IBZENOVI “STUBOVI DRUŠTVA” – IV ČIN…

 

 

Veletrgovac Rumel govori konzulu Berniku da je došao najslavniji dan po njega, te da mu građani kao uzornom građaninu i stubu društva već pripremaju svečanu paradu i to sa muzikom. No, napolju besni te večrei olujno vreme. Konzulu se tobož ne sviđa ovaj čitav događaj, ali nema nazad, jer sve počinje za 30 minuta.

Bord “Indian Girl” treba da krene u svoju plovidbu, po oluji, zbog čega odjednom konzulu Berniku nije dobro. Koliko mu je loše primeti i veletrgovac Rumel koji zahteva od konzula da se malo više prisabere i uljudi,  jer stižu mu ljudi. Rumel još traži od konzula da u govoru koji će održati pred okupljenim garađnim prizna kako je sve te kupovine uradio samo za dobrobit celog društva. i ostali poslovni ortaci održaće prigodne zdarvice, pohvalna slova, recitacije. U jednom od govora pohvaliće se i zasluge žena, jer one će biti na koncu konca ipak proglašene najvećim stubovima društva.

Naravno, morska voda je baš uzburkana, te konzul tobož strepi da neki od brodova ne potone. Takođe terba da isplovi i brod “Palma”. I dok nervozni konzul navodno jako stepi, trgovac Vigeland uzda se u proviđenje, te je kazao kako je molitvenike podelio svim brodskim putnicima. Tu je i trgovac Sandstad koji veli da je sva posada broda “Indian Girl” pijana.

Dolazi Lona Hesel da izvesti konzula Bernika da će Johan već biti na svom brodu večaras. Svi u konzulovom domu glume srećnu porodicu, jedan građanski uzoran dom svima za primer. Pre nego poslovni ortaci izađu pred građane savetovaće jedan drugoga večeras kako izaći pred lice okupljenog sveta.

Dok je konzul sa ortacima zauzet, njegov sin Ulav iskrada se iz kuće, jer hoće poput slepog putnika da isplovi na jednom od brodova, da utekne, a jedino ga te večri opazi i ugleda tetka Lona. Dečak je kazao tetki da žuri na dokove, kako bi se tamo pozdravio sa Johanom.

Johan je spreman za svoje putovanje brodom, ali pre toga da se sa svima pozdravi. I onda dolazi Dina te traži od Johana da je ovaj povede sa sobom. I priznaje mu da nikad nije volela onog vaspitača, te da će se ubiti, skočiti u more, ako bude morala da mu postane verenica. Dina više neće dopustiti da je vaspitač vređa i ponižava, te zato želi da ode sa Johanom. Dina više ne treba njihovu licemernu brigu, starateljstvo i lažnu dobronamernost. Želi Dina da negde daleko sve započne sama. Dina ne može da prihvati nalog krute sredine koja joj je sve vreme govorila da prezire i mrzi Johana.

Jedino brižna i blaga Marta govori Dini kao druga majka da joj je najbolje da se uda za Johana i bude srećna. Marti je takođe na kraju svega pukao film, te neće više da trpi tiraniju i zato se konačno buni protiv svih stega.

Dina pristaje da  pođe za Johana, ali pre svega Dina želi da radi, da sama uspe i posatne neko i nešto, jer Dina neće da bude živa lutka koju će drugi uzeti u svoje ruke.

Marta savetuje Dini da se nikad više ne vrati u grad, i priznaje joj da bi i ona sama želela da ode preko mrora, tamo gde se slobodnije diše. Marta poučava Dinu da ostane vazda srećna, iskrena i odana sama sebi.

Johan i Dina oldaze na brod. Same ostaju Marta i Lona, dve žene koje su samo volele, nikad voljene, nikad primećene, a za druge samo živele i žrtvovale se, a sad same razgovaraju. I Marta prizanje Loni da je čitavog života volela i čekala samo Johana da joj uzvrati ljubav, ali on je nikad nije primećivao. I na kraju mu ipak predaje u ruke svoju  Dinu, svoju najveću sreću, jer živi da su drugi srećni, kad već ona nije.

Konzul traži od prisutnih žena u kući da se lepo doteraju za večerašnju proslavu, da za porodični javni portret obuku samo prikladne kućne haljine. Takođe, konzul traži da uz sebe ove posebne večeri ima i svog sina naslednika Ulava. Konzul Bernik mora pokazati svetu kako je okružen nasmejanim i srećnim licima svojih ukućana.

Onda konzul prebacuje Loni za sav stari prezir, te joj priznaje da je društvo u kome živi ipak uskogrudo, šturo, skučeno, kruto, tesno, jer prilično sputava, ograničava. Onda joj priznaje da joj je zahvalan do neba, jer mu je njen povratak otvorio oči, te sada bolje vidi koliko je zapravo bio igračka društva, a priznaje joj da je nikad ne bi napustio da nije postao ovo što jeste. I morao je da laže, da se pretvara zarad uspeha. I obmanjivao je samo samoga sebe.

Lona traži od njega da večeras sve prizna pred svetom i kaže javno. Konzul uviđa da je društvo jako trulo, ali sve što od večeras učini,  uradiće zbog svog naslednika sina Ulava koji će biti srećniji nego šti je bio on. Po Loni on sinu ostavlja samo laži u nasledstvo.

Konzul je očajan, ali smatra da će i prokletstvu doći kraj. I ponovo naglašava da ga niko neće upropastiti. Lona mu saopštava da se Johan više neće vraćati nazad, te da je sa sobom odveo i Dinu, a reče mu da su ovo dvoje srećnika otplovili na brodu “Palma”.

Kada je to čuo konzul istrača, te naredi svom službeniku Krapu da naređuje hitno zaustavljanje broda “Indian Girl” i njegov povratk u luku. I naređuje da brod ne sme isploviti ove olujne večeri. Ali, brod je nažalost isplovio, kako mu rekoše.

Onda je Lona kazala koznulu da je Johan obećao da ništa neće kazati. Loni je Johan još dao ona dva pisma, te sada ona je jedina koja tajnu konzulovu drži u svojim rukama i šakama. Lona priznaje konzulu da nije došla k njemu kao osvetnik i izdajnik, te pocepa oba pisma.

Ali, konzul je potrešen te priznaje da više ovako u lažima ne može da živi, ali moraće zbog sina Ulava. Utom se vratio i Hilmar Tenesen  koji saopštava konzulu da je Ulav pobegao i isplovio na brodu “Indian Girl”.

Konzul je očajan, izgubljen, potršen, raspamećen, a pod prozorima srećnog doma čuje se gomila građana koji su došli da mu se dive kao stubu društva. No, njegova supruga Beti večeras nije tu. Konzul ne želi više ništa, sve mu je tuđe podrugljivo, svo to uvažavanje samo je ruganje. Kada je konačno ugledao Beti u kući, on je prekoreva, grdi što ne pazi bolje na sina, što ne radi kako treba svoje majčinske dužnosti. I traži od Beti da mu vrati Ulava sa tog broda kako zna i ume.

Beti ga smiruje, teši, i govori da je Ulav tu, nije nigde utekao, ali neće se još pojaviti dok mu konzul kao blagi otac ne obeća da ga više nikad neće onako istući. Beti je sve na vreme uvidela kao majka shvatila, te otišla na brod, tamo našla sina. I onda mu je rekla da je brod “Idian Girl” odložio svoje večerašnje isplovljavanje do sutradan, jer su pre toga na brodu izdangubili dok nisu pronašli sakrivenog Ulava. Za konzula ovo je najveći trenutak lične sreće. I sada mu je mnogo laknulo, pa primi će svu okupljenu gomilu sveta u svom vrtu.

Konzul je uzbuđen i želi sam da se obrati okupljenima. I hoće da počne da progovori o svemu spokojno, ali pre nego što progovori glavnu reč uzeo je vaspitač Rerlund koji nakon pohvalnog uvoda i licemernog dodvoravanja kozulu u ime svih pridošlih želi da uruči poklone - servis za kafu od srebra, a Beti je na poklon dobila pehar od srebra, a ostali stubovi društva i poslovni ortaci dobiše kao ko - neko pehar od srebra, neki album sa fotografijama građana, a neki zbirku priča. Svi stubovi društva dobiše po poklon.

A konzul onda okupljenoj gomili sve reče, a prvo kaza da je najvažnije od svega biti poštovalac i ljubitelj istine. Za sebe će još kazati da je do ove večri bio samo sebičan čovek, koji je do večeras imao samo mnogo nečasnih motiva na svom putu društvenog uzdizanja. I priznaje pred svima da je kupio sva ona imanja, a sada namerava da ih sve stavi kao javne akcije te da svi građani mogu imati po neki udeo u svemu tome.

Rumel je ovo doživeo kao izdaju poslovnog ortaka, kao nisku prevaru, a isto tako i svi ostali ortaci, stubovi društva. I ortaci nisu zadovoljni, ali gomila kliče – ura, ura, ura! Prevrtljivi Konzul priznaje gomili da je od početka imao samo takve, a dobre namere da sa građanima podeli baš sve. Konzul se odlučio odjednom za duh novog vremena, u kome neće biti maski, laži, pretvaranja, te sve dobijene poklone od srebra poklanja muzeju.

Onda se konzul obratio lično vaspitaču, tom rugalu i podsmevaču, te pred svim javno pere Dinino ukaljano ime, kao i Johana. Svima je sada ispričao kako je Johan sve ove godine nosio tuđi teret krivice (konzulov teret krivice).

Svi su radosni u kući, jer je konzul konačno ovim priznanjem pobedio samoga sebe, a posebno se raduje Lona. Ali, vaspitač je zgranut i javno zgađen onim što sve čuje. Konzula više ne peče savest, jer olakšao je sve svoje muke ispovešću I priznanjem. Vaspitač i dalje vređa Dinu, te smatra da je takva devojka nedostojna njegove moralne i društvene veličine.

Gomila se razilazi. Konzul od Beti traž ioproštaj. Beti mu sve oprašta i presrećna je. Konzul zahvaljuje Loni za sve pouke. Između njih više nema ni osvete, a ni mržnje, već samo staro prijateljstvo koje ni rđa vekova neće nagrizati.

Onda je konzul oprostio sinu Ulavu sve i dopustio mu da slobodo sam izabere kako će stasavati kao njegov naslednik. Ulav ne želi da bude stub društva.

Ulava je kući doveo radnik Anue, a sada konzul radniku sve oprašta. Neće mu dati otkaz, zato što brod nije isplovio. Konzul je od svog radnika zatražio da brod ne isplovi čak ni sutra, već da se detaljno remontuje, da se sve odradi detaljno i pošteno, dobro.

Konzul napokon ostaje sam sa Beti. Konačno je jako pribran, smiren, osvešćen. Nanovo rođen. Više nije onako otrovan, zaslepljen. Sada je preporođen, preobražen, mlad i čist, očišćen, opran. I okupio je oko sebe porodicu  Martu i Lonu, sve njegove žene, čak i Ulava, i sve te žene vidi kao verne i čestite, odane, požrtvovane, jer su ga naučile najveću lekciju života, i zato su one jedine pravi stubovi društva. I to je iz njega, a kako primeti Lona – večeras govorila mudrost, istina i sloboda, dakle 3 najveće vrline ili 3 najveća stuba društva.

 

(kraj drame)