Još juče primetim naše kruške, ima ih vidno, a posebno viljamovke dobro se drže, ali nažalost ostalo voće je po nekim procenama za sada ipak podbacilo… Teško da ove godine 2024 išta dobaci ili prebaci da se preliva ili pretiče… Jer, mnogo je voća opalo, a čak kako sve trapavo ide, mrazevi i požurivanje svega uzima svoj danak te nema ni onoliko jabuka kao prošle godine koje sam jela do Badnjeg dana, a kako opet sve kilavo ide neće biti ni previše višanja, ali šta je tu, biće nečega drugog, i biće koliko bude... Treba čekat i gledati, posmatrati, beležiti, pamtiti… Ono što danas od svega jeste najlepše to je da su stigli ćurani njih pet, da počinje tov, i da odmah veselo kljucaju granule i zrna pšenice, i piju vodu, trče, skaču, sve odmah, a čim sam ih ubacila svojom rukom, a počeli su da se snalaze jako dobro, kao svoj u svome... A sve ih je čekalo već pripremljeno i namešteno, sada samo da uživaju… Svuda se zavlače, radoznalo lete, istražuju, zaviruju, kljucaju, ska

    Opet nam pristiže najnovija, a ovogodišnja prolećna majska salata, ali i rukola unutar “Hirošime”, tako da svaki dan ima da se nabere i rukole mlade, ali i salate, pre Vaskrsa… Hladno, oblačno, monotono, dosadno, neradno… A onda malo sunčano, mada opet hladno i oblačno, i opet i ponovo sunčano, te na kraju dana i ono malo kiše, samo malo kiše, i naravno opet tonje... Ta kiša i sva prošaranost vremenska, kao i pretežna oblačnost doprinela je tome da se danas, a ispred druge užine sve otarasi,   a po pitanju   zalivanja i crevom i kanticama, a po zahlađenju i pred smiraj dana kad poče to malo kiše… I tako spremne su biljke bar do velike subote za vrućine koje nam tobož dolaze i toplote koje nam kratko ili malo ili možda i nikako sve predstoje… Svaki dan moramo da ložimo vatru, ili kao sinoć da preskočimo, pa da cvokoćemo (dobro je dok ima drva u zalihama, ali šta kad ničega nema). I kao da nas sve sunovratilo u neku dosadnu zimu, u monontoniju, u dosadu, i plsus na sve

    Rodio se 1873 u Tovarniku, u Sremu, a umro 1914, u Zagrebu (poživeo 41 godinu). Bio je “pesnik, pripovedač, esejista, feljtonista, polemičar i pisac”, a kako se dalje navodi u jednoj odrednici “Azbučnika pisaca”, školske čitanke za treći razred gimnaije - “pisac široke kulture i istančanog ukusa i borbenog temperamenta”. Smatar se da je Matoš doneo novi duh unutar hrvatske književnosti. Napisao je sledeća dela: pripovetke “Iverje” 1899, “Novo iverje” 1900, “Umorne priče” 1909, knjigu eseja “Vidici i putevi” 1907, kritike i članke “Naši ljudi i krajevi” 1910, “Ogledi” 1905, a godine 1923 izašle su mu posthumno “Pjesme”, a 9 godina nakon smrti. Šta Antun Gustav Matoš sve novo donosi i ispoveda u svojoj pesmi pod nazivom “Jesenje veče”?... Ova pesma ispevana je u sonetskoj formi, a tema pesme jeste jesen kao jedno od 4 godišnje doba. Tu su slike oblaka i reke, kao i stihovi: “Olovne i teške snove snivaju oblaci nad tamnim gorskim stranama”. Priroda. Oblaci su teški i nepomič

    Samo posle 16 dana, a već drugo košenje avlije… Doduše trava je dosta ređa, nije ništa lepilo za nož kosačice, a nisam morala da čekam da spadne jutarnja rosa i za divno čudo nije kaljavo za košenje… I odmah od prve užine, pa do ručka, po divnom prošaranom danu, a jako prijatnom za rad, nikad lakše i brže, a u jednom cugu pokosim čitavu avliju, bez zamora… Prvo košenje 2024, od 8 aprila, još pamtim po velikoj težini i zamoru, naporu, jer bila je i velika trava, a lepilo je za nož i mnogo topao dan plus, vrućina... A danas samo mi se javilo kako sam ustala da prvo i jedino šta treba da uradim danas jeste da sve divno pokosim, i praznici će me lepo sačekati odmornije, jer treba se posvetiti trpezi, a stižu mi i ćurani, itd... Onda kad sam sve sredila, pokosila, pretile su kiše, ali su nas kao i   uvek mimoišle, a kako su se mrčili i stamili oblaci vidim negde je ipak bilo kiše, ali nama nije bilo, osim onih nekoliko nevažnih kapljica, nakon kojih je granulo sunce i izaz