.jpg)
Nakon pokolja 1942 na Klisuri kod Višegrada srpski narod
je i dalje trpeo teške posledice nikad većeg zaprepašćenja, uznemirenosti i
duboke tuge. Ustaše su vredno klale i po Ličkom polju. Dolazili su dakle jako crni
dani. I dalje su paljene srpske kuće. Bilo je to vreme strašnih muka, a jedino
što su mogli sebi da predvide tako goloruki i nejaki bila je strašna pogibija.
Na sve strane promicale su strašne vesti. Četnici
vode borbe i po Dalmaciji, te sarađuju sa Italijanima. Godine 1943 partizani stižu
na teritoriju Višegrada. Mnogi Srbi iz Bosne odvedeni su na prinudni rad u borski
rudnik koji su tokom rata držali Nemci. I bio je to jedan od radnih logora. Od
Višegrada do Čajniča teritoriju drže četnici, koji sve čine da partizanima iz
Mostara onemoguće prolazak preko Drine.
Prva proleterska brigade nastaje u Rudom, a tada na
zboru narodu je između ostalog kazano i sledeće:
“Drugarice i drugovi!... Naša narodna vlast na čelu
sa Komunističkom partijom, ukinuće poreze. Osnovaćemo besplatno školovanje.Više
neće biti sirotinje.Vlast će držati proleterska radnička i seljačka klasa. Mi se
borimo da damo fabrike radniciam, a zemlju seljacima, da više ne bude bogatih niti
siromašnih, da svi jednako živimo. Neka živi naša narodna revolucija!”.
Iz Rudog partizani okreću prema Bijelom Polju, a za
razliku od četnika partizani su se ponašali na divljenje naroda ovako:
“Nikoga nisu dirali, nisu napadali devojke i žene. Nisu
oduzimali hranu i stoku, iako su bili namučeni, gladni i iscrpljeni neprekidnim
borbama…”.
Zatim četnici pristižu u Rudo i drže teritoriju od Foče,
pa sve do Bajine Bašte. Ali, jednoga jutra u Rudo stiže najpre bugarska vojska,
a nakon njih pristižu i Nemci, i na kraju tu se zainteresovano zadržavaju jedino
četnici. Četnički komandiri zmeđu sebe dele savezničke dukate, a bosanski narod,
običan živalj, borci pate se, gladuju, smrzavaju, a od četnika dobiše samo po jedan
goli sapun od savezničke misije.
Nemci i Italijani naoružavali su četnike, a partizani
su im se sve više primicali. Borbe su vođene oko Prijepolja, Nove Varoši i
Priboja.Višegrad drže pod svojom opsadom ustaše. Počele su velike pogibije naroda,
dok je sukobe engleska misija neutralno posmatrala samo kroz dvogled. Drinom su ponovo
plovili leševi. Četnici osvajaju grad uz stravične gubitke na sve strane. Engleski članovi misije šalju prve izveštaje u kojima
tvrde i kažu da četnici vode isključivo verski rat, a onda i bratoubilački rat.
Nemci se dalje povlače ka Sarajevu. Na jednom od
partizanskih zborova kazano je narodu od strane komesara Narodnooslobodilačke
vojske:
“Drugarice i drugovi…Borimo se za narodno pravo, da
svi jednako živimo, da nema ni bogatih ni siromašnih. Poslije rata, kada dođe
naša narodna vlast, neće više biti poreza po selima, neće se više otimati stoka,
pljačkati od naroda. Neće više zavađati narod odže i popovi. Radićemo svi za jednoga,
jedan za sve. Naša prolivena narodna krv će nas ujediniti i nećemo više nikome
dozvoliti da nas ugnjetava…”.
Sa druge strane četnici obećavaju narodu stalni dolazak
Amerikanaca i Engleza, saveznika, te povratak odbeglog kralja u otadžbinu. I dok
tako pričaju oni se debelo prejedaju, piju, skitaju, šenluče, itd. Mnogi četnici najpre beže
u Srbiju, a onda preko Bosne neki beže u Italiju.
Oktobra 1944 Ozna je počela po Srbiji da hapsi sve
građane koji su za vreme rata bili saradnici okupatora. Ozna takođe sprovodi
mnoga preka suđenja, kao i streljanja. Ozna je eliminisala tada 60% sveštenika i
dobar deo inteligencije, a zatim je spaljivala udžbenike i knjige, rušila
spomenike, itd.
Ono što je porazno na koncu svakog rata, pa i Drugog
svetskog, jeste to da su mnoge ustaše i koljači sa Klisure prebegli hladno u
partizane, a tamo su se dalje probili na visoke položaje i mesta. Primer je Omer
Gluhić jedan od koljača i izvršitelj genocida nad Srbima koji pristupa partizanima,
gde postaje šef pri kabinetu Vrhovnog štaba NOVJ-a. Drugi primer je ustaša Marko
Mesić koji nakon borbi oko Staljingrada pristupa partizanima i stiže na sremski
front, a onda je unapređen od strane NOVJ-a u čin pukovnika. Od 15 septembra
1944 svako ko je prešao na stranu partizana bio je amnestiran. Tako se i
Handžar divizija amnestirala te od nje nastade 37 sandžačka divizija, a umesto crne
ustaške uniforme i slova U, sada su nosili nove engleske uniforme, sa petokrakom
na kapama titovkama.
Dražu su skrivali jataci, a najbliži saradnici radili
na njegovom prebacivanju preko Drine iz Bosne u Srbiju. Ozna je tragala za
četnicima, posebno onim viđenijim, dakle za komandantima, kao i njihovim vernim
jatacima. Partizani počinju da streljaju četnike po Hercegovini i da njima pune
mnoge jame, te tako pobiše jednog dana najpre 700 četnika iz Crne Gore, a
drugog dana 800 četnika iz Srbije. Ubijali su ih kod Zvornika, kao iznad Foče,
itd. Drinom su plovili leševi ubijenih četnika. Muslimanski koljači sa Klisure
sada su bili partizani. Uhvaćene četnike isti ti muslimanski partizani žive su
klali, pekli na ražnju, vadili im oči, prebijali ruke i noge, itd.
Sa kapitulacijom Nemačke dođe i sloboda, a kako su
bosanci dočekali svoju slobodu i šta je to po njih sve značilo u nastavku, III i
IV dela romana “Teče krvava Drina”…
(kraj II dela; nastaviće se)
Нема коментара:
Постави коментар