30 JUL-5 AVGUST 2024…

 

Posle 7 dana, predaha, odmora, putovanja, plovidbi, krstarenja, ali i slatkog umora vreme je da se ožive piče ili zapisi iz divne, divne, najdivnije naše “Hirošime”, u kojoj mnogo toga treba privezati, ošišati, a samo kap svega što u taj mali potez mislima ovim stane, zauvek ostane...

Dosta voća ovog ekstremnog leta 2024 ima, a imamo letnje jabuke, doduše sitnije, sočne krupne kruške letnje, i naravno već prve šljive kusali smo, a koje su nam stige za jelo, a uskoro stižu i za naše pekmeze i džemove, kao i za ostavljanje  u zamrzivač. A ove godine 2024 imaćemo šljiva 100 % više nego lani…

U “Hirošimi” bere se u proteklih 7 dana, sve čega i dalje ima,  a najviše čeri paradajz, koji je sladak kao med, a ako ćemo iskreno nikad nije sazrevao tako dugo, polagano, na stabljici i ovoga leta nema onu nezrelost i kiselkastost svoju, jer se nešto ove 2024 novo naučilo: čeri dakle treba ostaviti poduže da sazreva na struku, dok recimo paradajz volujsko srce može čovek da obere i nezreo, zelen, ili manje sazreo, a on će tek tako ubran da narasta, da se širi i da sazreva. To je dakle trebalo znati, a za to hvala Čarlsu (“No dig” organskom vrtlarstvu) ako se recimo sada precizno sećam da sam to od njega čula, tj. pročitala...

Rasada moje petunije u saksiji ispod majske trešnje sve lepše i lepše buja, narasta, cveta a ljubičaste ili violet cvetove pruža, kao budnost veliku...

Koncem jula 2024 uhvaćena je u avliji poslednja ovogodišnja lepota suncokreta koji dakle jako brzo nam prolaze i čudno zaista ovo neko leto 2024, a opet dosta dobro i lepo, setno i sretno, u kome nam je sve brzo došlo na branje, ali i sve nam brzo prolazi na finalnom sakupljanju plodova. Te sada je veliko pitanje - hoće li nas sve naše nahraniti, a ovako umanjeno, i tokom avgusta, ali i pitanje - u septembru šta će od svega našeg biti il ne biti – no, videćemo…

Biće jesen skupa, a zima nam teška i gladna, gadna, a porezi, posebno oni na našu kuću, sa prošlogodišnjih 5 platićemo im ove godine preko 6 hiljada dinara, da imaju veće povišice i povlastice, kuću koju smo sami zidali, gradili, a država nam ovu kuću nije ničim poklonila, a ni pomogla, ničim zadužila, ali kako ide prezadužiće nas i vlastiti prag, i tako nam samo sve povećavaju, poskupljuju, od kafe, od hrane, udaraju namete, poskupljuju turističke ulaznice, sve živo skuplja, sve čega se čovekova ili ljudska tužna misao i samo ovlaš takne ili malo u svom krugu, u svom vilajetu pomakne uzvodno, nizvodno, uzbrdo, nizbrdo, u krug, u krug…

I tako ubran je naš prvi buket rudbecije koja je odolela svim sušama i ekstremnostima, ali nažalost ima u avliji još cvetova da se nareže tek za jedan buket rudbecije. Šta jedu pčele sada kad nema cveća…

Bajadera torta se protegla u 6 divnih dana i bila je fantastična, čak lepša i slađa od lešnik karamele, no bilo je i dana kada se zbog celodnevne odsutnosti torta preskakala, ali je zato dobro nam došla u nekim lakšim danima ovog odmora i naših manjih, pa ipak i ogromnih putopisnih avantura...

Zapečene slatke palačinke sa pudingom su sve oborile, tako da se ponovio novi ukus, sa nešto manje cimeta i posut orasima što je ispalo kao najbolja moguća varijanta do sada, i nije za naša nepca bila to ponovo neka gastronomska dosada malte ne jednog te istog...

Bilo je tu još mnogih i mnogih naših domaćih gastro đakonija (koje ne mogu da se porede sa onim gastro smećem iz skupih kafana, mnogih restorana), a sve je divnoj u letnoj kuhinjici mirisalo na tomato čorbe, koje su se ovoga leta 2024 ipak podosta puta skuvale, a za sve hvala našem čeriju…

Tikvice koje su krenule ponovo su se sve zasušile i propale, i nisu nam opstale, ni roda donele…

Boraniju našu nismo okusili ovog leta 2024…

Palačinke su obeležile dakle sve ove naše predivne dane, a posebno dopadljive bile su uvek one slane, a zapečene sa blitvom…

Dana 2 avgusta 2024 u “Hirošimi” se nabralo ponovo potrebitog povrća, a u danu posnom, Ilindanskom, ustaničkom, revolucionarnom, nešto pojačano naše interesovanje za sve naše zdravo povrće. Te beremo da napravimo mnoge delikatese, poput sataraša ili isprženih svežih paprika, a tu je začinjena pastrmka iz rerne, sa mnogo ruzmarina, belog luka i naravno majčine dušice...

Toga dana beremo paradajz, ali i paradajz volujsko srce, ljutačice papričice, čeri, čak i po neki krastavac, a potom čili papričice, zatim paprike šilje, a među mnogim paprikama ima i već dobro sazrelih, rumenih...

U ovih 7 dana ispunjenih mnogim unapred osmišljenim i dogovorenim putopisnim zamislima i realizacijama istih nemam snage, a ni vremena da zalijem “Hirošimu”, a vidim sve mi klonulo, te majka sama u to treće avgustovsko, oblačno i kišno jutro, puno grmljavine, sve zaliva sama i mnogo joj na tome ponovo hvala, jer zbog prethodna samo dva vrela dana (u jednom, a pvo avgustovskom danu dobijam ponovo dobre opekotine od Sun-ca) “Hirošimu” je ponovo trebalo zaliti…

Dana 4 avgusta 2024, u posve drugom danu koji je nešto slabijeg putopisnog intenziteta u zadržavanju primetim da je u avliji procvetalo još jedno naše cveće, zelenih rebrastih liski koje koristim u porleće za cvetne bukete, a ima prelepe bele cvetove, a pošto i dalje ne znam kako se zove, ja ga prosto zovem samo zelene liske, a raste zajedno pored moje divne rudbecije...

Dana 5 avgusta 2024 u “Hirošimi”, na koncu svih putovanja, ponovo veliko branje, a najpre za potrebe naše letnje kuhinjice: paradajz, paradajz volujsko srce, čeri, paprike babure i paprike šilje, crvene čili papričice, zelene ljutačice, itd...

Police špajza ispražnjene i sve spakovano u dve kutje, sve naši domaći džemovi i liker, jer ko zna možda steknemo utešno neko svoje malo tržište, a džem šipurak, trešnja, dren, a liker kajsija...

Dve saksije papričica moje rasade optupovale i otišle na poklon, kao i nešto ubranog povrća iz “Hirošime” - peršun, paradajz volujsko srce, čeri, paradajz, čili i ljutačice papričice, letnje jabuke, kruške, itd…

Kad nestane povrća, živećemo od najdivnijih uspomena i trenutaka, prisećanja…

Itd…