NAKON 5 GODINA ili naša agrarna transformacija (PRE i POSLE, u svega 10 jesenjih slika) u samo prvih 5 godina od početka postojanja “Hirošime”…

 

 

Da danas nisu vaskrsle neke moje fotografije iz jeseni 2019, iz istog ovog meseca novembra, i datuma desetog, onda ne bih ni mogla zamisliti da je naš početak, ili moj najveći lični početak od pre samo 5 godina bio tako slabunjav, tako bledunjav, nesavršen, bezukusan, neznalački, jer nekako kasno je krenula pre 5 godina naša prva jesenja setva sa dobrih mesec dana zakašnjenja...

Dakle, pre 5 godina kao da ništa nisam znala, što danas ipak znam, što bolje osećam, čak i estetski jače, itd., a nisam ni umela vidi se na fotografijama - ni bolje, ni jače, ni snažnije, ni mudrije da poznajem svoje klimatsko rodno podneblje, te sam jako kasno, tek negde u najhladnijem periodu jeseni kad sve prestaje i kad se sve zbog hladnoće povlači u stagnaciju, dakle 10 oktobra 2019 da započnem svoju prvu jesenju setvu…

Tada sam  posejala sa mamom u dan četvrtak po jedan kilogram luka, najpre crnog, a onda i luk srebrenjak. I sve je tada stalo u ovih 5 reda…

Zatim su posejane još dve kesice rotkvica, zatim blitva, spanać i rukola, čak i salata. I tada nisam imala dakle ništa da još ovako obilato načupam i trošim svoj svaki dan u izobilju kao danas, nakon 5 godina, bolje, možda najbolje svoje strategije…

Tada sam radila sa svim zatvorenim presmima, sve zatisnuto, a danas više presama nema, svih 5 ukinuto je, te sve je žica i sve je otvoreno za protok vazduha čak i u zimskim uslovima…

Tada smo napolju imale jednu staru izbačenu kadu te smo i u njoj posejale 1 kesicu salate…

I bile smo hrabre tada te smo luk beli na mesto počupanog graška posejale 23 oktobra 2019, a kroz 2 dana ili 25 oktobra 2019 posejale još l kilogram crvenog luka i peršun lišćar…

To je bilo dakle naše sve tada, a onda 10 novembra kroz mesec dana od naše prve oktobarske jesenje setve 2019 bilo je zapravo takvo ništavno stanje kao na prvih 5 fotografija...

Da danas vidim da neko tako trapavo sve napravi znala bih da je tek počeo, da malo zna, da ništa ne zna, da tek eto muca u svojim prvim koracima poljoprivrede bez okopavanja…

Dakle, sve jako slabunjavo, bledunjavo, nesavršeno, i nema sumnje baš slabo početničko...

A danas, 10 novembra 2024, mogu da kažem da sam ovaj svoj samouki fakultet Života, Ikigai-a, a u trajanju od 5 godina završila konačno sa najvećim postignućima, te da sam prevazišla sebe od pre 5 godina najmanje, a treba li o lepoti ovog stvorenog čuda nazvanog “Hirošima”, a nakon samo 5 godina da išta više kažem danas, u nedelju svetu, kada lepota svih fotografija nadilazi svaku moju reč u pokušaju da se napiše i njome nešto više ili jače, čak lepše kaže, pokaže, dokaže...

Dakle, jeste moguće jeste prevazići i nadići svaki svoj prvi, svaki svoj slabi i bledi korak, svu svoju nejakost, svoje neznanje, moguće jeste, ali treba najmanje da protekne 5 celih godina, i to kakvih naših udarničkih radnih godina, da čovek sam sebi može da se sada divi i zadivi, kad najbolje sam shvati kakvo je divno čudo, kakvu je lepou čudesa nad čudesima samo u ovom malom projektu zvanom “Hirošima” napravio sa svojih 10 nokata, ali i sa još 20 nokata svoja dva penzionisan roditelja, bez ičije pomoći, ičije subnevncije, ičijeg kredita, ičije pogodnosti samo za one jako mlade i perspektivne, uspešne, itd...

I zato za ovu radost svog ličnog življenja kroz svoju “Hirošimu” malo kome šta duguje danas ovaj Čovek kome je vidik bez kraja, ili ova Vesna V. Lalović, tj. ja, ili Ja…

I naravno, neće prestati Čovek da i dalje, još dalje, a u narednih daj bože jako mnogo godina, svojih najživljih, svojih najrodnijih  godina isto ovo pravi, ponovi, čak možda i još savršenije ako je moguće savršenije od ovoga išta novo dotaći, postići, stvoriti sa svojih 10 malih nokata...

Itd…