.jpg)
Milovan Glišić (1847-1908) pored književnog rada, bavio
se i prevođenjem sa ruskog jezika, a smatra se jednim od utemeljivača onoga što
se u nas zove u književnosti seoski realizam. Svoje rane pripovetke napisao je
pod uticajem učenja Svetozara Markovića, čiji pristalica beše i sam. Onda je počeo
sve više i više da piše kritke, dajući svoje kritičke osvrte na sve ono što ga
okužuje, dakle na život, najviše na selo, ali i na društvo (grad), birokratiju,
poltrone, na zelenaše, ulizice, na sujeverje, itd. U svoje pripovetke unosio je
Glišić mnogo narodnog humora, a smatra se čak i začetnikom seoske pripovetke, u
kojoj je prikazan zadružni, patrijarhalni, kao i gradski život druge polovine
XIX veka.
Pored pripovedaka napiso je Milovan Glišić i dve
komedije 1882 - “Dva cvancika” i 1885 “Podvala”. Najviše je prevodio sa ruskog
jezika, a njegovi prevodi jesu “Mrtve duše” i “Taras Buljba” dva Gogoljeva
dela, zatim Tolstojev “Rat i mir”, a od Oblomova prevodi “Gončarova”, itd.
U časopisu “Otadžbina” objavio je Glišić još 1875
svoju danas dobro poznatu “Glavu šećera”, a poznat je i po svojoj priči “Prva
brazda”. Tom nizu treba dodati i neke druge pripovetke kao što su: ”Zloslutni
broj”, “Roga, ”Novi mesija, “Ni oko šta”,”Ćuran dobija”, “Raspis”, “Šilo za
ognjilo”, ”Svirač”, “Učitelj”, “Redak zver”, ”Zadušnice”, “Posle devedeset godina”,
“Nagraiso”,”Šetnja posle smrti”, ”U zao čas”, ”Brata Mata”, itd.
Jedno vreme radio je Glišić pri Narodnom pozorištu u
Beogradu u svojstvu dramaturga, gde su još 1883 izvedene premijerno čak dve
Glišićeve komedije “Podvala” i “Dva cvancika”, a obe u istoj godini, prva aprila,
a druga novembra meseca.
No, oprobao se Glišić i u satiri, a pisao je i
satirične napise prepune omiljene nam satire, a takve radove objavljivao je u
“Vragolanu”, ali se tu pak potpisivao pod šifrom “ON” (list “Vragolan” počeo je
da izlazi 4 jula 1871 godine u Beogradu, gde je jedan od urednika bio i sam
Milovan Glišić, a obim lista bio je tada 4 strane u 2 stupca). U ovom listu Glišić
neke svoje radove kao i priloge takođe potpisuje pod još jednim pseudonimom koji
glasi “Mehedetaj Korčin Uheljučki”.
U pomenutom listu Glišić je objavio svoja “Neotesana
pisma”, ukupno 4, a nakon toga i neke svoje satirične napise, pod nazivom:
“Manifest ili Mi, po milosti božijoj i po volji svojoj a u dogovoru sa samim sobom”,
“Moderna vizita u modernom pansionu ili Ili grubijanski raboš”, “U čemu se
ništa ne razume –tu je najpametnije sasvim ćutati”.
Sve u svemu krozo ve satirične priloge, ali i napise
Glišić je svom kritičkom peru podvgrao čitavo ondašnje društvo iznoseći u prvi
plan, na videlo sve slabosti i manjakvosti, poroke društva, a naravno i mane nekih
pojedinaca, a onda je kroz sve to dao i sliku naroda koji večito grca pod
ropskim igom, a najviše opisujući kako se postaje poltron ili doušnik, licemer,
bezdušna pijavica, primitivac, sirovina, zelenaš, osvetoljubiv čovek, itd. Sve
svoje priloge Glišić je potpisao svojim pseudonimom “ON”.
“Neotesna pisma” Milovan Glišič upućuje na uvid i
čitanje “svakome”, te tako u drugom svom “Neotesanom pismu” kazaće ovako, a upoređujući
našu sa kineskom kulturom, praveći paralele, poređenja, itd., a govoreći o
napretku:
“… Kinezi kad koračaju, kad se šetaju, kad idu u
kafane, kad idu na parade, kad idu u vizite, kad marširaju, kad idu u svoje
kineske kasine – idu NAPRED i to je neki naravski NAPREDAK… glede NAPRED i to je
NAPREDAK… oči su im napred gde valja, a nikako ostrag za vratom ili za petama
gde su mamuze. Kad jašu okrenu se napred i drže za uzde a nikako natrag pa da
drže za rep i to je NAPREDAK. Kad se kakvoj ličnosti klanjaju, klanjaju se
NAPRED okrenuvši joj lice a nikako natrag ili da joj okrenu leđa ili što drugo
što nepristojno – i toje NAPREDAK. Kad puštaju trbuhe puštaju ih NAPRED, jer
još niko nije video Kineza da pušta trbuh odostraga ili natrag – i to je
NAPREDAK. Kad ulaze u kakvu salu, ulaze NAPRED a nikako natraške . I to je
opet, naravski, NAPREDAK. Pa onda nosevi su im okrenuti NAPRED, baš još niko
nije dokazao da koji Kinez ima nos na vrhu glave ili na leđima – i to je NAPREDAK…”,
itd.
U svom “Manifestu” (ili “Mi, po milosti božijoj i po
volji svojoj a u dogovoru sa samim sobom, Mehedetaj Korčin Uheljučku ili drugim
rečina ON”), kazao je satirično Milovan Glišić, samom sebi, nama, svakome, kako
dakle nema nikakvog svog ličnog ubeđenja, načela, govoreći nam zapravo kako bi
mu možda autoriteti sve rekli, da bi ga porekli, ili pak i nije tako, jer možda
“ON” govori da bi porekao dakle njih:
“Viš, Mehedetaju, ti nemaš NIKAKVIH POLITIČKIH
NAČELA, ti ne pripadaš nijednoj partiji. Naša je partija jaka, sva puna
autoriteta. Hoćeš pristati uz našu partiju? Ded pristani – daćemo ti šarenu
lažu. Mi smo sve ljude koji imaju svoja sopstvena ubeđenja i svoja poliička
načela, primamo u svoju partiju samo one ljude koji takođe, isto onako kao i
mi, IMAJU SVOJA UBEĐANJA I SVOJA POLITIČKA NAČELA. Hod i ti, Mehedetaju, u našu
partiju ti si dostojan naše partije!... Viš, Mehedetaju, to nije lepo; ti NEMAŠ
STALNA KARAKTERA, nemaš svoga ubeđenja…”, itd.
Dalje, a o satiričnom listu “Vragolanu” autoriteti
jesu u pomenutom Glišićevom ”Manifestu” još kazali mu ovako, a iz rečenog dakle
saznajemo ko sve u to vreme po mišljenju uatoriteta čini list “Vragolan”:
“… to su sve sami komunci, golaveri, neznalice,
badavadžije; a mi, smo ljudi od autoriteta, nismo badavadžije, nema čoveka da da
bog zna šta džabe, mi to nećemo uzeti bože sačuvaj, mi se razmećemo kao ljudi
od autoriteta, idemo u pozorište kao ljudi od autoriteta, gledamo kroz lornjete
kao ljudi od autoriteta, nosimo bele rukavice kao ljudi od autoriteta, vozimo
se na karucama kao ljudi od autoriteta i naše karuce kao pune autoriteta
prskaju blatom sve golavere, badavadžije, neznalice i ostalu NIŽU klasu, koja
nije nikakav autoritet… Ti, Mehedetaj, imaš dara za satiru; praviš kojekako
viceve po “Vragolanu”, vicevi ti ne valjaju baš ni lule duvana, jer ih pišeš po
“Vragolanu”. “Vragolan” je komunac a sve što je komunsko ili što u komunskom listu
izađe ne vredi ni lule duvana – pa ni tvoji vicevi. TI, Mehedetaju, pišeš a NE
RAZUMEŠ STVAR… I sad evo puštamo u čitalački i nečitalački svet ovaj naš manifest,
da zadovoljimo sve autoritete, kapacitete, kaškete, koji na sve oko sebe glede kroz
lornjete, koji u svom znoju jedu paštete, nogama gaze parkete i t.d. i t.d.”.
Mehedetaj
tada uvide, a nakon svega koliko se partija prepuna autoriteta prevarila,
te svim svojim čitaocima do danas, a u završnici svoga “Manifesta”, dade još
2-3 “zbiljske”, te napisa i reče:
“Moji dragi čitaoci i nečitaoci a koji bi među tim
hteli da budete čitaoci, otkrnjite malo od onog vremena, što bi na podne posle
ručka ospavali te pročitajte ovu basnu, koju sam nazvao “manifest”. Ako je i basna
opet je zanimljiva – ako vas ne zabavi neće vam ništa ni nahuditi”, u potpisu
“Mehedetaj Korčin Uheljučki ili ako volite ON”.
Treće “Neotesano pismo” Glišić napisa ponovo
svakome, i tu nam satirično napisavši još reče, o svoj školi, pismenosti,
znanju:
“… Uobrazite samo – ja sam čovek pismen. Svršio sam nauke
pa sam naravno i pismen – zamislite samo! No nemojte baš to ni zamisliti – zar opet
svagda čovek, koji svrši nauke mora biti učen i pismen? Može on svršiti nauke i
da bude učen; a može biti pismen a da ne
bude ni učen niti da svrši nauke… Ko će
sad sa mnom? Kud god se okrenem, mogu svud. Hoćete praktikant – dajte samo da napišem
“sravnio”, ni sam predsednik… šta predsednik? – ni ministar ne ume tako potpisati!...
Hoćete profesor – mogu i to. Da predajem matematiku – dobro matematiku: dva
puta dva – pet, tri puta sedam – petnaest; da predajem botaniku – s drage
volje, i botaniku… da predajem mineralogiju – lepo i mineralogiju… da predajem
francuski – hoću i to; uporednu astrologiju hemikofizičkih svojstava za
izobražavanje srca i duše u moralnim poukama s istorijskog gledišta filološke
laboratorije – jednom reči, sve što god hoćete… ta, za boga, kako ne bih kad
sam svršio nauke! A pored toga mogu pisati. Za noć pedeset tabaka, za drugu - pedeset,
za treću – pedeset. Eto sto pedeset tabaka rukopisa da ga ni slagači ne mogu
pročitati a kamo li ja. Još samo etnografsku kartu pa gotovi odlomci iz kakve
mu drago historije Srba i srpskih – jugoslovenskih – zemalja u Turskoj i
Austriji. Pa onda, daj to kome nek se nagradi – pimim pare, postanem član, dobijem
diplomu… kao čovek koji je svršio nauke…”, itd.
Itd…
Нема коментара:
Постави коментар