.jpg)
Veletrgovac Rumel govori konzulu Berniku da je došao
najslavniji dan po njega, te da mu građani kao uzornom građaninu i stubu
društva već pripremaju svečanu paradu i to sa muzikom. No, napolju besni te
večrei olujno vreme. Konzulu se tobož ne sviđa ovaj čitav događaj, ali nema
nazad, jer sve počinje za 30 minuta.
Bord “Indian Girl” treba da krene u svoju plovidbu,
po oluji, zbog čega odjednom konzulu Berniku nije dobro. Koliko mu je loše
primeti i veletrgovac Rumel koji zahteva od konzula da se malo više prisabere i
uljudi, jer stižu mu ljudi. Rumel još
traži od konzula da u govoru koji će održati pred okupljenim garađnim prizna
kako je sve te kupovine uradio samo za dobrobit celog društva. i ostali poslovni
ortaci održaće prigodne zdarvice, pohvalna slova, recitacije. U jednom od govora
pohvaliće se i zasluge žena, jer one će biti na koncu konca ipak proglašene najvećim
stubovima društva.
Naravno, morska voda je baš uzburkana, te konzul tobož
strepi da neki od brodova ne potone. Takođe terba da isplovi i brod “Palma”. I
dok nervozni konzul navodno jako stepi, trgovac Vigeland uzda se u proviđenje,
te je kazao kako je molitvenike podelio svim brodskim putnicima. Tu je i
trgovac Sandstad koji veli da je sva posada broda “Indian Girl” pijana.
Dolazi Lona Hesel da izvesti konzula Bernika da će
Johan već biti na svom brodu večaras. Svi u konzulovom domu glume srećnu porodicu,
jedan građanski uzoran dom svima za primer. Pre nego poslovni ortaci izađu pred
građane savetovaće jedan drugoga večeras kako izaći pred lice okupljenog sveta.
Dok je konzul sa ortacima zauzet, njegov sin Ulav
iskrada se iz kuće, jer hoće poput slepog putnika da isplovi na jednom od
brodova, da utekne, a jedino ga te večri opazi i ugleda tetka Lona. Dečak je kazao
tetki da žuri na dokove, kako bi se tamo pozdravio sa Johanom.
Johan je spreman za svoje putovanje brodom, ali pre
toga da se sa svima pozdravi. I onda dolazi Dina te traži od Johana da je ovaj
povede sa sobom. I priznaje mu da nikad nije volela onog vaspitača, te da će se
ubiti, skočiti u more, ako bude morala da mu postane verenica. Dina više neće
dopustiti da je vaspitač vređa i ponižava, te zato želi da ode sa Johanom. Dina
više ne treba njihovu licemernu brigu, starateljstvo i lažnu dobronamernost.
Želi Dina da negde daleko sve započne sama. Dina ne može da prihvati nalog krute
sredine koja joj je sve vreme govorila da prezire i mrzi Johana.
Jedino brižna i blaga Marta govori Dini kao druga majka
da joj je najbolje da se uda za Johana i bude srećna. Marti je takođe na kraju
svega pukao film, te neće više da trpi tiraniju i zato se konačno buni protiv
svih stega.
Dina pristaje da
pođe za Johana, ali pre svega Dina želi da radi, da sama uspe i posatne
neko i nešto, jer Dina neće da bude živa lutka koju će drugi uzeti u svoje
ruke.
Marta savetuje Dini da se nikad više ne vrati u grad,
i priznaje joj da bi i ona sama želela da ode preko mrora, tamo gde se
slobodnije diše. Marta poučava Dinu da ostane vazda srećna, iskrena i odana
sama sebi.
Johan i Dina oldaze na brod. Same ostaju Marta i
Lona, dve žene koje su samo volele, nikad voljene, nikad primećene, a za druge samo
živele i žrtvovale se, a sad same razgovaraju. I Marta prizanje Loni da je
čitavog života volela i čekala samo Johana da joj uzvrati ljubav, ali on je nikad
nije primećivao. I na kraju mu ipak predaje u ruke svoju Dinu, svoju najveću sreću, jer živi da su
drugi srećni, kad već ona nije.
Konzul traži od prisutnih žena u kući da se lepo doteraju
za večerašnju proslavu, da za porodični javni portret obuku samo prikladne
kućne haljine. Takođe, konzul traži da uz sebe ove posebne večeri ima i svog
sina naslednika Ulava. Konzul Bernik mora pokazati svetu kako je okružen nasmejanim
i srećnim licima svojih ukućana.
Onda konzul prebacuje Loni za sav stari prezir, te
joj priznaje da je društvo u kome živi ipak uskogrudo, šturo, skučeno, kruto, tesno,
jer prilično sputava, ograničava. Onda joj priznaje da joj je zahvalan do neba,
jer mu je njen povratak otvorio oči, te sada bolje vidi koliko je zapravo bio
igračka društva, a priznaje joj da je nikad ne bi napustio da nije postao ovo
što jeste. I morao je da laže, da se pretvara zarad uspeha. I obmanjivao je samo
samoga sebe.
Lona traži od njega da večeras sve prizna pred
svetom i kaže javno. Konzul uviđa da je društvo jako trulo, ali sve što od
večeras učini, uradiće zbog svog naslednika
sina Ulava koji će biti srećniji nego šti je bio on. Po Loni on sinu ostavlja samo
laži u nasledstvo.
Konzul je očajan, ali smatra da će i prokletstvu
doći kraj. I ponovo naglašava da ga niko neće upropastiti. Lona mu saopštava da
se Johan više neće vraćati nazad, te da je sa sobom odveo i Dinu, a reče mu da
su ovo dvoje srećnika otplovili na brodu “Palma”.
Kada je to čuo konzul istrača, te naredi svom službeniku
Krapu da naređuje hitno zaustavljanje broda “Indian Girl” i njegov povratk u luku.
I naređuje da brod ne sme isploviti ove olujne večeri. Ali, brod je nažalost
isplovio, kako mu rekoše.
Onda je Lona kazala koznulu da je Johan obećao da
ništa neće kazati. Loni je Johan još dao ona dva pisma, te sada ona je jedina koja
tajnu konzulovu drži u svojim rukama i šakama. Lona priznaje konzulu da nije
došla k njemu kao osvetnik i izdajnik, te pocepa oba pisma.
Ali, konzul je potrešen te priznaje da više ovako u
lažima ne može da živi, ali moraće zbog sina Ulava. Utom se vratio i Hilmar
Tenesen koji saopštava konzulu da je Ulav
pobegao i isplovio na brodu “Indian Girl”.
Konzul je očajan, izgubljen, potršen, raspamećen, a
pod prozorima srećnog doma čuje se gomila građana koji su došli da mu se dive
kao stubu društva. No, njegova supruga Beti večeras nije tu. Konzul ne želi više
ništa, sve mu je tuđe podrugljivo, svo to uvažavanje samo je ruganje. Kada je konačno
ugledao Beti u kući, on je prekoreva, grdi što ne pazi bolje na sina, što ne
radi kako treba svoje majčinske dužnosti. I traži od Beti da mu vrati Ulava sa
tog broda kako zna i ume.
Beti ga smiruje, teši, i govori da je Ulav tu, nije
nigde utekao, ali neće se još pojaviti dok mu konzul kao blagi otac ne obeća da
ga više nikad neće onako istući. Beti je sve na vreme uvidela kao majka
shvatila, te otišla na brod, tamo našla sina. I onda mu je rekla da je brod
“Idian Girl” odložio svoje večerašnje isplovljavanje do sutradan, jer su pre
toga na brodu izdangubili dok nisu pronašli sakrivenog Ulava. Za konzula ovo je
najveći trenutak lične sreće. I sada mu je mnogo laknulo, pa primi će svu okupljenu
gomilu sveta u svom vrtu.
Konzul je uzbuđen i želi sam da se obrati okupljenima.
I hoće da počne da progovori o svemu spokojno, ali pre nego što progovori glavnu
reč uzeo je vaspitač Rerlund koji nakon pohvalnog uvoda i licemernog dodvoravanja
kozulu u ime svih pridošlih želi da uruči poklone - servis za kafu od srebra, a
Beti je na poklon dobila pehar od srebra, a ostali stubovi društva i poslovni
ortaci dobiše kao ko - neko pehar od srebra, neki album sa fotografijama
građana, a neki zbirku priča. Svi stubovi društva dobiše po poklon.
A konzul onda okupljenoj gomili sve reče, a prvo
kaza da je najvažnije od svega biti poštovalac i ljubitelj istine. Za sebe će još
kazati da je do ove večri bio samo sebičan čovek, koji je do večeras imao samo
mnogo nečasnih motiva na svom putu društvenog uzdizanja. I priznaje pred svima
da je kupio sva ona imanja, a sada namerava da ih sve stavi kao javne akcije te
da svi građani mogu imati po neki udeo u svemu tome.
Rumel je ovo doživeo kao izdaju poslovnog ortaka,
kao nisku prevaru, a isto tako i svi ostali ortaci, stubovi društva. I ortaci nisu
zadovoljni, ali gomila kliče – ura, ura, ura! Prevrtljivi Konzul priznaje
gomili da je od početka imao samo takve, a dobre namere da sa građanima podeli
baš sve. Konzul se odlučio odjednom za duh novog vremena, u kome neće biti
maski, laži, pretvaranja, te sve dobijene poklone od srebra poklanja muzeju.
Onda se konzul obratio lično vaspitaču, tom rugalu i
podsmevaču, te pred svim javno pere Dinino ukaljano ime, kao i Johana. Svima je
sada ispričao kako je Johan sve ove godine nosio tuđi teret krivice (konzulov
teret krivice).
Svi su radosni u kući, jer je konzul konačno ovim
priznanjem pobedio samoga sebe, a posebno se raduje Lona. Ali, vaspitač je
zgranut i javno zgađen onim što sve čuje. Konzula više ne peče savest, jer olakšao
je sve svoje muke ispovešću I priznanjem. Vaspitač i dalje vređa Dinu, te smatra
da je takva devojka nedostojna njegove moralne i društvene veličine.
Gomila se razilazi. Konzul od Beti traž ioproštaj. Beti
mu sve oprašta i presrećna je. Konzul zahvaljuje Loni za sve pouke. Između njih
više nema ni osvete, a ni mržnje, već samo staro prijateljstvo koje ni rđa vekova
neće nagrizati.
Onda je konzul oprostio sinu Ulavu sve i dopustio mu
da slobodo sam izabere kako će stasavati kao njegov naslednik. Ulav ne želi da
bude stub društva.
Ulava je kući doveo radnik Anue, a sada konzul radniku
sve oprašta. Neće mu dati otkaz, zato što brod nije isplovio. Konzul je od svog
radnika zatražio da brod ne isplovi čak ni sutra, već da se detaljno remontuje,
da se sve odradi detaljno i pošteno, dobro.
Konzul napokon ostaje sam sa Beti. Konačno je jako pribran,
smiren, osvešćen. Nanovo rođen. Više nije onako otrovan, zaslepljen. Sada je
preporođen, preobražen, mlad i čist, očišćen, opran. I okupio je oko sebe porodicu Martu i Lonu, sve njegove žene, čak i Ulava, i
sve te žene vidi kao verne i čestite, odane, požrtvovane, jer su ga naučile
najveću lekciju života, i zato su one jedine pravi stubovi društva. I to je iz njega,
a kako primeti Lona – večeras govorila mudrost, istina i sloboda, dakle 3 najveće
vrline ili 3 najveća stuba društva.
(kraj drame)
Нема коментара:
Постави коментар