UVAC SAFARI - TREĆEG AVGUSTOVSKOG DANA 2024…

 

 

Sutradan 3 avgusta 2024, ili našeg četvrtog putopisnog dana, na svega 55 minuta od Zlatibora, a na ulazu u Novu Varoš skrećemo levo u selo Akmačići, i vozimo se 7 kilometara. A onda na prvoj i jedinoj raskrsnici ponovo skrećemo levo u selo Komarani i stajemo u prvoj i jedinoj kafanu “Njegoš” da junački ispijemo prvu jutarnju kafu od 100 dinara, a pre dugoočekivane nam plovidbe. Od brane Rastoke na jezeru Uvac deli nas od pomenute raskrnice još samo 4 km, i početak još jednog krstarenja.

Cena plovidbe nepromenjena kao i prošle jeseni 2250 dinara. I čim zaplovismo uzvodno tih 16 predviđenih km, put nas ponovo odvodi u Ledenu pećinu, jer nekome po drugi put sledi kanjon Uvac, a nekome se otkriva po prvi put svelepota netaknute i nenarušene divljine, bez upliva silne kanalizacije (na ulazu u Višegrad smrdi kanalizacija!), i nadžidžanih kućica.

Zemljana brana Rastoke, na Uvačkom jezeru, oko 115 metara visine, izgrađena za 7 godina, od 1972, pa sve do 1979. I jedan levak od betona kroz koji sav višak vode odlazi u Zlatarsko susedno jezero, jezero najveće svoje dubine od 108 m dubine, s tim što su mu oko desetak metara najmanje sada spustili nivo.

Zaista postoji na svetu i to jedino jedno veštačko jezero dužine od svega 26 kilometara, koje je plavljenjem čitavog područja, napravilo u nas najmanje štete, osim što je istrebilo jednom najkorisnije prirodne čistače ili rastvarače svake zaraze u Majci prirodi, a orlove belosupane kako ih odjednom počinjem nazivati, u ovoj putopisnoj priči o krilima dozivati (priču istu, a najlepšu oživljavam u sebi ponovo, za par mesci samo, od lani). A reč je ouvek samo o beloglavim supovima.

Orlovi iznad svog hranilišta, iznad najviših strmih litica, a svojih deponija za sve lokalne crkotine, jutros samo kruže, obilaze, a tu gde im donose čak par stotina tona hrane godišnje (oko 250 tona).

U Ledenoj pećini živi nekoliko vrsta slepih miševa, čak 5 i bela stonoga. Ledena pećina ima Kristalnu dvoranu i Crvenu dvoranu, zatim dvoranu ljudskih likova. A svako nosi svoju lampu. A tako je klizavo na stalnih 8 stepeni, i leti i zimi, a klizavo i mokro svuda pod nogama, a treba se čuvati, polagano grabiti koracima napred, i ne skretati mimo obeleženih staza, ne dirati pećinske ukrase rukama (a diraju!).

Od 3 vrha (Stare i Nove Molitve, kojoj se dolazi sa sjeničke strane) mi idemo na safari, tj. džipom na najviši Vrh, na Veliki Vrh, tačno preko puta vrha zvanog Molitva, ipak je najviši Vrh najviši, na 1250 metara nadmorske visne.

Vidimo ostatak nekadašnjeg trgovačkog druma, kojim se išlo sve do Dubrovnika, ali i Carigrada, a nekada je tu postojao i stari carski most, kameni poduži, lučni, u XIV-XV veku, kojim su se kretali carski karavani, a taj stari most imao je 3 luka, a da je do danas opstao ko zna možda bi ga UNESCO jednom zaštitio, ili bi sve bilo drugačije da nisu otkrili tu prvobitnu malu reku Uvac, a onda i spoznali kako tako mala reka ima tako ogromnu snagu i još ogromniji rečni sliv, pa rešiše da drugačije iskoriste sav njen vodeni potencijal.

Specijalni Rezervat Prirode “Uvac” ima svoje najmanje i najveće visinske tačke, te tako najmanja nadmorska visni ovde jeste 760 metara, dok je najviša visina 1322 metra iznad morske površine. Ovu morfološku celokupnost celine sačinjavaju ne samo kanjonske doline reke Uvac, već i doline svih pritoka reke Uvac, te tako za vode reke Uvac kaže se da su u ove krečnjačke stene znale kako da prodube i isklešu, formiraju i utisnu svoje korito, a tako dalje oforme uske doline, klisure, konjone, iznad kojih se uzdižu strme i povisoke litice krečnjačkog tipa. Te doline imaju svoje dubine, a one u proseku iznose 200-300 metaa, dok je najviše izmerena do čak 350 metara.

Meandri unutar ovog kanjona predstavljaju izuzetnu vrednost, svelepotu, te sve odjednom bljesne i deluje kao da su se oni sami našli u nekoj vrsti posebne zatočenosti ili uklještenja, utamničenja, a visoki su i do 100 metara.

U okolini sela po imenu Lopiže uzdižu se meandri od čak 80-100 metara. U neposrednoj okolini prisutni su i neki kraški obliic, kao što su uvale, vrtače, okapine, jame, pećine, itd. I zaista, ovde su pećine brojne, a najveći srpski pećinski sistem danas čini Ušačko pećinski sistem, koji čine 3 pećine međusobno povezane kanalima, od ukupne dužine od čak 6185 metara (mi zalazimo u pećinu skoro 1 km, oko 900 i neki metar samo). Ove pećine posebno se ističu po bogatstvu svojih ukrasa, pećinskog nakita, koji nastade taloženjem iz prokapnih voda, a tada su nastajali stalaktiti i stalagmiti, kao i brojni pećinski stubovi, bigrene kade, draperije, staklaste iglice, itd. Takođe, u Ušačke pećine ulazak je strgo zabranjen, te tamo treba da se otključa jedna metalna kapija, a sve pod budnim nadzorom pratnje čuvara ove zaštićene oblasti, te tako svako kretanje izvan obeleženih staza, kao i dodirivanje rukama pećinskog nakita ovde se smatra prekršajem ili nečim nepoželjnim. Ovde je zabranjeno praviti buku, ili puštati svoj eho unutar pećine, kao i bacanje smeća, zatim zabranjeno je loženje vatre, kao i upotreba otvorenog plamena, potom je zabranjeno i fotografisanje profesionalnim kamerama i aparatima, ukoliko vam oni to već ne odobre, a zabranjeno je i unošenje hrane i alkohola, a odavde se ne sme iznositi ni zrnce pećinskog nakita, niti se smeju dovoditi kućni ljubimci, niti se sme narušavati “Pravilnik o unutrašnjem redu i čuvarskoj službi SRP “Uvac” ”.

SRP “Uvac” danas može da se pohvali sa oko 140 vrsta ptica, i mesto je ili prirodno stanište beloglavog supa, i mesto gde još živi i gde svoja gnezda još svije jedna od samo dve preostale vrste lešinara na našem tlu Srbije. Reč je o orlovima lešinarima ili beloglavim supovima, koji mogu imati raspon krila do 3 metra, te dostići zavidnu prosečnu težinu od oko 8,5 kilograma (mogu biti teški od 8-12 kg), a izuzeci mogu biti teški 11-12 kilograma. Ovi orlovi lešinari unutar prirodnog lanca ishrane, a pri ovom ekosistemu imaju posebnu, jedinstvenu, neprikosnovenu i predragocenu ulogu, jer su takva vrsta koja se isključivo hrani samo leševima, tj. crkotinama, svim uginulim životinjama, i na taj način oni čiste prirodu sprečavajući da dolazi do bilo kakve zaraze, i zato  taj njihov posao danas nazivaju “prirodna reciklaža”, a njih same zovu najboljim i najpridonijim ekolozima.

Brana “Uvac” nalazi se na lokalitetu Rastoke, i svrstava se u sliv Drinsko-limskih hidroelektrana, koja je izgrađena od 1974-79, dakle za 5 godina, a nalazi se na 990 metara nadmorske visine, dužine od 313 metara, a poseduje snagu od čak 37,2 MW (mega vati), i ovo jezero ima ukupnu dužinu od 26 kilometra, a najveću dubinu od 108 metara. Kada je došlo do delimičnog potapanja doline reke Uvac, potapanja svih plodnih luka, nastala su pored Uvačkog još dva veštačka jezera, a to su Zlatarsko i Radoinjsko. Na najvišoj nadmorskoj visini od 985 metara nalazi se Uvačko jezero, dok je Zlatarsko na 885 metara (dugo 27 kilometara, a najveće dubine od 80 metara), a Radoinjsko jezero nalazi se na 810 metara nadmorske visine, a dugo 11 kilometara, a najveća mu je dubina od 30 metara. Voda iz jezera se ne koristi samo za dobijanje elektrinče energije, već i za vodosnadbevanje, pa se smatra visokokvalitetnim izvorištem pijaće vode od čak 500 miliona kubnih.

Beloglavi supovi su prošlog XX veka, a sve do onih 90-ih godina koje se ni po čemu ne daju tako olako zaboraviti, bili na pragu svog izumiranja ili istrebljenja, jer je tada došlo do narušavanja prirodnog balansa i sklada u prirodi. Kada je potopljen kanjon reke Uvac, one 1979 godine, stanište orlova narušeno je, a došlo je do manjka hrane, a onda i do smanjenja stočnog fonda. I onda je 90-ih godina došlo do tzv. “akcije trovanja štetočina”, a broj orlova spao je na svega 10 jedinki. No, 1994 napravljeno je hranilište ili deponija za orlove zvana Manastirina, i tu su se donosile sve crkle i uginule životinje, te je tako zaživeo program prilikom koga se sprovodi dodatna prihrana orlova, a godišnje oni dobiju od toga 250 tona hrane. Iza ovog truda stoje ne samo čuvari prirode, već i lokalni žitelji, a zahvaljući čemu se broj beloglavih supova postepeno povećao na oko 110 gnezdećih parova ili na oko 500 jedinki danas, te po broju jedinki SRP “Uvac” danas jeste najveća evropska kolonija ove posebne i jedinstvene korisne ptice. Danas 2024 kažu da ih ima 350.

Beloglavi supovi (griffon vultures) smatra se svetom pticom, a u pogledu kako ovi orlovi pronalaze hranu, priča dalje kaže ovako: oni svu svoju hranu pronalaze jedino uz pomoć svoga moćnog čula vida, i to pomoću svje izuzetne sposobnosti i veštine posmatranja, opservacije, kada posmatraju samo aktivnosti drugih i ostalih ptica, koje takođe privlače mnogi izvori hrane u ekosistemu Uvac. Beloglavi supovi kadri su da ugledaju crklu životinju velične zeca čak sa udaljenosti od 3,5 kilometara, jer imaju 8 puta izoštreniji i bolji vid nego čovek. Oni svoju hranu pronalaze kolektivno, jer je to za njih najefikasniji način posebno onda kada u prirodi nema dovoljno hrane. Oni pretražuju svoje područje po više puta, a onda formiraju formaciju tzv. “češalj”, kada prilikom takve situacije orlovi se jedan od drugoga nalaze na rastojanju od 3 kilometra, mada između sebe vrše komunikaciju isključivo čulom vida. No, prilikom naglih promena kursa letenja i kruženja u vidu spirale daju se signali drugim jedinkama da su već pronašli izvor hrane. I tako se ovom prilikom sve dešava jako brzo i hitro, okupljanje ogromnog broja ptica nad lešom neke uginule životinje. Kada nema hrane supovi mogu da izdrže bez nje čak 3 nedelje ili 21 dan. Odrasle jedinke dostižu prosečnu težinu od oko 8,5 kilograma, a tek posle 5 godina jedinke dostižu životnu polnu zrelost (do 5 godine oni lutaju gde god požele), te su u stanju da se upare ili formiraju svoje vlastito gnezdo (verni su za čitav život, ne razvode se nikad). Uspešnost podizanja mladunca iznosi 80%, prilikom čega se odgaji samo jedan mladunac. Mladunci su prepoznatljivi po tamno smeđoj boji perja, imaju crni kljun i smeđu grivicu od paperja. Odrasle jedinke imaju svetlije perje, bledožute kljunove i bele paperjaste grivice. Što se tiče kandži beloglavog supa treba reći da oni u svojim kanždama ne mogu da ponesu nikakav teret tokom svoga leta, i zato oni nisu ptice lovci i grabljivice, nisu ubice, nisu predatori. Imaju pravougaona krila, koja su prilagodljiva te mogu uz pomoć samo vazdušne struje da jedre nebesima koliko god treba.

Beloglavi supovi sviju svoja gnezda na strmim liticama kanjona Uvac, i tako oforme manje ili veće grupe, skupine ili kolonije. Ženke u jednoj godini snesu samo jedno jaje i to koncem januara ili početkom februara meseca, a kada su vazdušne temperature oko minus 20 stepeni po C. Beloglavi supovi smatraju se izuzetno brižnim roditeljima, a dok traje inkubacija ili vreme ležanja i čuvanja jaja od 54-57 dana (rekoše nam i 60 dana da leže na gnezdu), čak oba roditelja se naizmenično smenjuju na svom gnezdu i nikad neće ostaviti jaje samo i nezaštićeno, što recimo nema ni kod svih nebrižnih ljudskih roditelja. Kada se iz jajeta izlegne mladunac njemu treba 105 dana do prvog leta,  a to je negde u julu mesecu ili početkom avgusta (od 1-15 avgusta). Sve do tada roditelji se brinu o svom mladunčetu i donose mu hranu.

U SRP “Uvac” živi oko 170 vrsta ptica, a pored beloglavih supova, tu su još prisutni: suri orao, orao zmijar, orao belorepan, orao ribar, sivi soko, soko lastavičar, jastreb osičar, sova buljina, veliki ronac, leštarka, prdavac, siva čaplja, kormoran, itd. Malo po malo vidi se čaplja i jata kormorana. Na ovom području žive i neki ugroženi sisari, kao što su: vuk, medved, ris, vidra, srna, jazavac, kuna zlatica, kuna belica, divlja svinja, itd. Od čak 219 vrsti biljaka, 3 su od međunarodne važnosti, 3 su na crvenoj listi flore, a 25 ih je pod strogom kontrolom prikupljanja i stavljanja u promet, a čak više od 50 vrsti biljaka poseduje lekovita svojstva, kao recimo hajdučka trava.

Na crvenoj tabli SRP “Uvac” lepo piše: ”Strogo zabranjen pristup i dolazak bez prisustva čuvarske službe specijalnog rezervata prirode “Uvac”. No, posete se ipak organizuju ne samo plovilima, već i motornim vozilima. Ovde nije dozvoljeno da se boravi i kreće po zabranjenim zonama, samo ukoliko nema prisustva lica iz čuvarske službe. Ovde ne sme da se pravi buka, pušta glasna muzika, niti sme da se ugrozi životinjski i biljni svet, niti sme da se na bilo koji način izazove pustošenje i uništavanje, razaranje područja koje je od izuzetnog značaja i važnosti i proglašeno prirodnim dobrom prvog stepena. I zato svuda na tablama vidno istaknuto jeste kako se sve treba ponašati bar ovde, da smeće tu ne treba bacati. No, tu su i neka druga mnogo važna obaveštenja, kao i panoi informativno-edukativnog sadržaja, te “režim ponašanja“ ovde treba strogo štovati, uz slogane: ”Oseti prirodu!” ili “U susret prirodi!”, ili “Otkrivanje života u prirodi”, itd…

Nakon Ledene pećine 3 putnice nemaju nameru da se iskrcaju na sledeće pristanište niti da se peške uspenju po onoj suroj vrleti ekstremnosti po tako teškom, sparnom, vrelom, ali i prošaranom danu oblacima, naslućujući neku popodnevnu kišu i grmljavinu, blagu oluju.

I tako treba ostati u brodiću te čekati sve te koji kretoše da se uspinju najmanje dobar sat vremena. Neki su odmah odustajali, neki su se vraćali sa pola pređenog puta, neki odmah ispod meandara, još im je malo falilo snage nisu je imali, a samo ih je malo u ovoj turi (13 osoba, od toga 4 dece) uspleo do kraja. Sve u svemu niko ne poriče da uspon traje najmanje pun sat vremena, iako im se kaže samo pola sata, i da je zaista ekstremno teško. Ovoga puta nemam snage da se uhvatim kao prvi put, kao lani, a u koštac sa nepoznatim, sa izazovom, jer znam šta bi me sve čekalo, snašlo. Jedva se uspinjem i uz ono malo tih stepenica do pećine i brane u povrtaku.

Ali, nakon plovidbe sledi naš safari džipom do meandara Uvac za svega 70 evra ili 8200 dinara, što podele 3 putnika. Vozi se po nepristupačnim, džambastim seoskim putevima (“disko” – put kojim se skače i odskače), a najmanje sat vremena.

Tu je odmah šumska koliba na Velikom vrhu u kojoj sledi okrepljenje palačinke od heljdinog brašna sa starim kajmakom, onda slatki palačinak na bar dva načina sa kremom i plazom ili sa domaćim džemom od malina. Palačinke po 250 dinara, a kafa 100 dinara. Tu se može kupiti i heljdino brašno - 1 kg po 400 dinara.

Na meandrima grmi, seva, tutnji, počinje kiša. A onda se ponovo razvedrava. Ali, ostade žal jer se nije ukazalo još ono čisto plavetno osučano nebo nad kanjonom Uvac, već ponovo ista ona jesenja turobnost i tmurnost. Nestalo  je orlova, povukoše se i oni, ne leteći više.

Posebno ovoga puta u kanjonu Uvac jeste što mladi orlići beloglavi supovi započinju  svoj prvi let, poleću mladi mladunci svake godine od 1-15 avgusta, pa ako je ikad lepše poći ovde onda je to u ovih prvih 15 dana avgusta, kada je u vazduhu, i u niskom i u visokom letu, preletu, nadletanju, kruženju baš mnogo orlova, kojima se čuje lepet krila, čuje pisak, čuje glas, čuje kliktaj. Gledali smo ih i očima, i ušima, kao i dvogledom.

Jedino što nam sve kvari svaki taj neponovljivi utisak i dalje jeste onako srozan nivo jezera, sva ona potrošena voda, sva loša hidrološka situacija, itd.

U povratku nakon pećine stižemo u civilizaciju, a negde između Nove Varoši i  Zlatara u povratku uhvati nas strahovit kišni pljusak, prava provala oblaka, i onda se pojavi nikad veća duga preko celih nebesa, a do Zlatibora se i razvedri i progreja Sunce.

A tamo u šljaštećoj civilizaciji, a pošto izađosmo iz onog najprijatnijeg, najprirodnijeg pećinskog mraka, u luna parku blješte šarene sijalice kao u Las Vegasu, samo da zapeva Elvis Prisli, a na Zlatiboru nas namami panoramski točak (karta po osobi za jedan visinski spori krug 300 dinara), a pre svega toga večera se jedna teleća čorba i dva svadbarska kupusa.

Itd…