PRVOAVGUSTOVSKOG DANA 2024…

 

Sutradan 1 avgusta 2024, ili drugog putopisnog dana, krstarenje kanjonom reke Drine kroz veštačko Drinsko jezero dugo 54 kilometra (ili jezero Perućac na nadmroskoj visini, ako tačno kažu bilbordi od 290 metara), pa sve do Višegrada, Kamengrada i nazad, a vodenim putem samo i jedino pređeno 104 km (ako je dužina 52 km u jednom smeru) ili 7sati vožnje brodm, po vodi, po jako vrelom danu, a od vrućeg vetra i sunca u lice, i leđa, u ramena, u ruke, u noge, zaradile su se po povratku dobre opekotine.

Oko 12 sati i 30 minuta prispeće u Višegrad, gde boravimo jedva 2 svoja slobodna sata od ukupno obećanih 2,5 jer nam vreme oduzima silna granična administracija i provera dokumenata svaki čas, pri polasku, pri dolasku, ponovo pri odlasku, i dolasku, itd., jedna jako zamorna situacija sva naša i tuđa administracija.

U trku prošetati do ćuprije, zatim ćupriju preći do na kraj druge strane, one ćuprije koju su Italijani držali, i preko koje nesrećeni narod i deca u zbegu nisu mogli preći, nego su naterani da pođu vodom naniže u sigurnu smrt, zatim ponovo nazad, na sladoled i nešto pojesti za ručak u ćevabdžinici (koja i nije na starom nivou i sjaju više), gde vas konobari baš vole bosanski da prevare, ne kucajući račune, ne skrivajući da giros eto potiče iz lokala pored koji nije ni registrovan, a sve na brzinu.

Cena plovidbe po osobi sada 3000 dinara, sa poskupljenjem od malih 500 dinara od 2019, kada je cena vožnje iznosila 2500 dinara, što i nije mnogo ako se dotaknemo svih poskupljenja, zar ne. Nekome druga plovidba istim trasama, kao meni, a nakon 5 godina, a nekome i po prvi put. Na putu uzvdono ka Višegradu sa desne obale ponovno oživljava pričanje o ustaškim i muslimanskim zločinima iz 1941 i 1942, posebno 1942 od marta, pa sve do maja, u tom kraju istočne Bosne, ili tzv. pokolj u selu Klisuri podno planine Sjemeća.

Ploveći uzvodno sa desne strane obale nalazi se Spomen muzej žrtvama pokolja u Starom Brodu i Miloševićima kod Višegrada u proleće 1942, kada je poubijano, preklano i nasilno zadavljeno 6000 ljudi, žena i dece. Od 2008 tu je postavljena prva spomen ploča i obeležje, a od 2014 podignuta samo kapela, a od 2019 tu se nalazi muzej u kome se prikazuje 27 skulptura i 39 izvajanih stradalnih likova.

To pričanje za samo 5 dana ponovo mi vraća ozbiljno potresnu temu i knjigu u ruke, koju nisam uspela da ozbiljnije ili dublje poželim da shvatim onog leta 2019, kada me prvi put vode tuda nanaeše, te će se tako predamnom tek ovog leta 2024 naći roman “Teče krvava Drina”, koju je napisao jedan do preživelih dečaka kome su ubili na rođene oči majku i brata, a koji kasnije od svega toga piše svoj potresni roman u dva dela 1983 (čitam prošireno treće izdanje iz 1989, u dva dela na skoro 900 strana).

Proleća 2008 pisala sam tu jednu lokalnu svoju priču, jednu svoju kap te priče, ne sluteći koliko još dubine u tako maloj kapi još ima da se pronađe, tek nakon 16 leta. Aprila-maja 1942 moj deda splavar Radomir Lalović prevozi žrtve pokolja podno planine Sjemeća koje beže ka Skelanima, gde su takođe neki živi preklani, te dobija za svoj odbrovoljni podvig medalju zasluge za narod i nije slučajno što sad čitam knjigu “Teče krvava Drina”, a ustaški pokolj činili su Hrvati, a najviše ustaše muslimani (Handžar divizija), pripadnici crne Francetićeve legije, itd.

Jednom treba doći ponovo kopnom do ćuprije, a onda vodenim tokovima otploviti do spomen muzeja i mesta stravičnog stradanja.

Itd…