IBZENOV “NARODNI NEPRIJATELJ” – prvi čin…

 

U mom serijalu iščitavanja ovih jesenjih dana, a 5 Ibzenovih prekrasnih drama, pročitana dakle i četvrta drama (najudžu čitam najbrže, jer me dotakla baš previše), a početa juče izjutra, a završena gle - malo pre (u jednom dahu poslednja 3 čina), a pod nazivom “Narodni neprijatelj”, u pet činova, napisana ne tako davne nam 1882, koja mi je za sada kao drama nekako po duši najsrodnija, a radnja ove drame dešava se na jugu Norveške…

PRVI ČIN – Glavni naš lik jeste banjski lekar Tomas Stokman, porodičan čovek koji ima suprugu Katrin, troje dece, od kojih je najstarija ćerka Petra inače već učiteljica, zaposlena, a dva mlađa dečaka po imenu Ejlif i Morten, školarci, imaju 13 i 10 godina, ali takođe ima i starijeg brata koji je na vlasti, a on se zove Peter Stokman, a inače je načelnik opštine i policije, ali i obavlja veliku funkciju direktora banjske uprave, itd.

U svom toplom domu Tomas Stokman okuplja sve viđene ljude urednika Hovstada i saradnika jednog gradskog lista Bilinga, brodskog kapetana Horstera, čak i svog tasta, tačnije poočima svoje žene Mortena Kila, koji ima fabriku za štavljenje kože, itd. Svi se lepo tu najedu i počaste, osim starijeg brata načelnika opštine zakerala koji bi da se stisne, da što manje pojede i potroši čak iako dolazi na tuđi račun. Svog brata Tomasa Peter vidi ne samo kao svog velikog rivala, već i kao rasipnika.

Inače, Tomas Stokman piše mnoge i mnoge članke, te ih sve objavljuje u “Narodnom galsniku” čiji je urednik onaj čovek po imenu Hovstad. Ovaj čovek lekar Tomas vazda  ima golemu potrebu, da putem novina svojim građanima kaže neku istinu. Stariji pak brat opštinski načelnik je zejedljiv na Tomasovo pisanje, ljubomoran i smatra da pisati nije uopšte potrebno, jer u gradu vlada samo zdrav duh tolerancije, te u gradu još caruje i duh razboritosti (posebno jer je on opštinski načelnik, jel te).

Ono čime može da se podiči cela varoš jeste banja od koje varoš lepo živi. A zahvaljujući tom progresu cena nekretninama je skočila. I nezaposlenosti vele čelnici na vlasti ima manje, a novac je konačno kako još kažu stigao u ruke građana. I čak se umanjilo i siromaštvo i to kažu, po ceni da lažu. I zato je najvažnije o svojo banji ili lečilištu širiti samo dobre i lepe vesti (makar i laži), jer to privlači kapital.

Ali, bansjki lekar Tomas Stokman nije potkupljiv funkcijama, a dao je jedan članak u novine, no urednik još nije našao za shodno da ga pusti u javnost, te je stavljen na odlaganje, negde na stranu, na čekanje. Tomas je čovek po čijoj je ideji i napravljeno ovo lečilište. Ali njegov stariji brat Peter ljut je kad god se to javno negde izgovori, jer želi za sebe najveći deo kolača, u svemu želi samo svoj deo lične zasluge, javnog priznanja.

Sve u svemu u Tomasovoj kući vazda je puno, vazda prijatna atmosfera, samo dobra jela, pije se punč, vode važni razgovori, teče druženje. Lekar Tomas ne može da sakrije svoj ushit, a govoreći svojim cenjenim gostima kako je napokon vreme u kome sada žive baš divotno neko vreme, iz koga se budi posve novi svet. Svom bratu na vlasti pak savetuje da ovaj dobro protrlja svoje snene oči, te da gleda bistro na ovaj svet, na svet nepomućenim zrenjem svoga očinjeg vida. Isto tako, Tomas zna da u varoši se vodi jedan posve beznačajan način života, ali još ima velikih očekivanja negde, kao i potrebe da se živi, radi i bori.

No, nekada je i Tomas živeo jako teško, oskudno, dok je boravio na severu zemlje. Brat Peter mu zamera za sadašnji luksuz i zatečenu otmenost. A Tomas pak želi da potroši sve ono svoje što časno zaradi, kao svaki pravi čovek od naučnog pera, rada, jer zašto bi sebi Tomas skratio sva životna zadovoljstva. Kada se pokrenulo pitanje oko onog članka negde na čekanju, Tomas traži da se samo još malo pričeka, jer ima neki trag, neka saznanja, uskoro, o kojima tek treba svima jasno da kaže nešto više, dok njegov brat Peter želi da sve zataška, navodno da sve bude urađeno samo po zakonu, ma šta to dalje ljudima iz tako napredne i progresivne vlasti značilo. Tomas je u njegovim očima neko ko je previše samosvojan i samostalan, a društveno neposlušan, a to se ne može dopustiti, jer svaki građanin dakle mora biti pod stegom vlasti, a prilagođen samo svojoj vlasti ili onima na vlasti, iz vlasti, pošto druge mu nema, osim da ga proglase za narodnog neprijatelja, jer vlast u rukama drži svo blagostanje i ključeve sreće cele nacije. I brat Peter upozorava stoga Tomasa da dobro pripazi šta dela, jer možda će gorko zažaliti, te gadno ispaštati za tu svoju samovolju i ustanak protiv vlasti.

Peter odlazi jako ljut, izrevoltiran, jer nema sluha za druženje, za razgovor, za čašicu punča, za okupjanja za otmenom večerom. I ne podnosi novinare i urednike mrgodni Peter. Svi ga smatraju jadnikom i usamljenikom. Na večeri je prisutan i kapetan broda, rekoh malo pre, a po imenu Horster, koji priča kako će uskoro isploviti za Ameriku, te neće ostati u zemlji da bi glasao na izborima. Kapetan je mornar, svetski putnik, dete valova, te ne voli politiku, ne ljubi je, a kako da glasa za ono u šta se eto ne razume. Ali, Biling vrli saradnik ”Narodnog glasnika” mu pak govori, mnogo slovi o društvu kao lađi kojom dakle treba upravljati, zagospodariti.

Urednik Hovstad saopštava Tomasu da prekosutra konačno ima nameru da pusti onaj njegov članak. Sa posla vraća se umorna Tomasova ćerka Petra, te ocu uručuje jedno pismo koje on sa velikim nestrpljenjem čeka čitav dan. Petra radi u školi i poučava decu i priča svima kako je zamorena ovim poslom učiteljice, poslom unutar takve škole, u kojoj decu poučava mnogim programskim lažima, a da može otvorila bi Petra svoju privatnu školu, u kojoj bi decu poučavala i vaspitavala posve drugačije. U današnjim školama uči se ono u šta malo ko veruje. Svuda samo neistine. I još jedino se potajno u svojim kućama može govoriti slobodno, a iskrenije, u svoja 4 zida. A vani svako mora da laže. Kapetan broda nudi Petri svoj prostor, a ona se zahvaljuje i smatra da od toga neće biti još ništa. Urednik pita Petru da li je počela sa prevođenjem jednog romana sa engleskog koji su joj ustupili. Ali, nažalost nije počela još.

Vraća se Tomas i svima saopštava svoje veliko otkriće do koga je došao velikim naporom, trudom i radom, a saznao je dakle da je njihov grad postao otrovno i otrovano mesto, zagađeno mesto, te tako i banja nije više mesto lečenja već mesto velike opasnosti i zaraze, epidemije, a to je sada sve samo jedna otrovana zaražena rupa, opasna po zdravlje ljudi, tačnije zatrovana je sva njnea voda, koja je nečista, puna teških bakterija. A zaražena je otpadnim vodama, koje stižu iz jedne fabrike. Potrovani su i svi bunari, a sve je više bolesti među posetiocima banje kao što su tifus i gastritis. Ove sumnje potvrdili su mu hemičari sa univerziteta, te u ruci ima njihove nalaze. Tomas ima neoboriv dokaz o trovanju. I mesto je štetno po zdravlje ljudi. I sada skupocena banja vredi ništa, neupotrebljiva je i treba je srušiti i zatvoriti.

Ali, ako se ovo pročuje, sazna javno, vlast će sve učiniti da zataška istinu, lagaće, a u narodu će doći do velike pometnje, smutnje, a linčovaće besna gomila jedinog nedužnog čoveka onoga koji im je sve vreme otvarao oči za očiglednu istinu. Potrebno je da se uradi nova kanalizacija, da se uradi novi viši vodovod. Još tada je o niskom postavljanju cevi govorio izvođačima radova Tomas, ali ga nisu poslušali. Po logici, bilo bi verovatno logično razmišljati kao  Petra i Tomas,  da će čika načelnik opštine Peter biti pak radostan zbog ovog velikog otkrića. Urednik je čak spreman da o svemu napiše jedan članak. Saradnik novina Biling smatra da Tomas zaslužuje da postane prvi čovek grada. Ali, skromni Tomas to ne želi, te smatra da je samo obavio svoju građansku dužnost, te zar ne bi svako normalan tako isto učinio. On neće da  mu se priredi slavlje zbog toga, što ovi neki predlažu. I neće takvu vrstu ludorija. Neće ni povišicu plate.

 

 

(kraj I čina)