza Radomira Neškovića, koji će uspeti da im prebegne do Srbije, pa stigne
čak do Kanade, i otuda se javi pismom.
Od naroda svi traže ono svoje, i četnici, ali i nova
narodna vlast, a narodu je gorko i teško, kao u onoj noći pokolja na Klisuri 1942,
jer u narodu je gladno i siroto teško stanje. Narod živi teško i bedno, a
Srbima slabo daju artikle na tačkice. Narod nema brašna da ispeče hleba, te se hrane
žarom, itd.
Ozna bezuspešno pretresa svaku jamu, svaki jarak, a
tražene četnike ne može da pohvata. Narod u slobodi sada najviše boli to što su
bivši koljači i ustaše sa Klisure sada odjednom postali narodna vlast i
partizani. Narod takođe šapuće o dolasku kralja. No, bilo je i takvih četnika
koji su se predali Ozni. Narodni odbor od bednog naroda Bosne samo traži, posebno pšenicu, meso, vunu, a narez je narez, a nije
lako dati državi posebno kad se nema.
Jataci su izdali ne samo Dražu, već i neke druge četnike.
Dražu dakle izdaje Kalabić, nažalost najbolji prijatelj. Narod je pričao u
novoj slobodi kako se to zapravo zbilo, a zbilo se kažu negde oko tunela na
ulazu u Mokru Goru. Takođe, pričale su se i priče kako su Dražu prebacili jednom
uspešno septembra 1945 u Srbiju, kada je
stigao i u Zaovine, odakle je trebalo stići
dalje, a sve do Ravne Gore. Na tom putu prešli su Kadinjaču, a onda stigli sve
do Valjeva, itd.
Narod je imao svoje nezaceljene, krvave rane, a nekome
su zlo počinili četnici, a nekome partizani. Nakon rata omladinac Momir Krsmanović
dolazi da izučava zanat u borskom rudniku, leta 1946, najpre učeći za vodoinstalatera,
a onda za mašinbravara. Te 1946 godine kažu bila je nezapamćena suša i sve je
slabo rodilo plodovima.
Ozna pravi i dalje bezuspešne zasede po bosanskim planinama,
ne bi li pohvatala razbežane četnike. Potom je Ozna počela da pretresa domove
osumljičenih četničkih jatka, a onda mnoge da hapsi i šalje na višegodišnje kazne
robije, muškarce, mladiće, devojke, žene. Od 1948 mnogi četnički jataci leže po
zatvorima Sarajeva i Zenice. Prvo su počela njihova saslušavanja. Narod
polagano uviđa da je takva vrsta komunizma još jedna prevara, posebno kad se
otvori Goli otok. I počinju prva izricanja kazni, prve osude, presude. Omladina
se dakle nasilno tera na radne akcije. Mnogi su osuđeni na smrt streljanjem.
Uhapšeni jataci i dobar deo naroda trunuo je u sarajevskom
ili zeničkom zatvoru. Kazne su se kretale do 10, 15, pa do 20 godina.
(kraj III dela romana “Teče krvava Drina; nastaviće
se)
Нема коментара:
Постави коментар