GLIŠIĆEVE VRAGOLASTE SATIRE I NAPISI…

 

 

Milovan Glišić (1847-1908) pored književnog rada, bavio se i prevođenjem sa ruskog jezika, a smatra se jednim od utemeljivača onoga što se u nas zove u književnosti seoski realizam. Svoje rane pripovetke napisao je pod uticajem učenja Svetozara Markovića, čiji pristalica beše i sam. Onda je počeo sve više i više da piše kritke, dajući svoje kritičke osvrte na sve ono što ga okužuje, dakle na život, najviše na selo, ali i na društvo (grad), birokratiju, poltrone, na zelenaše, ulizice, na sujeverje, itd. U svoje pripovetke unosio je Glišić mnogo narodnog humora, a smatra se čak i začetnikom seoske pripovetke, u kojoj je prikazan zadružni, patrijarhalni, kao i gradski život druge polovine XIX veka.

Pored pripovedaka napiso je Milovan Glišić i dve komedije 1882 - “Dva cvancika” i 1885 “Podvala”. Najviše je prevodio sa ruskog jezika, a njegovi prevodi jesu “Mrtve duše” i “Taras Buljba” dva Gogoljeva dela, zatim Tolstojev “Rat i mir”, a od Oblomova prevodi “Gončarova”, itd.

U časopisu “Otadžbina” objavio je Glišić još 1875 svoju danas dobro poznatu “Glavu šećera”, a poznat je i po svojoj priči “Prva brazda”. Tom nizu treba dodati i neke druge pripovetke kao što su: ”Zloslutni broj”, “Roga, ”Novi mesija, “Ni oko šta”,”Ćuran dobija”, “Raspis”, “Šilo za ognjilo”, ”Svirač”, “Učitelj”, “Redak zver”, ”Zadušnice”, “Posle devedeset godina”, “Nagraiso”,”Šetnja posle smrti”, ”U zao čas”, ”Brata Mata”, itd.

Jedno vreme radio je Glišić pri Narodnom pozorištu u Beogradu u svojstvu dramaturga, gde su još 1883 izvedene premijerno čak dve Glišićeve komedije “Podvala” i “Dva cvancika”, a obe u istoj godini, prva aprila, a druga novembra meseca.

No, oprobao se Glišić i u satiri, a pisao je i satirične napise prepune omiljene nam satire, a takve radove objavljivao je u “Vragolanu”, ali se tu pak potpisivao pod šifrom “ON” (list “Vragolan” počeo je da izlazi 4 jula 1871 godine u Beogradu, gde je jedan od urednika bio i sam Milovan Glišić, a obim lista bio je tada 4 strane u 2 stupca). U ovom listu Glišić neke svoje radove kao i priloge takođe potpisuje pod još jednim pseudonimom koji glasi “Mehedetaj Korčin Uheljučki”.

U pomenutom listu Glišić je objavio svoja “Neotesana pisma”, ukupno 4, a nakon toga i neke svoje satirične napise, pod nazivom: “Manifest ili Mi, po milosti božijoj i po volji svojoj a u dogovoru sa samim sobom”, “Moderna vizita u modernom pansionu ili Ili grubijanski raboš”, “U čemu se ništa ne razume –tu je najpametnije sasvim ćutati”.

Sve u svemu krozo ve satirične priloge, ali i napise Glišić je svom kritičkom peru podvgrao čitavo ondašnje društvo iznoseći u prvi plan, na videlo sve slabosti i manjakvosti, poroke društva, a naravno i mane nekih pojedinaca, a onda je kroz sve to dao i sliku naroda koji večito grca pod ropskim igom, a najviše opisujući kako se postaje poltron ili doušnik, licemer, bezdušna pijavica, primitivac, sirovina, zelenaš, osvetoljubiv čovek, itd. Sve svoje priloge Glišić je potpisao svojim pseudonimom “ON”.

“Neotesna pisma” Milovan Glišič upućuje na uvid i čitanje “svakome”, te tako u drugom svom “Neotesanom pismu” kazaće ovako, a upoređujući našu sa kineskom kulturom, praveći paralele, poređenja, itd., a govoreći o napretku:

“… Kinezi kad koračaju, kad se šetaju, kad idu u kafane, kad idu na parade, kad idu u vizite, kad marširaju, kad idu u svoje kineske kasine – idu NAPRED i to je neki naravski NAPREDAK… glede NAPRED i to je NAPREDAK… oči su im napred gde valja, a nikako ostrag za vratom ili za petama gde su mamuze. Kad jašu okrenu se napred i drže za uzde a nikako natrag pa da drže za rep i to je NAPREDAK. Kad se kakvoj ličnosti klanjaju, klanjaju se NAPRED okrenuvši joj lice a nikako natrag ili da joj okrenu leđa ili što drugo što nepristojno – i toje NAPREDAK. Kad puštaju trbuhe puštaju ih NAPRED, jer još niko nije video Kineza da pušta trbuh odostraga ili natrag – i to je NAPREDAK. Kad ulaze u kakvu salu, ulaze NAPRED a nikako natraške . I to je opet, naravski, NAPREDAK. Pa onda nosevi su im okrenuti NAPRED, baš još niko nije dokazao da koji Kinez ima nos na vrhu glave ili na leđima – i to je NAPREDAK…”, itd.

U svom “Manifestu” (ili “Mi, po milosti božijoj i po volji svojoj a u dogovoru sa samim sobom, Mehedetaj Korčin Uheljučku ili drugim rečina ON”), kazao je satirično Milovan Glišić, samom sebi, nama, svakome, kako dakle nema nikakvog svog ličnog ubeđenja, načela, govoreći nam zapravo kako bi mu možda autoriteti sve rekli, da bi ga porekli, ili pak i nije tako, jer možda “ON” govori da bi porekao dakle njih:

“Viš, Mehedetaju, ti nemaš NIKAKVIH POLITIČKIH NAČELA, ti ne pripadaš nijednoj partiji. Naša je partija jaka, sva puna autoriteta. Hoćeš pristati uz našu partiju? Ded pristani – daćemo ti šarenu lažu. Mi smo sve ljude koji imaju svoja sopstvena ubeđenja i svoja poliička načela, primamo u svoju partiju samo one ljude koji takođe, isto onako kao i mi, IMAJU SVOJA UBEĐANJA I SVOJA POLITIČKA NAČELA. Hod i ti, Mehedetaju, u našu partiju ti si dostojan naše partije!... Viš, Mehedetaju, to nije lepo; ti NEMAŠ STALNA KARAKTERA, nemaš svoga ubeđenja…”, itd.

Dalje, a o satiričnom listu “Vragolanu” autoriteti jesu u pomenutom Glišićevom ”Manifestu” još kazali mu ovako, a iz rečenog dakle saznajemo ko sve u to vreme po mišljenju uatoriteta čini list “Vragolan”:

“… to su sve sami komunci, golaveri, neznalice, badavadžije; a mi, smo ljudi od autoriteta, nismo badavadžije, nema čoveka da da bog zna šta džabe, mi to nećemo uzeti bože sačuvaj, mi se razmećemo kao ljudi od autoriteta, idemo u pozorište kao ljudi od autoriteta, gledamo kroz lornjete kao ljudi od autoriteta, nosimo bele rukavice kao ljudi od autoriteta, vozimo se na karucama kao ljudi od autoriteta i naše karuce kao pune autoriteta prskaju blatom sve golavere, badavadžije, neznalice i ostalu NIŽU klasu, koja nije nikakav autoritet… Ti, Mehedetaj, imaš dara za satiru; praviš kojekako viceve po “Vragolanu”, vicevi ti ne valjaju baš ni lule duvana, jer ih pišeš po “Vragolanu”. “Vragolan” je komunac a sve što je komunsko ili što u komunskom listu izađe ne vredi ni lule duvana – pa ni tvoji vicevi. TI, Mehedetaju, pišeš a NE RAZUMEŠ STVAR… I sad evo puštamo u čitalački i nečitalački svet ovaj naš manifest, da zadovoljimo sve autoritete, kapacitete, kaškete, koji na sve oko sebe glede kroz lornjete, koji u svom znoju jedu paštete, nogama gaze parkete i t.d. i t.d.”.

Mehedetaj  tada uvide, a nakon svega koliko se partija prepuna autoriteta prevarila, te svim svojim čitaocima do danas, a u završnici svoga “Manifesta”, dade još 2-3 “zbiljske”, te napisa i reče:

“Moji dragi čitaoci i nečitaoci a koji bi među tim hteli da budete čitaoci, otkrnjite malo od onog vremena, što bi na podne posle ručka ospavali te pročitajte ovu basnu, koju sam nazvao “manifest”. Ako je i basna opet je zanimljiva – ako vas ne zabavi neće vam ništa ni nahuditi”, u potpisu “Mehedetaj Korčin Uheljučki ili ako volite ON”.

Treće “Neotesano pismo” Glišić napisa ponovo svakome, i tu nam satirično napisavši još reče, o svoj školi, pismenosti, znanju:

“… Uobrazite samo – ja sam čovek pismen. Svršio sam nauke pa sam naravno i pismen – zamislite samo! No nemojte baš to ni zamisliti – zar opet svagda čovek, koji svrši nauke mora biti učen i pismen? Može on svršiti nauke i da bude učen; a može biti pismen  a da ne bude  ni učen niti da svrši nauke… Ko će sad sa mnom? Kud god se okrenem, mogu svud. Hoćete praktikant – dajte samo da napišem “sravnio”, ni sam predsednik… šta predsednik? – ni ministar ne ume tako potpisati!... Hoćete profesor – mogu i to. Da predajem matematiku – dobro matematiku: dva puta dva – pet, tri puta sedam – petnaest; da predajem botaniku – s drage volje, i botaniku… da predajem mineralogiju – lepo i mineralogiju… da predajem francuski – hoću i to; uporednu astrologiju hemikofizičkih svojstava za izobražavanje srca i duše u moralnim poukama s istorijskog gledišta filološke laboratorije – jednom reči, sve što god hoćete… ta, za boga, kako ne bih kad sam svršio nauke! A pored toga mogu pisati. Za noć pedeset tabaka, za drugu - pedeset, za treću – pedeset. Eto sto pedeset tabaka rukopisa da ga ni slagači ne mogu pročitati a kamo li ja. Još samo etnografsku kartu pa gotovi odlomci iz kakve mu drago historije Srba i srpskih – jugoslovenskih – zemalja u Turskoj i Austriji. Pa onda, daj to kome nek se nagradi – pimim pare, postanem član, dobijem diplomu… kao čovek koji je svršio nauke…”, itd.

Itd…