14 NOVEMBAR 2024…

 

Danas želim da se vratim samo 4 godine, unazad, a onda i  još samo još 2 godine unazad od danas sve mereno, i ništa izvan toga, ništa preko toga...

Zapravo, pre 4 godine naše dno ili donji kraj “Hirošime” imao je posve drugačiji lični opis, a kako smo se mic po mic bolje poboljšavalje, usavršavale samouko, u svom svakom pa i jesenjem setvenom trudu i radu, najbolje govori jedna fotografija iz 2020...

Pre 2 godine ili u jesen na današnj idan, dakle na Svete Vrače 2022 nastalo je naše malo metalno tikvište, ispred letnje kuhinjice, jedna limena odbačena kutija, od koje smo napravile predivan setveni boks prepun našeg komposta, ali tek od proleća 2023, te prve setvene njegove godine taj mali boks je oživeo, a dao nam je prošle 2023 sve one predivne tikvice…

Doduše dao nam je i ove jako teške 2024, ali jako malo, jer je moglo mnogo bolje, no nije…

Verovatno će nam se odužiti bolje i više iduće, treće srećne godine gledano po postojanju setvenog plavog malog boksa,  iduće proste 2025 gdine, a prestupne su takve godine teške, i 2024 i 2020 posebeno, godine nesrećne, loše, rušilačke, promašene, neuspešne, itd., a sve u svemu jako naopake i opake, loše. I zar nije najtoplija 2024 to i dokazala u “Hirošimi” najviše, a ovogodišnja najviša T treba da se dugo pamti, a iznela je 49 stepeni i to 14 avgusta 2024, na Svete Makaveje, dakle pre ravno 3 meseca, kada smo imali baš sve one toplotne atmosferske udare, zar ne...

Naš mali setveni boksić ili malo tikvište ima skoro 2 metra kvdratna, u kome se sve uzgaja bez okopavanja na čistom našem kompostu koji same dobijamo, pravimo, koji dodajemo, o svakom našem ranom proleću rasturamo…

Dalje, sve fotografije pokazaće ga u svetlosti ove 2024 godine, a godine u kojoj sam posvećenije, čak po mesecima uredno deponovala i slagala svoje fotografije, zahvaljujući kojima u ovu zimsku turobnost prizovem preživljenu i doživljenu svoju svelepotu, te olako dalje napravim makar male priče ili zapise samo ako me ne mrzi da im se posvetim i vratim, a kao što se vidi ne mrz me, pošto živim za časove takvih povrataka u nazad…

Počele smo da prvo te 2020 punimo mali boksić suvim jesenjim lišćem, pepelom, onim čega uvek u ovo doba jeseni imamo najviše za truljenje i razlaganje...

Jutros na Svete Vračeve 2024 u “Hirošimi” još hladnije, a ja sam tamo uvek oko 10 sati, ispred 10 sati, te u to vreme jutros samo 5,5 stepeni u plusu…

Malo, zar ne, moje pčele, za ljubitelje mnogo sunca i toplote…

U “Hirošimi” jutros berem samo rukolu, te tako svečano se i završava malo zadnje iskoristivo jestivo kolo jesenjih rotkvica tek dve nama danas za svežu salatu, a sve ostalo očišćeno i dato kokama…

Koke su danas dale jedno jaje, do ručka, ali ne znam da li će kasnije biti još možda jedno. Kako god, jedno vredno bolje nego nula ili ništa…

Kroz 2 dana biće 2 puna meseca od šeste nam jesenje setve, a za to vreme pojeli smo onolike sveže rotkvice, a koke su dobile divan vitaminski zeleniš, a bogme i skoro jedan dugačak red rukole smo već potrošili, no o dvomesečnom našem postignuću i učinku treba više dumati kroz 2 dana,  na Đurđic...

Danas nemam  onoliko elean kao juče, niti je danas dan za kolače, to je završeno, danas mi treba nešto novo, neka  viša inspiracija ponovo, ali neće još da me udari (osim možda malo kroz ovaj zapis iz “Hirošime”)...

Završila sam tako i čitav komplet knjiga, poslednju  petu Uskokovićevu knjigu, sve priče, tako da od sutra, od novog jutra, treba odabrati neko novo štivo za dalje…

Čitaću samo svoje knjige, to što imam još nepročitanog, a imam par soliterčića, iz svoje kućne biblioteke, neću da se zarobim rokovima vraćanja više, ne trpim to…

Danas sam konačno željnija odmora do šporeta, željnija izležavanja što lepo iskoristih, te svratim nakon jutarnje berbe i obilaska KOKO ŠINJCA, kod mame da tamo napravimo ručak, i pristavim potaž od blitve i karfiola, a ostalo majka sve sama završi, jer sam ja fino zaspala od umora, a naspavam se u tišini, sita, sve do ručka koji me čekao na astalu...

Prizor napolju je pravi zimski, tmurni, turobni, a fale nam još bele pahulje, a dakle jako neinspirativno gledati napolje. I zato se treba okrenutu više sebi, više svemu svome samo iznutra...

Jutros me dočekala napolju balavica kišica, sitna bledunjava, nebitna, slabunjava, nešto više kao izmaglica, što nije dovoljno da nakvasi ispošćenu zemlju, ove jako ekstremne i loše hidrološke godine 2024. I ovo je kiša koja će samo malo nafajtati suvo lišće i ništa drugo, a isto to radi i izmaglica...

Koke su se jutros malo izblatnjavile, ali uživaju one napolju da gacaju, čak i po kiši, toj sitnoj bledoj, ne smeta im…

Za moj ukud danas jezivo je hladno, a vazduh je i dalje loš, jako loš, te je pametnije ćutati negde u toplom svome, negde najdublje samo iznutra…

Ružan je svaki dan u kome nema pčele, sunca, cvrkuta ptice…

Dakle, da se još malo vratim nastanku i razvoju našeg malog plavog tikvišta u svega 2 setvene godine njegove (2023 i 2024), te da se podsetim šta je samo u ovoj 2024 urađeno na njemu...

Ove godine 2024 ofarbano je malo metalno tikvište u plavu boju i još je malo ulepšano u mesecu martu 2024, a dobilo je i ove godine u rano proleće svoju dozu svežeg najnovijeg komposta…

Krajem aprila 2024 već je malo tikvište zasejano, ponovo oživljeno...

Početkom maja meseca sve je izniklo i očekujemo dosta dobre stvari u njemu, ali nažalost nepredvidive su suše, bezkišnica, sparine, klimatski užasi, itd…

Krajem maja vreže su obećavajuće, životne, i kao da sve ide samo svojim dobrim prirodnim tokovima...

Polovinom juna meseca 2024 imamo jako lepu kišu...

Beremo prve tikvice već polovinom juna meseca 2024…

Početkom jula meseca očekujem da će tikvica tek da se prospe i da ih bude kao i lani mnoštvo...

I onda počinju osetno, mic po mic sveo ne ekstremne suše, naravno tikvice dobijaju vodu, boks je mali pristupačan i lako mu je prići crevom ili kantom, te zaliti, ali ove godine koliko god smo zalivanjem pokušavale nešto više da spašavamo, bolje od ovoga nismo umele, nismo mogle da stvorimo, nismo mnogo uspele u pogledu nekih biljaka, iako najmanje zavisi od nas dve vredne i uporne, snalažljive, itd…

Avgust ove godine 2024 je već nešto kao konac septembra kao nagli prestanak i presek svega. Kreće naglo opadanje svega…

Oprašivača na tikvicama ima, cvetova ima, obećavaju da će biti plodova, čak i malih plodova ima jako mnogo, ali porasta I konačnog postignuća nema, sve potruli, nestane, otpadne. Sve propadne pre nego treba da se dogodi kao dobar jestivi plod tikvice...

Septembar po većini aktivnosti ove 2024 liči na oktobar, dakle jedan mesec ove godine je preuranjen ili pre načisto negde izgubljen, kao nepostojanje,  kao da je priroda samo jedan važan mesec, možda najvažniji ove godine proglasila nama ljudima nebitnim, i to je možda upravo ono vreme kada je bilo važno za neke biljne kulture, bundeve i tikvice, te nečega važnog ipak nije imalo, te je zato izostalo plodova nekim višim prirodnim nuždama, nepogodama...

Ali, koncem septembra 2024 desi se nagli oporavak, pomisli čovek povratak svega čega bilo nije dovoljno, i tek po neka mala tikvica se ubere...

Čitav oktobar 2024 držim i zadržavam vreže u plavom malom tikvištu, ne smetaju ničemu, ali nije prirodno da mi jesen da više plodova nego leto po pitanju tikvica, verujući da još nešto iz tih postojeći malih plodova mogu da dobijem, naberem…

I jesmo, dobile smo nešto malo iskoristivih jestivih tikvica. Čak po prvi put zasejana žuta tikvica donela je to malo ploda, na koncu leta, na koncu svega, u jesen 2024, te nije bio baš uzalud sav naš trud, rad, ulaganja, ali patišonke su ipak podbacile načisto, koje smo upoznale prošle 2023, kada ih je baš, baš imalo...

Krajem oktobra meseca 2024 očišćnea je plava setvena mala parcelica ili naše malo tikvište, koje se tako odmara do proleća 2025...

Itd...